Jedna losa navika, dve lose navike, tri…

Nadjem se na stepenicama u jednom trznom centru u kraju pre par sati (silazim svojim nogama umesto da stojim i lupkam nestrpljivo prstima na pokretnom mehanizmu), zaneta u misli, podignem pogled, kad tamo negde na dnu pa jos malo udaljen, pribilizava se jedan muskarac koga uocim u svom vidnom polju, i u trenutku pre nego sto mi pogled krene dalje, on se nasmesi. Dok je moj mozak sklopio informaciju da mi se neko smesi, ja sam vec skrenula pogled. I nisam ga vise vratila. Osmehnula se nisam.
U sledecih nekoliko sekundi, jos uvek sledeci inerciju svog tela i misli koje su prethodile opazanju osmeha, sisla sam sa stepenica i skrenula desno, bez okretanja glave, icega, i odjednom – bam! Obori me spoznaja sta sam ucinila. Nasmesio mi se covek i ja sam ga kompletno ignorisala.
Ej, u ovom svetu otudjenja, nekomunikacije, propalih vrednosti i jos vecih propaliteta, beccenja bez ikakvog razloga, i ratova bez ikakvog raloga, naidje ljudsko bice, vidi nesto sto ga iz ko zna kog razloga inspirise na drugom ljudskom bicu, nasmesi se, i ono drugo ljudsko bice ni trepavicu ne pomeri vec okrene glavu i ode na drugu stranu.
Od toliko prilika za jaukanje nad svetom stvore se lose navike. Od losih navika se retko kada pobegne. U njima je kraj svega – dobrih navika, dobre volje, dobrih ljudi.
Izmedju dva koraka, i dva otkucaja srca, pomislila sam da se okrenem, potrcim za njim i izvinim se za takvu okorelost i dam mu ne jedan nego pet osmeha, pa neka radi sa njima sta hoce!
Nisam ni to uradila. A nekada bih, ili mi se tako cini. Odnesose me noge u cizmama u market, u marketu ni u koga nisam gledala, i evo me sada kuci, sama, razmisljam kako sam danas imala konkretnu priliku da svet ucinim boljim, i nisam.
Kako bih se ja osecala da se nekome nasmesim i da osoba okrene glavu, kao da ne postojim, kao da me ne-ma,  kao da ne postojim i nema me a sve je u tom osmehu – moja dobra volja, trenutna inspiracija, dobar rucak, ili latte, i sve to nije nista jer kad se nasmesis nekome oni moraju, ali zaista, zaista moraju da ti uzvrate osmehom jer to je to, osnovna materija medju ljudima, i stvar od koje se grade civilizacije, gradovi, deca, buducnost i sve sto se zove lepim… i sta sad?
Svaki sledeci osmeh postaje tezi, skuplji, glomazniji, treba ga raspakovati, prikaciti kako treba, posle ponovo pokupiti sve i ne ostaviti nista za sobom.
Osecam se i dalje lose, ali prekasno je. Najgore od svega je sto mi ovo nije prvi put. Nisam sigurna ni da ce mi biti poslednji. Jedna losa navika, dve lose navike, tri…

Advertisements