Jedna losa navika, dve lose navike, tri…

Nadjem se na stepenicama u jednom trznom centru u kraju pre par sati (silazim svojim nogama umesto da stojim i lupkam nestrpljivo prstima na pokretnom mehanizmu), zaneta u misli, podignem pogled, kad tamo negde na dnu pa jos malo udaljen, pribilizava se jedan muskarac koga uocim u svom vidnom polju, i u trenutku pre nego sto mi pogled krene dalje, on se nasmesi. Dok je moj mozak sklopio informaciju da mi se neko smesi, ja sam vec skrenula pogled. I nisam ga vise vratila. Osmehnula se nisam.
U sledecih nekoliko sekundi, jos uvek sledeci inerciju svog tela i misli koje su prethodile opazanju osmeha, sisla sam sa stepenica i skrenula desno, bez okretanja glave, icega, i odjednom – bam! Obori me spoznaja sta sam ucinila. Nasmesio mi se covek i ja sam ga kompletno ignorisala.
Ej, u ovom svetu otudjenja, nekomunikacije, propalih vrednosti i jos vecih propaliteta, beccenja bez ikakvog razloga, i ratova bez ikakvog raloga, naidje ljudsko bice, vidi nesto sto ga iz ko zna kog razloga inspirise na drugom ljudskom bicu, nasmesi se, i ono drugo ljudsko bice ni trepavicu ne pomeri vec okrene glavu i ode na drugu stranu.
Od toliko prilika za jaukanje nad svetom stvore se lose navike. Od losih navika se retko kada pobegne. U njima je kraj svega – dobrih navika, dobre volje, dobrih ljudi.
Izmedju dva koraka, i dva otkucaja srca, pomislila sam da se okrenem, potrcim za njim i izvinim se za takvu okorelost i dam mu ne jedan nego pet osmeha, pa neka radi sa njima sta hoce!
Nisam ni to uradila. A nekada bih, ili mi se tako cini. Odnesose me noge u cizmama u market, u marketu ni u koga nisam gledala, i evo me sada kuci, sama, razmisljam kako sam danas imala konkretnu priliku da svet ucinim boljim, i nisam.
Kako bih se ja osecala da se nekome nasmesim i da osoba okrene glavu, kao da ne postojim, kao da me ne-ma,  kao da ne postojim i nema me a sve je u tom osmehu – moja dobra volja, trenutna inspiracija, dobar rucak, ili latte, i sve to nije nista jer kad se nasmesis nekome oni moraju, ali zaista, zaista moraju da ti uzvrate osmehom jer to je to, osnovna materija medju ljudima, i stvar od koje se grade civilizacije, gradovi, deca, buducnost i sve sto se zove lepim… i sta sad?
Svaki sledeci osmeh postaje tezi, skuplji, glomazniji, treba ga raspakovati, prikaciti kako treba, posle ponovo pokupiti sve i ne ostaviti nista za sobom.
Osecam se i dalje lose, ali prekasno je. Najgore od svega je sto mi ovo nije prvi put. Nisam sigurna ni da ce mi biti poslednji. Jedna losa navika, dve lose navike, tri…