Ovde (1)

Vrti mi se po glavi, Suske, ona tvoja simpaticna ljubopitljivost o zivotu ovde, i kako je u toj mojoj glavi uvek opsta igranka misli i slika, evo nekih koje su sveze i mogle bi da posluze za slikanje jednom od mnogih tehnika:

Otkrila sam nedavno lindy hop i vrlo nepretenciozno a slikovito mesto gde ga mogu uciti. Odem ponekad, na ples i moju drugu veliku ljubav – posmatranje ljudi. U tome, Amerika (sve je ovo Amerika za mene) ispunjava moju zaista veliku ljubav, i ako ni zbog cega drugog ja je zbog toga volim: sve moguce boje, fizionomije, stilovi i kombinacije ljudi prisutne na svetu u ovom vremenu se mogu videti ovde. Bazar humanosti, i meni je to lepo.

Na ovom mom plesu, ima ljudi starijih i mladjih (tzv. college kids), razlicitih rasa i porekla, i svi plesu sa svima – to je pravilo social dance kulture. Scena nije za udvaranje (iako mnogi ljudi dolaze kao parovi, a i ljubav se desi svuda, niti se seks da ignorisati sve i da se potrudis), vec okuplja ljude koji uzivaju u muzici, plesu i ujedinjeni su tim zajednickim interesom. Svi plesu sa svima. Cak i pocetnici imaju puno partnera; svako ce pokazati neki novi korak, pomoci sa teskim okretom, i lepo zahvaliti na plesu na kraju. (Ovde je bitno umetnuti – kupila sam svoje prve prave cipele za ples prosle nedelje, i sjajne su!)
Imaju jedan obicaj koji sam videla par puta: kad je nekome rodjendan, bend ce pozvati sve u krug da proslave priliku, slavljenik ili slavljenica je u sredini i dok muzika svira, i svi ucesnici pljescu u ritmu, iz kruga se neprekidno smenjuju partneri jer svi zele da mu/joj cestitaju, dok tempo postaje sve brzi i svi se zagreju i ples je prosto jedan neodoljivi, freneticni kovitlac slavlja.
Uglavnom  ce parovi plesati u musko-zenskoj kombinaciji, vidi se tu i tamo zensko-zenska, a ponekad i musko-muska. Ona srednja je najcesce prakticne vrste (ponekad je vise zena iskusnih plesaca nego muskaraca, i sa zenom je vrlo lako uciti korake, uocila sam) poslednja je uvek egzibicionistickog karaktera, i desava se iskljucivo sa mladjim muskarcima.
I tako je pre par nedelja jedan mladi Kinez slavio rodjendan, u krug su ulazile devojke mladje i starije, svima osmeh na licu i noge u vazduhu, kad odjednom iz kruga izleti jedan sitni Indijac kao da mu zivot zavisi od toga – zamisliti ovde Balu medveda iz Jungle Book crtaca samo sitnog, zgoljavog i deset puta intenzivnijeg. Jeste zgoljav, ali sve na njemu podrhtava od ritma; u plesu kad zabaci nogu nazad, noga mu odskoci do iznad glave – ne zna se da li je od gume ili ce se rasrafiti tu na mestu pa cemo ga metlom skupljati i poslati paketom kuci – i svi se smeju, uzivaju i tapsu, i
bas na tom mestu, meni prodje kroz glavu: ovo moze samo u Americi. Da on izadje ispod pokrova svoje kulture i religije, kao i taj Kinez, pa bilo da plesu sa muskarcem tri puta vecim od sebe, ili sa devojkom iz snova, niko im nece stati zivotnoj radosti na prste, ili muci na jad, vec su slobodni da gluvare po svojoj volji, i prepoznaju se sa drugima ne po boji koze, religiji, i tradiciji vec po sklonostima koje zivot cine svarljivim, a ponekad i neverovatno lepim.
Kasnije sam se setila dokumentarnog filma o jazz-u Ken Burnsa u kome sam videla taj isti intenzitet kome sam prisustvovala te veceri samo mnogo brojniji i u crno-belom, u Harlemu iz 20-tih, kad su klubovi prosto odskakivali na temeljima od ludacke energije muzike, ritma i zivotnosti, i crnce gde plesu sa belcima, i to je ista stvar, samo na crno-belom filmu podseca da oni tada nisu smeli da izadju na ulicu zajedno, i da sigurno nisu imali na umu menjanje skoitiranog sveta koji nisu oni takvim ni napravili, vec zelju da plesu, plesu, plesu i budu mokri od zivota do poslednje tacke na kozi, sto je daleko bolji razlog za postojanje subotnje veceri nego bilo koji manifesticno-politicko-sloganski, i…
ovo je bila prva epizoda.

Advertisements