Afera

Imam aferu sa njegovim glasom
Obecao je da mu nece reci
On posrce dok pricamo
pod teretom svakakvih
ali fundamentalno nesavrsenih ljubavi
i bezobrazno ocekuje da mu pomognem
pogladim ga po bolno zategnutim zicama i
zaspem kaskadama egzoticnog smeha
Onda se pridigne, omeksa
i povede me u intimne odaje
Svih Gresaka
Tu one zive u asketskim celijama
i mrze ga kad ih pokazuje sa zadnjim namerama
Ipak, poziraju za posetioce
i okrecu svoju najbolju stranu
Zabrinut je da mi ne bude hladno
i grli me neznim prstima samoglasnika
Oni promene ritam njegovog disanja
na trenutak
oklevaju nad mojom kozom
i bez zurbe, u besprekornoj koreografiji
ispuste gomilu gladnih
suglasnika
Stresem se pod ujedima
nasmejem pomalo bez daha, previse ih je
i promenim temu

Njegov glas mi prica hiljadu i jednu lepu pricu
svake noci
podmetne se ispod moje glave
i obeca kao da govori
sve jezike sveta
da ce kad ih potrosi otici do tajnog mesta
gde je zakopao jos toliko
On nista ne vidi i ne sluti
da ispod poslednjeg dana ne nosim nista
Prekrstenih nogu nestrpljivo odbacujem sate
kao carape, pustam da mi se kotrlja niz
stomak i zaustavi pred usponom
koji otvara magicna rec
Unutra ce pronaci akusticnu komoru
i u njoj ostati zauvek
zarobljen kao
eho

U japankama – bosa, ili tempura

Bile smo veceras moja klinka i ja u japanskom restoranu, lovile stapicima po posudama razne zivopisne umotane i uprzene kombinacije, i sada mi je muka. Uvek imam neku vrstu neprijatne reakcije na japansku klopu, ali kad dovoljno vremena prodje ja se malo uzelim (najvise volim Miso supu i onaj ukiseljeni ginger) i to mesto je bilo usput, na pomisao o spremanju vecere mi se bas smracilo, a i pricale smo pre neki dan kako nismo dugo bile, i eto, sada mi je muka.
Dok cekam da vidim da li cu povracati, sa nadrazajem stomaka izlaze iz mraka i druge slicne reakcije uzrokovane cisto psihickim stimulansima. Uopste sam primetila da se sa jakim fizickim nadrazajima, narocito neprijatnim, i duh osili pa krene da se oslobadja kojekakvog djubreta se kojim se natezao koji dan, mesec ili nekoliko zivota unazad. Kad dodje do mucnine i povracanja, nema gore stvari, ako se ja pitam.

I tako se desilo da je ovo pravi trenutak da rascistim sa jednim autorom. Citam ga na Internetu na razlicitim mestima vec godinama. Imam cak i jednu njegovu knjizicu. Dobar je, iako vrti manje-vise jednu istu temu (sebe), ali zar to nije slucaj i sa vecima i boljima, manjima i gorima, nadobudnima i bludnima, i tako citam opet nesto od njega i naidjem na njegovu fotografiju. Iako on na njoj izgleda sasvim pristojno, verujem da se pocetak ove mucnine u mom stomaku desio kad sam ga ugledala. Nisam ocekivala da tako izgleda, iako ne mogu da kazem da sam imala ikakva ocekivanja, ili da sam ikada posvetila svesni trenutak razmisljanju o njegovom izgledu. Mozda i jesam, jer svacemu sam posvecivala misli to stoji, sto svesno sto nesvesno, medjutim ta neocekivana fotografija mi nije trebala. Mozda zato sto me je njome podsetio na nekoga na koga me nije trebalo podsecati. I sto sam odjednom sagledala pisanje, koje zaista nije lose i ponekad je jako dobro, kao radnju koju izvodi neko ko je u osnovi samoziv, prizeman, okovan dosadnim navikama, naviknut na zalopojke kojima sebe uspavljuje a povremeno dotakne i neko zensko srce koje ne zna sta ce od sopstvene dosade, i kako je on primerak koji se ponavlja na svakih par ljudi u ovom gradu ili bilo kom samo sto ovome nesto bolje ide sklapanje glagola i narocito prideva, i osecam se izneverenom na podjednak nacin kao kad sam ja bila klinka i na svaku knjigu su lepili fotografiju autora a ja o njemu nista nisam zelela da znam jer bi to samo sve pokvarilo – ej, i tada sam vec znala takve stvari, ali ja sam bila klinka koja je obecavala jedino sto jos uvek ne znam sta – i bila sam besna sto mi kvare koncepciju, kao sto sam sada besna sto je on ispao muskarac koji ce umreti jednog dana a dobrano pre toga ce postati senka svake pozitivne misli koju je ikada imao, i on stvarno nije kriv, a i dobro pise uglavnom ali NEKO MI PETLJA PO STOMAKU I JA TO NE MOGU DA IZDRZIM VISE!

Lokalni talenti

Molly Johnson nije samo talenat vec i legenda. Mada, pitam se sta je prikaceno uz takvu jednu nalepnicu. Zvuci dobro ali nikad se ne zna sa ljudima.
‘Melody’ sam cula bila na radiju pre nekoliko godina kad joj je taj album izasao. Zaustavila me je usred price, usred posla, usred zivota. Bilo je tu necega zbog cega se vredelo zaustaviti.

Ovo je sa poslednjeg albuma:

Serena Ryder je novi lik na ovdasnjoj sceni. Ja sam je prvi put cula kako peva ‘Good morning, starshine…’ i onda sam odslusala jos jednom, i jos jednom. Ovo je nesto malo drugacije:

Za Jully Black sam cula tek pre neki dan. Potrazila na google-u, kad tamo, she’s a hometown girl.

Nezavisno od ove teme, koja mi je u glavi od juce ali nisam stigla da je postavim, videla sam danas neku nasu (pod nasim mislim na Yu i ex-Yu) grupu za koju nikad ranije nisam cula – na youtube-u naravno – i podsetila se kako nikada nisam volela nas pop/rock, uz nesto malo izuzetaka. (Ne volim mnogo ni ovdasnji, kad smo vec kod toga, sa izuzecima. Ovde ih ima dosta). Glavna mana je bila oscilacija izmedju pretenciozne patetike i pateticne pretencioznosti. I uvidela sam jos kako je najbolji kvalitet postignut bio u doba kada je pop/rock tek bio na pocetku, sa izuzetkom ono malo bendova u 80-tim koji su razvili svoj stil.

Ne bih bila u stanju da se upustim u diskusiju o ovoj temi, jer prosto ne pratim i moji zakljucci su izvedeni na osnovu sporadicnih susreta sa losim i dobrim primerima. Uvek se mozemo nadati boljim vremenima. I paznje vrednim izuzecima.

Uramljene slike i apokalipticna fuga

Na polupraznoj terasi kraj jezera sedim sama. Nadlecu avioni i helikopteri. I galebovi. U maju, radnim danom, ovde skoro nikog nema, prolece je hladno i sve je okasnilo. Cak i radovi na keju. Pristup vodi je zagradjen visokom zicom, ali ni radnika nema, u ovo vreme su svi kod svojih kuca, veceraju, ili negde ispijaju pivo.

Sunce se polako spusta iza visokih zgrada na zapadu, oseca se miris vode. Retki ljudi prolaze, niko ne zuri. Grad je ostao iza mene, nabijen emocijama i ljudima, svega previse. Jezero se isprecilo, dugacko i siroko i ne ide nigde. Ne ustupa svoja prava, nepotkupljivo je cak i ovako zatrovano, hladno, starije je od svih ljudskih gadosti. Svi pricaju tiho. Osim muskarca iza mojih ledja koji se udvara zeni pored sebe. Galeb slece na sto pored. Lepa ptica, gleda me jednim okom. Slazemo se da je nece ubediti uz blagi naklon glave jedno drugom, i on odleti. Mladi par prolazi ispod terase. On je vodi za ruku, ona seta svoju tasnu bezvoljnim hodom. Sta bi marionete dale za malo tople krvi i mesa? Tasna se slaze sa cipelama.

Sa neba dopire potmuo zvuk, sveprisutan kao tesko disanje u maloj sobi. Prave ga helikopteri i mali avioni koji polecu sa ostrva preko puta. Traje neprekidno, ima finu ujednacenu harmoniju koja prozima prostor i materiju. Povremeno se pridruzi zvuk sa toplinom ljudskih grla. Impresivni basovi, generacija horista iz 1891. Videli su dva svetska rata, Koreju, Vijetnam, i onda odustali, bilo im je dosta. Nakon decenija odlezanih na groblju veterana, spremni su. Basovi i post-industrijska tuba zvuce sudbonosno i najavljuju teska vremena. Teror uzima maha. Nece biti nafte. Ni ciste vode za pice. Zivece se u strahu. Umirati bedno…

Humanosti nema vec hiljadama godina, pa se prezivelo.

Ustajem sa metalne stolice i silazim do staze koja vodi oko plitkog bazena, sada praznog. Leti ga napune i na sredini fontana izbacuje zustre mlazeve vode. Provlacim se ispod zute trake koja blokira prolaz i idem do kraja. Lagana, neuzurbana besmislenost setnje je kao homeostaza, ni previse ni premalo, bas kako treba. Recital iznad moje glave ne prestaje. Silazim na dno praznog bazena po impulsu. Tim bezazlenim aktom skretanja sa staze, u mojim krvnim sudovima i betonskom koritu desio se hemijski spoj i ceo svet je bez najave eksplodirao u beskrajnu sirinu. Razdvojila su se mora i velika jezera, raskrcile prepreke, izbrisali rokovnici, otvorili kavezi, i sve dokle je oko dosezalo, tamo do Ararata, sve je bila sloboda. Hodam nasumice, u krug, napred, i u stranu, vracam se i toliko sam laka da mi se cini da cu poleteti, sirim ruke za svaki slucaj i ptice prave mesta na nebu. Mogla bih da probam break-dancing, i moon-walk, jedan od onih nemogucih akrobatskih okreta u vazduhu i bilo koje drugo cudo ovim svojim ushicenim telom koje je pobeglo iz geta. Utom iza mojih ledja nailazi moja Sreca, hvata me ispod ruke i vuce ka zici. ‘Dodji!’

‘Vidi’. Kroz svaki romboidni otvor uramljen prljavom zicom, videla se po jedna savrsena kompozicija. Blaga povrsina vode, bliska obala ostrva, ivica keja, gradjevinski materijal, vrhovi tek razlistalog drveca i nebo, jedrilice, ptice. Bezbroj minijatura na ogromnom zidu, stoje uporedo, iznad, ispod, gusto zbijene u geometrijskom skladu. I ja sa druge strane, u fragmentima. Disem polako da se ne ugusim i sve opet ima smisla, u ovo obicno majsko popodne pred smak sveta.

Vuce me dalje, nestrpljiva ‘Hajde, vodim te na sladoled’.

Drustveni zivot

Izadjes iz kuce
i udjes u drugu kucu
U njoj su poznati predmeti
samo malo drugacije oblikovani
Tu su i poznati ljudi
I oni malo drugacije oblikovani
To se zove ‘drustveni zivot’
U njemu se zna red
za razliku od individualnog
Iz tog razloga
‘drustveni zivot’ se preporucuje
onima koji ga nemaju
Po jednom takvom redu
pre ili kasnije
muskarci se odvoje od zena
ili zene od muskaraca
Oni pricaju o poslu i politici
one o deci, hrani i farbanju kose
Ako se zena pridruzi grupi muskaraca
bolje je da cuti
jer ona nista ne zna o politici
i njen posao nikog ne zanima
Ako progovori
pogledi muskaraca
vise na njenoj kosi
grudima, usnama ili tako nekoj
anatomski istaknutoj mobilnoj tacki
i uopste je ne cuju
Muskarac se nikada ne pridruzi
zenskoj grupi
u njoj je bar jedna od zena njegova
Muska grupa se cesto smeje
Oni znaju da je ‘drustveni zivot’
retka pojava u porodicnom sistemu
kada ce ih neko slusati i razumeti
Prijatelje biraju po slicnosti
Zalivaju sve pivom i viskijem
I zenska grupa se smeje
ali ne tako cesto
One iznesu svoje probleme i znaju
da ce ih neko slusati i razumeti
Zene sa kojima pricaju su zene
muzevljevih prijatelja
Sa slicnim muzevima
zene imaju slicne probleme
Najcesce piju kiselu vodu 

Slika ‘drustvenog zivota’
je po stilu i tematici

mrtva priroda

Utom se cuje zvono na vratima
i u sliku udje pijana zena
Ustuknu pred njom muskarci
kao more pred prorocima
zene okrecu glave
prospu se boje
i zadrhti ruka
neopreznog umetnika

Pijana zena je protest u slepoj ulici
i urlik ispod vode
Kad je pijana
zena je reakcionarna napretku
i revolucionarna marama na svakom vratu
na putu do gubilista
Zaradjuje za zivot
nenajavljenim posetama
Kao zaledjeni blokovi suza
nad domacinskom vatrom
ili topli mlaz medju nogama
ona iscuri sa svake slike
U cast pijane zene
preglasne
napadne
seksualno razdrazene
sklone ekscesu
i lomljenju sitnog namestaja
pune samosazaljenja
nepristojne
odurno neprijatne
pogresno obucene
i na pogresnom mestu raskopcane
postojale su jednom bahanalije
Sada postoji ‘drustveni zivot’
i skupa poziraju za mrtvu prirodu
slicni muskarci sa slicnim zenama

Irony & Bes

Hocu da se oslobodim besa.
Nije bas da ne znam otkud mi toliko. Ovo je cak verovatno vec treca generacija besa u kuci zvanoj moj zivot, ili se mozda kaze besova.  Ne treba zaboraviti veliko slovo. Kad svako moze da ima religiju, prava, polisu i sve drugo sto oznacava civilizaciju ovih dana, dati nezavisnost takvim pojavama kao sto je Bes je long overdue.

Irony is common and plain. That is how I have so much of it.

Kad su se Irony & Bes sreli u ovoj kuci zvanoj moj zivot, to je bila ljubav na prvi pogled. Neobicna kombinacija, ali ne pamtim kad sam poslednji put videla obicnu kombinaciju i verovatno je najneobicnija stvar ovde to sto se ja jos uvek cudim.
Ovo dvoje imaju dinamican odnos. Zavidim im na njemu, i ja ih volela jedan bas takav. Ne natezu se ni oko cega, imaju zajednicke interese, i zajednicke neprijatelje sa kojima se zajednicki obracunavaju – prvo ih on propusti kroz sake i onda ih ona ispali u neku od crnih rupa u svemiru. Ili, ona prvo sve razmeksa i onda ih on rasturi na atome. Fascinating couple.

Ali ja bih da ih izbacim, oboje. I pustim radost unutra. Cistu, pravih linija, obicnu, nekomplikovanu i nefascinantnu, voli-proste-stvari radost. Ova kuca je bila namenjena za jednu takvu.

Da se zovem Danilo

S vremena na vreme pomislim na Danila. Ne na kult oko njegovog stila, ni na neku od njegovih prica koje sam zaboravila cim sam ih procitala, sto bi, verujem, bilo u redu po njemu ako mu i ne bi bilo drago, ne , nista od toga. Pomislim na to kako je umro. I onda na tragicno-romanticno-apsurdnu sliku njegove zene kako mu nosi koricu hleba koju je ko zna gde pronasla i onda je da detetu na koje je naisla, jer je bilo gladno, jer je ceo grad, cela nacija od nebrojenih miliona ljudi umirala od gladi. I svaki put se naoblacim i cini mi se da cu svisnuti od jada.
Kad pomislim na to kako je umro od gladi, sledece je da pokusam da zamislim kako je to umreti od gladi. Ne mogu. Bolje je tako.
Razmisljam o smrti cesto. Svojoj, mojih dragih, nepoznatih. Svesna sam da u svakom trenutku neko nestaje, mnogo njih nestaje, i da pravila ne postuju izuzetke, i obrnuto, i da nema reda. I onda procitam poslednji email koji sam dobila, koji je u ovom slucaju poslovni, i u kome mi jedna osoba izlaze polise svoje firme i kako bi i njoj i meni bilo bolje samo da je rekla – zao mi je (ili nije), ne mozemo to da uradimo zato sto moj boss nece. Ne postoje polise, ni pravila, ni zakoni, nista zaista, jedino da hoces ili neces, i da cemo svi umreti. Izbor i smrt. Prihvatljiv paradoks, kratak i efektivan.

Isla sam na snimanje glave nedavno. Zabolela me je bila neobicno jednom, ja nisam bila lenja pa otisla od lekara i ona kaze – treba je snimiti, zaviriti unutra, otkriti sta krije. Dobro, slozila sam se, zbunjena takvom poeticnoscu. Bukirali su me nesto posle ponoci jedne subote. Rade 24 sata devno, jer nebrojene ljude u ovom gradu boli glava. Glavu su mi povezali da je ne pomeram, i pitali deset puta da li sam skinula sve metalno sa sebe, da li mi je neko ikada ugradio namerno ili zaboravio negde u telu neki metalni objekat, i na kraju sam pomislila sada vec povezana i unutar masine, kako sam moguce usled zaboravnosti izostavila neki ekser i masina ce eksplodirati sa mnom u njoj, i htela sam da podignem ruku, kazem im nesto i sprecim celu stvar, ali rekli su mi strogo da ne mrdam.
Snimali su, i snimali. Pola sata. Imala sam los dan te subote i pitala sam se lezeci sred magnetizma kakve mi je to fleke po mozgu ostavilo, i kako ce samo zbuniti lekare. Odmah zatim shvatila sam koja je moja dijagnoza – nije mi nista! Osim sto sam luda pa sam se slozila da ovde dodjem, i u ovaj sat. Napolju nema zive duse u okrugu od 500 metara i pre ce mi se nesto lose desiti kad odavde izadjem nego sto ce me moja glava izdati.
Mozda je vredelo proci kroz magnetno polje i dobro osvetljenu pustos usred noci da bih shvatila da mi nije nista! Ali to ne znaci da necu jednom negde umreti od gladi.

Istrcala sam na ulicu drzeci glavu rukama i prvi ljudi na koje sam naisla bili su pijani, i pricali glasno na mobilnim telefonima.

Pustiti nekoga da umre od gladi. Pa to je kao da neko uzme gumicu i obrise. Smisao, postojanje, sve reci, osmehe, slova, i na kraju, sebe.