Bez price

Procitam nedavno jednu pricu Raymonda Carver-a (evo linka nize) u kojoj pricaju o ljubavi dva para uz obilnu pomoc dzina, leda i tonika, i zavrsim duboko dirnuta pricom u prici, koju je pisac uveo sasvim jednostavno, nepretenciozno, i zbog koje jedino i vredi pricu procitati. Naravno, sve je u ovoj prici majstorski izvedeno, i izgleda lako, ali to nema veze. Meni ce zauvek ostati u glavi taj obicni par dvoje ljudi, zavejan snegom tokom dugih zima, kako svake veceri ide na ples. Kao da ih poznajem, kao da mi je neko o njima ispricao jer ih je poznavao, kao da cu ih upoznati ako vec nisam, kao…

Ljudi previse pricaju, i ja sa njima. U pricanju prica, dobro pripovedanje znaci odmeriti tacno koliko treba. I onda stati.

http://www.newyorker.com/fiction/features/2007/12/24/071224fi_fiction_carver

Advertisements

Afera

Imam aferu sa njegovim glasom
Obecao je da mu nece reci
On posrce dok pricamo
pod teretom svakakvih
ali fundamentalno nesavrsenih ljubavi
i bezobrazno ocekuje da mu pomognem
pogladim ga po bolno zategnutim zicama i
zaspem kaskadama egzoticnog smeha
Onda se pridigne, omeksa
i povede me u intimne odaje
Svih Gresaka
Tu one zive u asketskim celijama
i mrze ga kad ih pokazuje sa zadnjim namerama
Ipak, poziraju za posetioce
i okrecu svoju najbolju stranu
Zabrinut je da mi ne bude hladno
i grli me neznim prstima samoglasnika
Oni promene ritam njegovog disanja
na trenutak
oklevaju nad mojom kozom
i bez zurbe, u besprekornoj koreografiji
ispuste gomilu gladnih
suglasnika
Stresem se pod ujedima
nasmejem pomalo bez daha, previse ih je
i promenim temu

Njegov glas mi prica hiljadu i jednu lepu pricu
svake noci
podmetne se ispod moje glave
i obeca kao da govori
sve jezike sveta
da ce kad ih potrosi otici do tajnog mesta
gde je zakopao jos toliko
On nista ne vidi i ne sluti
da ispod poslednjeg dana ne nosim nista
Prekrstenih nogu nestrpljivo odbacujem sate
kao carape, pustam da mi se kotrlja niz
stomak i zaustavi pred usponom
koji otvara magicna rec
Unutra ce pronaci akusticnu komoru
i u njoj ostati zauvek
zarobljen kao
eho

U japankama – bosa, ili tempura

Bile smo veceras moja klinka i ja u japanskom restoranu, lovile stapicima po posudama razne zivopisne umotane i uprzene kombinacije, i sada mi je muka. Uvek imam neku vrstu neprijatne reakcije na japansku klopu, ali kad dovoljno vremena prodje ja se malo uzelim (najvise volim Miso supu i onaj ukiseljeni ginger) i to mesto je bilo usput, na pomisao o spremanju vecere mi se bas smracilo, a i pricale smo pre neki dan kako nismo dugo bile, i eto, sada mi je muka.
Dok cekam da vidim da li cu povracati, sa nadrazajem stomaka izlaze iz mraka i druge slicne reakcije uzrokovane cisto psihickim stimulansima. Uopste sam primetila da se sa jakim fizickim nadrazajima, narocito neprijatnim, i duh osili pa krene da se oslobadja kojekakvog djubreta se kojim se natezao koji dan, mesec ili nekoliko zivota unazad. Kad dodje do mucnine i povracanja, nema gore stvari, ako se ja pitam.

I tako se desilo da je ovo pravi trenutak da rascistim sa jednim autorom. Citam ga na Internetu na razlicitim mestima vec godinama. Imam cak i jednu njegovu knjizicu. Dobar je, iako vrti manje-vise jednu istu temu (sebe), ali zar to nije slucaj i sa vecima i boljima, manjima i gorima, nadobudnima i bludnima, i tako citam opet nesto od njega i naidjem na njegovu fotografiju. Iako on na njoj izgleda sasvim pristojno, verujem da se pocetak ove mucnine u mom stomaku desio kad sam ga ugledala. Nisam ocekivala da tako izgleda, iako ne mogu da kazem da sam imala ikakva ocekivanja, ili da sam ikada posvetila svesni trenutak razmisljanju o njegovom izgledu. Mozda i jesam, jer svacemu sam posvecivala misli to stoji, sto svesno sto nesvesno, medjutim ta neocekivana fotografija mi nije trebala. Mozda zato sto me je njome podsetio na nekoga na koga me nije trebalo podsecati. I sto sam odjednom sagledala pisanje, koje zaista nije lose i ponekad je jako dobro, kao radnju koju izvodi neko ko je u osnovi samoziv, prizeman, okovan dosadnim navikama, naviknut na zalopojke kojima sebe uspavljuje a povremeno dotakne i neko zensko srce koje ne zna sta ce od sopstvene dosade, i kako je on primerak koji se ponavlja na svakih par ljudi u ovom gradu ili bilo kom samo sto ovome nesto bolje ide sklapanje glagola i narocito prideva, i osecam se izneverenom na podjednak nacin kao kad sam ja bila klinka i na svaku knjigu su lepili fotografiju autora a ja o njemu nista nisam zelela da znam jer bi to samo sve pokvarilo – ej, i tada sam vec znala takve stvari, ali ja sam bila klinka koja je obecavala jedino sto jos uvek ne znam sta – i bila sam besna sto mi kvare koncepciju, kao sto sam sada besna sto je on ispao muskarac koji ce umreti jednog dana a dobrano pre toga ce postati senka svake pozitivne misli koju je ikada imao, i on stvarno nije kriv, a i dobro pise uglavnom ali NEKO MI PETLJA PO STOMAKU I JA TO NE MOGU DA IZDRZIM VISE!