Belonging

How funny it is to think now
of that time
when I entered the house
where I felt I belonged
Or it belonged to me
It was factually a ground floor
of a renter’s house
in a well-lit neighbourhood
that cozied itself in the middle of downtown
Two rooms at the front
one over there
one here
bathroom, kitchen and windows
following walls
or the other way around, and around
I stood in the centre of that house
and closing my eyes
(so I wouldn’t get embarrassed)
I imagined lying on the floor face down
with arms spread out
Then I said to the people I met there
„Please, leave my house now“

Advertisements

Velika steta

„Movenpick“ restoran u Yorkville-u je bio najlepsi restoran u gradu. On je bio prvi u koji sam usla da je odisao klasicnim stilom, imao vrhunsku uslugu, meni sa izborima koji ni jedan jedini put nisu bili ispod poslastice, i ono najzvaznije – plafon je bio taman prave visine da ispod njega leprsa graja ljudskih glasova, zveckanje casa i pribora, dok je on na scenu pod sobom prosipao osvetljenje pod kojim su svi izgledali najbolje moguce. Od dobrodrzecih dama iz visokog drustva, do evropskih imigranata koji su ovde svojoj nostalgiji dodavali izvesnu patinu, i mladjeg drustva koje je volelo da se na ovom mestu pokaze. Svako se tu pokazivao, u tom, najboljem svetlu u gradu. To je bila dobitna kombinacija – plafon i osvetljenje. Bilo je i drugih „Movenpick“ restorana u gradu – ima ih svuda po svetu, ili bar u Evropi, ali ni jedan nije bio kao ovaj. „Bio“ kazem, zato jer ga vise nema. Bad management, corporate takeover, who knows.

Steta. Imala sam i jednu malu fantaziju vezanu za taj dekor. Da ce za stolom iza mojih ledja sedeti Hugh Grant, i sasvim slucajno ispasti smesan, i da cu se ja nasmejati, pa onda on, i…to bi bilo to. Velika steta.