Kako citati magazin

Na Net-u postoje magazini koji vam daju samo okus svoje ponude, obicno uvodni pasus, i za ostatak ponude link na kome mozete da se pretplatite. Oni su mozda uspesni, mozda nisu, ali su definitivni snobovi. Postoje i oni koji vam nude sve na citanje. Imaju i arhivu, i samo u orijentaciji moze da prodje celo popodne. Oni su snobovi po svojstvu uspeha, jedina podnosljiva vrsta, cak vrlo privlacna, onakva kakvom ja volim da zamisljam kavlitetnu burzoaziju iz proslih vremena. I onda postoje oni treci. Oni koji vam ponude u plavom nesto od svog sadrzaja – vrlo raznovrsnu i kvalitetnu selekciju – ali ne sve.  

Ne znam zasto je tako, ali ove poslednje najvise volim. Mozda jer naprave izbor, svesnu odluku da postuju citaoca, ali i svoje autore, investitore i sve druge upletene, i onu osnovnu otkad je sveta i veka: za privilegiju citanja kvalitetnih magazina se placalo. Ovi moji miljenici nikada nisu toliko uspesni da su van domaha poverilaca, ili da ih par losih meseci ne bi bacilo njima u ralje – svejedno, oni rade svoj posao kao i uvek, uz neizbezna prilagodjavanja modernizmu. Ima necega u tom pristupu sto je meni neodoljivo.

Advertisements

Puz golac na suncu (ili originalni floetry piknik)

Ah, bez kucice – kakva slobodica!
Upozorenje: ne mrvi prvi – mravi su pravi.
Sve dok je sunca, bice nama ovde lepo.
U hlad, u hlad! – rece puz, i ode u hlad.

Ali kakav je ovo dorucak, u podne! – rece puz, lezeci uzduz.

Oslonjen na trav – ku-ku, rece mrav – sta je ovo! Ooo, nista novo.
I ode tamo. Ili bese ‘vamo?
Puzu ostavio duzu od dve trave da ga golicaju povrh glave.
Cccc, piknik ili sta je, bitnik od mrava postaje.

Jedan zabac, i jos jedan vrabac, otkrise puza kako dise srecno i polako.
Ah, lunch! – uviknuse skupa. Silly bunch – od puza se pravi supa. 

Utom cuje jos nekog da se mrsi. Ustade on pa se isprsi:
Od ovog puza nece biti supe, a ni poeme od ove price glupe!
Bogom dan, danas sam zgubidan, i nista i niko prechi nece danas vise od mene da zevzeci.

„One of those women who have the temperament of a man“

Neverovatna je i neiscrpna sposobnost pametnih muskaraca da izvaljuju gluposti o zenama.
Ova iz naslova pripada Aldos Haksliju, i odnosi se na Nancy Cunard.

6900.jpeg

 Ja za Nancy nikad nisam cula do nedavno. Istorija se potrudila da je   zaboravi. Sto samo pokazuje koliko je ona (istorija) proizvod pomodarstva, sumnjivih usluga i licnih preferenci.

Ukratko o njoj:
Rodjena u braku izmedju britanskog aristokrate i americke bogatasice, lepa, bogata, svojeglava i nonkonformista, uglavnom je pominju kao olicenje duha 20-tih godina proslog veka. Druzila se i spavala sa vecinom uticajnih umetnika iz tog doba, sto bi bio ovakav neki (delimican) spisak: Ezra Pound, T. S. Eliot, Aldous Huxley, Evelyn Waugh, Samuel Beckett, Ernest Hemingway, Louis Aragon, Tristan Tzara, Pablo Neruda, and the first modern super best-seller, Michael Arlen. Sluzila je i kao inspiracija za mnoge karaktere u njihovim delima.

Kad ono, Nancy je bila izdavac. Prvi koji je stampao Beketa.
Evo kaze: She originated the Hours Press and was the first to publish, in her own hand-printed editions, Beckett, Laura Riding, and Pound’s A Draft of the XXX Cantos.

Jos je bila i pesnikinja, prevodioc, novinar, aktivista protiv fasizma, rasizma i socijalnih nejednakosti. Zaljubila se bila u crnog dzez pijanistu i kroz njega saznala vise o uslovima zivota crnaca u Americi. Objavila je antologiju ‘Negro’, ogromno delo posveceno kulturi i zlopacenju crnaca, uz kolaboraciju velikih imena.

Bila je dopisnik iz Spanskog gradjanskog rata, na terenu, i povlacila se sa narodom i borcima, pisala o koncentracionim logorima u Francuskoj i sta se tu radilo izbeglicama iz Spanije.

Podrzavala je i davala pare, fizicki ucestvovala u demonstracijama, gladovala, bila zatvarana, ismevana, tucena, i familija je se odrekla, ukljucujuci ukidanje nasledstva.

Napadali su je da je arogantna, da je njena empatija ismevanje pravim pacenicima, da je samo bogata razmazena zena koja vise steti nego sto pomaze, i da je njeno mesanje u politiku licermerje i podsmeh obzirom na to kako ona u stvari zivi (bezbrojni ljubavnici, da ne pominjem one crnpuraste, skandali, i tako dalje).
Kaze u jednom clanku, muskarci, njeni savremenici, koji su duplo vise od nje ziveli boemstinom i bili angazovani politicki su uvek bili postovani, cak smatrani za heroje, a nju su u najboljem slucaju zvali ovo sto je ovaj gore rekao.

Ovako su je opisali neki prijatelji:
..“baffling contradictions“–she was passionate but unromantic, loyal but unforgiving, unconventional but fastidious, emotional but unsentimental, hedonistic but anorexic.

Tesko shvatljivo a tek nesvarljivo kad je zena u pitanju i dan-danas, zar ne?

Dopao mi se zavrsetak tog clanka koji sam procitala:

Nancy Cunard paid a high price for her nonconformity. She was disinherited, arrested, beaten, institutionalized and eventually declared insane. Her legacy includes her refusal to regret, or attempt to explain, any of it.

Narocito je ovaj kraj efektivan. Bez objasnjenja, izvinjenja i drugih pizdarija.
Neka istoriju pise ko hoce, Nancy je uradila svoje sa svojim zivotom.

http://www.thenation.com/docprint.mhtml?i=20070813&s=kaplan