Dan 1, nesto kasnije

I am on something

and it’s got to be you

Ovo je trebao da bude pocetak moje prve rock’n’roll balade. Napisala sam bila jedan blues nekom prilikom, dosta neozbiljno ali tako je uvek na pocetku svega. Uozbiljim se kad niko ne gleda. Blues nije bio nista narocito, kad ga vec pominjem i ozbiljna sam, ali ovo.. – ovo je trebala da bude prava balada, da sa njom udjem u istoriju lake muzike i stihoklepstva.

Nesrecnim zapletom okolnosti, bas u vreme kad su se nadahnuto pojavili gornji stihovi, uklonjen mi je, bez anestezije, ljubavni misic. The love muscle, if you know what I mean.

Posledica takvog jednog zahvata je da sam izgubila osecaj u izvesnim predelima tela, i ne ide mi pisanje balada. Probala sam alkohol. I cokoladu. Tudje balade. Romanticne filmove. Beletristiku. PMS. PostMS.

Nis-ta!

Sa neosetljivoscu te vrste moze da se zivi, ali je velika steta za baladu. Imam i nekoliko pesama zapocetih i skoro dovedenih do kraja, koje su isto ostale nedovrsene. Njih mi nije zao.  Ali ova balada je imala nesto. Sto ja vise nemam. Najvise bih volela kad bi je neko uzeo, zavrsio, postao slavan sa njom, dao joj zivot koji zasluzuje. Ovako je preskacem u ‘drafts’ folderu, i podseti me s vremena na vreme sta sam izgubila. Neka mi je neko skine s ociju!

U potrazi za savrsenom reprezentacijom

Ivana K.Err-fool!

Ivana K.Landesteen (ova je nasla primenu)

Ivana K.Ohm-bust’ubble

Ivana K.Urr’age-ass

Ivana K.Mon

Ivana K.R-oozin’

Ivana K.Leide & Bon Knee

Ivana K.Oz-mop-O’lit

Dan 1

Grad obavijen maglom. Kompletno.

Dubina pogleda doseze maksimalnih deset metara. Sa mog sprata, to znaci da se ne vidi nista.

Retka su jutra u kojima se sudare nocni i dnevni vazduh i izmesaju. Obicno se drze po strani. Mozda je u pitanju borba za primat, samo sto se ne trude preterano pa se nista ne trese, pada ili duva.

Odugovlacim sa radnim danom. Nisam ni radio ukljucila.

Sedim ispred prozora, iza monitora je belo, mutno, i hladno, i cujem nesto.

Neko, ili nesto, napolju dise. Sporo, ujednaceno. Dovoljno je glasno da dopre do mene na 14. spratu, ali bih ovako intimno cula necije disanje samo ako sam vrlo blizu. Logicnim sledom izvodjenja zakljucka, ovo sto dise je jako veliko.

Ne usudjujem se da izadjem na terasu i pogledam nize.

Nista se ionako ne vidi. Ne smem da pogledam, ali mi se jako svidja – smireni ritam disanja, magla i nista vise.

Ko god je disao pod mojom terasom izmedju 9 i 10:15 sada je prestao. Zaspao i promenio ritam, ili ne-daj-Gospo-moja zavrsio sa disanjem.

Kucici laju i busilica rusi ili gradi nekome krov. Belilo se malo razredilo. Busilica nervira. Prisluskivanje disanja jutros je bila najlepsa muzika.

Dve ptice prolete uvis, crno na belom.

Kurt Vonnegut – delimicno

When the last living thing

has died on account of us,

how poetical it would be

if Earth could say,

in a voice floating up

perhaps

from the floor

of the Grand Canyon,

“It is done.”

People did not like it here.

Kurt Vonnegut

“Hello, babies. Welcome to Earth. It’s hot in the summer and cold in the winter. It’s round and wet and crowded. At the outside, babies, you’ve got about a hundred years here. There’s only one rule that I know of, babies — ‘God damn it, you’ve got to be kind.’ ”

Oscar Wilde

‘Those who find ugly meanings in beautiful things are corrupt without being charming. This is a fault.
Those who find beautiful meanings in beautiful things are the cultivated. For these there is hope.
They are the elect to whom beautiful things mean only beauty.’