(Poslednje!)
Oblizujem se
veleposednik dva kratka dana
dve čokoladne table
i svežih kolača
koje pokupim petkom na putu kući
Vikendom
se prelijem kao ključalo mleko
željno drugačijeg angažmana
od dece, dojilja, tinejdžera, sportista
Koreni perverzija se
sigurno mogu naći
u strogo uređenim intervalima
obaveze – obaveze – zadovoljstvo
Maestralno… – kako?
Maestralno
Ha ha ha!
Bukirana tokom nedelje kad u publici
sede penzionisani ili situirani
gazde
oči su svima uprte u pozornicu
(ako ne dremaju)
Važnost ima tri glavna atributa:
ko
gde
posmatra

(Niko!)
Subotom, nedeljom
jednim manjim delom petka
postavim nezavisnu državu
između trougla
promenljivih tačaka
Taman kad s(v)e rešim
kraj
sve pokvari
(Iznenađujuće dobar opis
kraja)

Postoji i druga kuća na jugu. Kod poslednje posete otkrila sam bila nešto što se sklonilo u stranu u mom životu i njegovom permanentom ubrzanju, ili opsesiji sitne geografije. Ta kuća je puna duhova. Svuda gde sam ostavila delove detinjstva kao zalog, i ne samo ja, sve je to puno duhova, shvatila sam tokom tog putovanja. Ona prva kuća – jer je nisam volela – nema duhova. Ne mojih. Da su moji baba i deda tu proživeli svoje živote, i podigli svoju decu sa radostima i tragedijama, nije ostavilo nekog većeg otiska u meni. Osim tih mrzovoljnih poseta, pamtim i lepe trenutke naravno – sa familijom, pamtim i lepotu predela, puno lepih slika u stvari, ali to je godinama bilo pokriveno otporom mog mladog temperamenta koji nikako nije voleo da ga iko primorava na bilo šta. Temperament je ostao, ali neke stvari su se promenile. Ta poseta jugu pre više godina me je iznenadila. Kuća, prazna već godinama, je ostavila lep otisak u mom duhu koji se širi i sažima, luta, ili čami, i pati sa ili bez povoda – i naporan je, bolno naporan.

Sećam se visokih kreveta. Oni su pretpostavljam bili takvi zbog naslaganih perina iako ni danas ne znam ko ih je slagao i zašto. Možda zato što se u starim porodicama na jugu, kao i u svim starim porodicama ništa nije bacalo. Ali kad si dete ne razmišljaš o uzrocima već prihvatiš i čudiš se u istom dahu, i ti kreveti kakve nikada nisam videla nigde drugo i na koje smo se peli tako što bi prineli stolicu pa sa stolica naskočili na vrh – i svi smo bez izuzetka voleli tu egzibiciju više puta na dan – su ipak bili čudo neviđeno za naše mlade živote koji su mislili da već previše znaju. Kako se tih godina i padalo sa kreveta u snu, stolice su bile prislanjane uz ivicu da nas u tome spreče, iako je to više ličilo na pokušaj zaustavljanja vetra podignutim prstom – stolice su bile previše niske, i deca u zaletu sna lete i padaju i da ne primete, ne sigurno na načine koji limitiraju sve ostale. Niko nikada nije bio ozbiljno ugruvan, ili uopšte – što nije utešilo naše majke koje su, izgledalo je, ozbiljno brinule da ćemo slomiti vratove (što sada potpuno razumem, tu nesnosnu brigu) – ali je u budnom stanju prospekt pada sa te visine izazivao jednu dozu prijatne strave, pa je odmeravanje visine i realna mogućnost leta sa te hridi bila pitanje sazrevanja na jugu. U suštini, to su bili dosadni dugi dani leta kada su se posećivali rođaci, što smo mrzeli iako su rođaci bili fini i dobrodušni, i nije bilo nikakve zabave osim priče i kikota među nama, i verovatno bi priznali u nekom trenutku da nam zabava nije bila neophodna u većim dozama jer je bilo dovoljno neobičnih stvari oko nas, puno drugačijih od naših svakodnevnih života, ali iznad toga je stajala težina prinude, ili obaveze, i sve kvarila. Roditelji bi zaista trebali da upisuju kurseve marketinga. Olakšali bi sebi a deca bi pristala puno lakše na obaveze kad su obučene u avanture. Za svakog oca koji je ispričao priču umesto da je odredio da se nešto mora, postoji bar milion nekadašnje dece koja još uvek čekaju na priču.

Dakle, ta kuća u kojoj nikada nisam volela da budem me je tokom kratkotrajne posete u koju su se utisnule hladne kanadske godine ostavila sa neočekivanim doživljajem tihe ruralne lepote juga. Prekrasno je tamo, ali zaista prekrasno. Potrebna je distanca i od sâmih života ponekad da bi se uvidelo koliko su lepi, ali kod lepote nikada nije kasno. To je jedna od najvećih nagrada koja lepota može da dâ. Spoznati u životu važne stvari – košta. I prekasno je redovan termin. Ne i kod lepote. Ona je uvek sveža, i spremna. Samo ti daje vreme. Kad prepoznaš – ako prepoznaš – sve je obnovljeno i početak se stvori samo za tebe. Laž kao nijedna druga.
Hvala Gospi.

Pamtim i visoke prozore uz visoke krevete. U stvari pamtim jako puno toga. I sve te slike, i toplina slika, mi daju veliku utehu poslednjih nedelja dok razmišljam o tome kako dozvati promenu u svoj život, i koju promenu.
Ja ne posedujem ništa. Ali zaista. Ništa. Ni crvčak ni proleter, ja sam pre kockar u svetu koji je stvorio Las Vegas jer misli da su to kockari. Ili da je to ono što svaki kockar želi.
Nije.
Arhetip među previše tipova. Kockar među kockarima koji ne razumeju jezik brojeva i simbola.
Nisam više sklona kockanju. Ali misli o staroj kući na jugu, naročito o svetlosti na jugu, prožimaju kao što ne pamtim da je išta uspelo već dugo.
Nikada mi nije dugo trebalo da putujem do lepote. Ovog puta ne znam ni da li putujem. Ili da ću ikada. Ali zabavim sebe mislila o tome kako bih mogla ovo, ili ono – i nasmejem se. High speed Internet je svuda moguć. Od toga mi ne treba dugo do celog programa ideja (uvek moja loša osobina, ili sklonost) i da će svako ko putuje na jug proći blizu mene i moći da svrati… Verujem da ljudima ne fale snovi, ali ono što zaista žele uvek može da stane u jako malo. Potrebno im je samo naći prave reči. Ne za druge – za sebe, samo za sebe.

Setila sam se iskustva nedavno na dosta neočekivan način i shvatila da je to bila u suštini edukacija, što sva iskustva tokom detinjstva jesu, nesumnjivo. A i ona kasnija. Neprekidna edukacija. Ovde konkretno se radilo o načinu na koji su se dezinfikovala dečja kolena u to doba i tim krajevima najviše, a bilo je i drugih nauka.

Do podsećanja je došlo dok sam čitala članak u Njujorkeru o trgovini ljudskim organima na Kosovu i upletenosti KLA i kosovskog političkog vrha u celu stvar. Novinar koji je sproveo detaljnu istragu, putovao po tim krajevima, razgovarao sa nebrojenim ljudima, iščitao nebrojene papire i dokumente uključujući one iz Haga, napisao je svoj izveštaj kao članak koji je išao devet Internet strana.

Vrlo se retko dešava da čitam išta što ima veze sa politikom na Balkanu. Kako je sve politizovano a ja ipak čitam, pravim kakve-takve selekcije i uvek zažalim ako je bilo koja druga tema osim o umetnosti ili o kolačima. Ovde sam bila radoznala kako će obraditi temu.

Na početku članka je fotografija koja me je podsetila bila na nešto ali nisam odmah mogla da smestim gde i šta. Kad sam kasnije u tekstu naišla na referencu da premijera ili predsednika Kosova (nisam sigurna oko titule) zovu ‘balkanskim Mik Džegerom’ zato što je zgodan kao holivudski glumac, shvatila sam odakle mi je poznata ona fotografija – ne liči na Džegera već na Kenedija. I slikan je u pozi koja je prepoznatljivo kenedijevska.

Nedugo zatim počeli su da iskaču manji i veći primeri predrasuda. Čitala sam kao Jugoslovenka kojoj su ratovi razorili zemlju porekla, kao delimična Srpkinja, kao neko ko vrlo površno poznaje dešavanja tokom poslednjih par decenija (jer nisam htela i nisam mogla da pratim) ali dosta dobro zna mentalitet i istoriju regiona, i čitala sam kao pisac. Sve to skupa je postavilo težak test za novinara kome će ovaj tekst sigurno pogurati karijeru napred velikim koracima, i nije ga prošao. Kao suptilni paragon postojećih predrasuda sa pretenzijama na visoko novinarstvo tekst je jako uspešan.

Početna fotografija je posle devet strana dala objektu na fotografiji i završnu rečenicu – da je on jedino prekršio Miloševićeve zakone i na to je ponosan.
Ostatak teksta nije bio neophodan. Ne za bilo šta drugo osim za već pomenutu karijeru novinara. Jeste, naveo je puno podataka  – i svaki pokvario. Ne time da se nepravde mogu ispraviti, već lošim novinarstvom. Nesrećni primer gde sam se setila mog kolena i iskustva sa alkoholom je potekao iz priče tajnog svedoka Albanca, koga čuvaju u Srbiji jer mu je život ugrožen pošto je rešio da svedoči protiv KLA i njihovih zločina, i koji opisuje kako je bio svedok i učestvovao u ubistvu mladog Srbina kome su izvukli srce iz grudi sa namerom da to srce prodaju. Pošto je praktično nemoguće sakupiti dokaze protiv bilo koga na Kosovu jer je lakše uvući se u Cosa Nostru, po rečima jednog od istražitelja, ovo svedočenje je svima sumnjivo, naročito što su Srbi toliko željni da dokažu da oni nisu bili jedini ubice, pa se ovaj novinar dao u potragu za načinom da diskredituje priču, ili je potvrdi. Za to je on putovao na jednu od čuvenih američkih klinika i popričao sa njihovim čuvenim hirurgom koji je celu priču odbacio kao kompletnu besmislicu – jer se to tako ne radi. Na nekoj poljani na krvavom Balkanu, ludi od zla ljudi ubijaju čoveka, hoće da mu izvade srce i prodaju ga, pa za to mu poliju grudi alkoholom dok ga živog seku – ne, normalno se mora obaviti prvo sedacija, kaže vrhunski  hirurg sa vrhunske klinike, stručnjak za transplante. Jer to je najbolje za srce. A i humanije je, jer on je čovek human i civilizovan, i stručnjak kad se radi o poljskom pazarenju srca. Bilo bi zanimljivo pratiti da li se nakon intervjua bar zainteresovao odakle dolaze srca koja je transplantovao. Ili se to tako ne radi? Da je alkohol univerzalni dezinfektant ne samo na Balkanu ja znam od 10 godina. Neka je sve drugo laž, taj podatak je tačan.

Kad je jedan od izaslanika poslat da učestvuje u istrazi američki političar, novinar ga prikazuje kao proverenog stručnjaka bez predrasuda.
?
Da on kao Amerikanac, tj. pripadnik države koja je učestvovala u ratu po defoltu jeste pristrasan nije čak bila ni opcija za razmatranje.
Kad neki drugi kažu, iz dubokog ubeđenja, da i pobednici i gubitnici zaslužuju da budu jednaki pred zakonom, niko ni ne pomisli da KLA nisu pobednici već Amerikanci. Oni su dobili rat. I dali državu organizaciji o kojoj je Interpol sigurno mogao puno toga da pokaže, da ih je neko pitao. Ali to nije bilo važno. Kao što to nije bio američki rat.
I tako dalje.
U stvari svih tih devet strana i brojni meseci koje je ambiciozni novinar potrošio (uopšte provodi vreme po raznim krvavim nedođijama sveta, pa mu to sigurno i nije tako strašno) zvuče kao dobar entertainment.  Neko ko nema moje krvne veze je sve to već video u brojnim filmovima. Da su u pitanju realni kriminalci i ubice i njihove žrtve dodaje verovatno thrill. Malo strave malo olakšanja da mi nismo kao oni. Dobitna kombinacija.
Ja sam baš nedavno srela jednog kanadskog intelektualca koji je ekspert za krizne situacije i koji je bio po svim tim istim mestima, po Balkanu naročito, čak je bio i u Skoplju – mom rodnom gradu, obavestila sam ga iznad čaše belog vina – i shvatila dok sam ga slušala kako elokventno elaborira ispraznost postojanja da ta arogancija intelektualaca iz etabliranih država nije neosnovana. Kad pozoveš nekoga da reši problem koji ti ne umeš ili nećeš da rešavaš, osim što će to naplatiti po visokoj ceni, neizbežno je da će te smatrati budalom, najblaže rečeno. Kada to postane jedna krvava poljana masivne veličine, pa i uz lepo more i planine, naročito uz lepe žene, mora da se bar neki među njima zapitaju u nekom trenutku – nema para koje mi mogu platiti gubljenje vremena sa ovim idiotima.

Najupečatljivija stvar za mene je kako se ono što se nekada zvalo Jugoslavija sada zove The Balkans. Svako je dobio svoju državu, ili će uskoro, ali nikome nije važno da ih popamti, niti će, pa ih i dalje vode pod jednim imenom. I dalje svi pod istim krovom, i istim nebom, samo je zemlja drugačija. Nađubrena leševima. Oni preživeli su posvećeni edukaciji novih generaciija. Oh, dear.

http://www.newyorker.com/reporting/2013/05/06/130506fa_fact_schmidle?currentPage=1

Oduvek su me privlačili nekonvencionalni tipovi. Ne bilo kakvi, ali uvek sa tom deskripcijom. Među njima ima puno tragičnih figura, i njih je nemoguće gledati drugačije nego kao tragične. Tu nema privlačnosti i odbojnosti. Ali oni retki pojedinci koji pred licem krupijea izgube sve što su uložili – a nikada nisu cicije – i iz priče izađu sa srednjim prstom ka nebu… takve tipove volim. Fuck all this, je zaključak do koga se ne dolazi bez lomova, ali je ujedno i neopisivo liberating. Romain Gary je neverovatan primer takvog pojedinca.
Meni nisu zapala herojska vremena, možda mi fale i neke druge osobine, na primer to što sam kukavica ne pomaže, ali u krugu u kome se krećem neki zaključci se prosto nameću.
Recimo, na sve pokušaje emotivne ucene koji su mi se desili u životu, moj odgovor je uvek bio - fuck you. Ili ako nisam bila elokventno raspoložena, ćutke sam izašla napolje. I danas me iznenadi kad shvatim da me  ljudi poštuju, ili me se boje (ponekad oboje) a da nemaju za to neki objektivni razlog. Ja sam relativno pristojna osoba koja ne ugrožava druge ljude. Poštovanje/strah (i to dvoje često putuju zajedno) dolaze od toga da istupam iz norme. Norme ovih dana su jako, jako niske, ali šta da se radi. Nisam ni ja izuzetan primer ali nemam bolji i a svet devalvira svakodnevno u vrednostima.

Klinka mi je rekla jednu stvar nekom prilikom koja me je iznenadila, ili bar začudila. Naime, ona veruje da ću joj ja reći stvari kakve jesu, i da može da računa na moju objektivnost. Zna da je volim do prezasićenosti (njene) i da je srce kompletno neobjektivan instrument, ali ako prosuđujemo o stvarima, ja ću dati svoje mišljenje bez predrasuda i laži. Ona to poštuje. To nije mala stvar u bilo kom uzrastu. Ni laka uloga za mene, ali to je što je.

Nakon naporne nedelje, danas na putu kući, zaključila sam da bih ja u uslovima ekstremnih socijalnih situacija bila jedna od prvih žrtava. Ne zato što sam heroj, sigurno ne zato što sam veliki ljubitelj ljudi, već kad neko mora da preuzme vođstvo (nevoljno), ili odluči šta da se uradi, ja bih bila ta. Ili jedna od takvih. Duga je istorija vođa i lidera koji tu ulogu traže iz razloga mnogih, uglavnom nečistih, ja bih to uradila iz nužnosti. Kao i sve što sam uradila tokom života, sa izuzetkom lepe umetnosti življenja. Postoji nešto u meni što će progovoriti protiv laži i nepravde, i istovremeno istupiti da reši problem. Do kraja takvog jednog dana, neizbežno je da bi moje poslednje reči bile: fuck all this. Ne tako loš izbor za poslednje reči. Verbalni srednji prst ka nebu, takoreći.
Nasuprot tome, ne volim one koji preživljavaju. Zdušno se nadam da klinka ima te osobine i da će preživeti sve distopije koje će se izređati do kraja ovog veka. Drago mi je da ih ja neću videti. Neke stvari ne vredi preživeti. And I positively hate survivors.
Au revoir et merci, rekao je Romain Gary. Ja ću nadam se moći jednom da kažem nešto slično i ne osećam se kao bleda imitacija. Ima u tome puno humora. Ako sačuvam samo deo svog, biću među srećnima.

Debata je ispala vrlo uspešna. Dve devojčice protiv dvojice dečaka. Razred je na kraju izabrao pobednike - njih dve.
Tema je, ispostavilo se, bila vezana za knjigu kratkih priča koju obrađuju i koja se dotakla ambicioznih mladih ljudi koji su toliko posvećeni studiranju i svojim budućim karijerama, da ne samo žrtvuju ljubav, već ne znaju ni kad su kraj nje prošli. Jedino što ih možda podseti mirisom, ili drugačijom bojom spektra pa ih zaustavi na trenutak, zbuni, ali oni uglavnom nastave dalje sledeći svoje planove i krvavo stečene prednosti. Kako su mladi lekari u pitanju, za koju karijeru je potrebno iszifovsko zalaganje a na kraju koga ih čeka prestiž, lova, i etabliran život, stvorila se i dilema za koju se verovatno nije znalo ranije i sa kojom većina njih ne znaju šta da rade, uprkos izuzetnoj bistrini i sposobnosti dedukcije.
Dečaci koji su se držali stubova karijere i stabilnosti nisu imali šanse protiv nadahnutih devojčica koje su od panike dobile krila pa su bacale argumente na njih kao tople kolače, i pobeda je bila tako laka da im je prosto bilo žao. To mi se dopalo. A i njoj.

Kompletno beskorisne, evo mojih beleški niže, da se ne bace.
Uspela sam i da se nasmejem. što je kompletno neočekivan efekat kod ovakvih tema. Ima nade za mene, zaključila sam. Do sledeće promašene teme.

Choosing Career vs. Choosing Love

The division is artificial. It implies that career women reject love and stay-at-home moms don’t value education and careers for women. It is complete opposite. Stay-at-home moms want their daughters educated and to have great careers, if they choose so – that is how they are raising them. No woman today is raising her daughter with a message – don’t get education, don’t work.

The choice is sexist. There are fathers who stay at home and raise the kids, by choice or because their wives are higher earners, and they are considered great dads. The fathers who work hard and support their families are also considered great dads (or great dudes), but women don’t get respect either way – not as career women (too cold, uncaring) and not as stay-at-home moms (spoiled, don’t want to work, etc.).

Whether having a career or staying at home, women work. Raising her children, a woman doesn’t earn income or a pension, but raising children and taking care of the home is a full-time job. Love has nothing to do with it. If the woman also has a career, she has two full-time jobs. The benefits to society from children raised well and in a loving home are incalculable yet the mothers behind those children rarely even get mentioned.  If the time involved in raising kids by their mothers gets evaluated even at the minimum wage level, it would cost a huge amount per child. The society gets this for free. The women might get a ‘thank you’ occasionally.

Women have always worked. Until recently women had very limited access to education and were not allowed to enter into well-paid careers, but throughout history, majority of women had to both work and raise their children. They worked as house maids and house-keepers, governesses, in factories, later on in other service industries, and they were poorly paid. It was when women from higher classes who obtained education but were still limited to marrying and quitting their jobs (mid-20^th century) became dissatisfied and wanted more choices that things changed. Slowly, but they changed.

The choice is not really a choice. Only a small percentage of women can choose ‘career or love’. Most women have to work. The economy today is based on two-income families, if they are to prosper. With so many single-parent families, conditions are even harder. Only very well-to-do families can offer a woman the choice of deciding if she wants to pursue a career or raise a family without bringing her family to the verge of poverty.

It is not a ‘passionate’ but an educated choice. Women who have the luxury of choosing to stay at home and dedicate themselves to their families are without exception well educated women who understand the market place today. They know that high-earning careers require huge dedication in time and effort (you have to work 50+ hours per week) and that their kids will have to be placed in daycare or raised by nannies. Those who choose to stay at home, especially while their children are young, are motivated by the desire to participate more in the lives of their children, but they are also aware that they are sacrificing a lot. Being away from the work force for a number of years, they will lose skills and contacts and if they want to join in later – as many of them do – it becomes even harder.

Any way you look at it, and whatever choice is presented to them, it is still much harder for women. The real question should be: why is it still so different for women and men?

Možda je on odgojen da uvek sve nosi. Previše razmišljanja za tako nebitnu scenu, zaključila sam i okrenula se drugim mislima, mimoišla ih u međuvremenu, zaboravila na njih čim sam prošla. Stigla do ulaza nešto pre njih, ali dok sam izvukla ključ iz tašne, oni su već bili tu iza mene i čekali da otvorim. Kad sam okrenula ključ (brava je u zidu i otvara vrata koja su na par koraka odatle) čula sam kako povlače vrata, i kad sam se okrenula, ona je prošla kroz otvorena vrata i krenula brzim koracima ka liftu, on je natovaren držao vrata nogom i pokazivao mi glavom i ramenom da prođem. Ona se nije ni okrenula, već je bila kod lifta, ja sam ga upitala ‘are you sure’ i pokazala pokretom da nemam ništa protiv da mu pridržim vrata, ali on je samo potvrdio, pa sam i ja prošla, on za mnom, da svi zajedno sačekamo lift. U kome smo stajali kao dva sveta, oni su i razmenili koju reč ali ja nisam obraćala pažnju.

Kod posmatranja parova, zvuk uglavnom nije neophodan. Prošlost, sadašnjost, budućnost – sve se dosta dobro može videti, ili bar naslutiti u svega koji trenutak.
Dvoje ljudi stvori jedan zaokruženi svet. Raj, pakao… njihova stvar. A ono što se vidi spolja je distorzija. Bilo ona koju namerno projektuju ili se ona sama izvukla napolje. Sve ljudske sudbine vuku svoja blaga i terete iz tog broja dva. Često se ističe da smo sami na svetu. Ali nismo zbog toga nesrećni. Ono što je neko ostavio za sobom, ili odneo – tu će se naći razlog. Gravitacije među ljudima, neobjašnjive i čudne, funkcionišu među pojedincima manje ili više uspešno. Kao jedna planetarna ćelija stvorena od dvoje – kompleksnost postane reda neopisive veličine. I kod brzog čitanja u prolazu – kao što se čitaju saobraćajni znakovi, izlozi… - uhvati se dah snova i kalkulacija koji su ih tu doveli, uoči ravnopravnost ili neravnoteža, ali to tako samo izgleda spolja. Ma koliko otvarali svoja vrata, svet unutar dvoje ostaje nepoznata zemlja.
Puno se reči potroši u objašnjenjima da ljudi nisu bića stvorena da budu udvoje. Ali jesu. Ljudi jedino mogu da komuniciraju, opšte, sa jednom drugom osobom. Oni će od toga pokušavati da pobegnu, ili će trčati od osobe do osobe dok ih goni neka njihova lična avet, ali u tom promiskuitetu, bio on intimne vrste ili opšte, socijalne, one-on-one je jedino što ljudi mogu da postignu. I ako su srećni, ostvare.

To je bilo simpatično. Nije bilo bez truda sa moje strane, jer Zen je bio potpuno bez iskustva i mada je učio brzo i trudio se puno, studenti su posao povrh posla i zahtevaju pažnju i vreme. Pre njega, imala sam jednu devojku, koja jeste bila dodeljena meni, i koja mi je bila slična pa je vrlo brzo pohvatala kako radim i trebala joj j minimalna supervizija, ali svejedno nisam bila spremna za novog studenta tako brzo. To nije bio razlog da Zen ispašta. Osim toga on je bio vredan kao mrav, i jako simpatičan sa tršavom crnom kosom, duplim naočarima koje je nosio po celi dan – jedan par svojih i povrh njih zaštitne laboratorijske, koje nisu neophodne osim ako se radi sa materijalima i instrumentima ali ih on svejedno nije skidao – i uvek nasmejan. Zen je bio toliko pitom i dobrodušan, a marljiv, da bi osvojio bio svakoga, bez ikakve sumnje. I jeste. Ali nikome nije promaklo da bi on pre ili kasnije završio kraj mene. Ne verujem da se iko žalio, ili ja nisam čula, ali ne bih obraćala pažnju i da jesam. Zen mi nije smetao, i pomagao je i drugima, i ja sam retko kada zaista tražila njegovu pomoć. Prosto smo ušli u ritam gde sam ja radila šta sam imala tog dana, i on bi preuzeo kad je bio slobodan. Ja sam mu objašnjavala o projektima ono što mi se činilo da je bilo bitno i korisno za njegov nivo znanja, i vreme je odmicalo.

Zen je završio koledž, i potreban mu je bio posao. Njegova porodica je došla bila pre 7 godina iz Kine, iz industrijskog grada na jugu gde je zagađenost bila tolika, naspram sunca videle su se čestice prašine i ljudi su hodali sa maskama. Njegove dve sestre su već radile, on nije bio siguran da li je koledž bio greška, i da bi možda trebao da nastavi sa fakultetom, aplicirao je neumorno za poslove unutar naše firme i sve druge, i kad su bili na drugom kraju Kanade. Ja sam mu davala savete koliko sam mogla, što nije bilo puno, jer dok se dosta dobro razumem u ljude, sa poslovima i njihovim nalaženjem sam diletant. Jedino što sam stvarno mogla da uradim od koristi je da mu dam preporuku kad mu neko ponudi posao. Pretpostavljala sam da ima oko 21-22 godine, i bilo je neobično da mu engleski nije bio bolji obzirom da je ovde došao kao dečak, ali na njegovom primeru kao i na svakom nauči se da je svaka priča za sebe, i svet ovoliko pun ljudi i kad sledi jedne iste obrasce, uvek ima dovoljno neispričanog da se time napuni bar još jedan svet. U detaljima postojimo, i kad smo generalizacije.

Poslednji dan njegovog studentisanja se približavao, mi smo se organizovali oko zajedničkog ručka, i uprkos tome što sam i ja i par drugih hemičara pomenuli menadžerima da ako postoje neke šanse da mu ponude posao, Zena vredi zadržati, nisam verovala da će se išta stvarno desiti. I nije, bukvalno do poslednjeg dana. Odnosno pretposlednjeg. Odluku je mogla da donese samo glavna šefica koja je morala da pita glavnog tipa u firmi, ona iza nje se baš zainteresovala za slučaj, rekla mi je kad me je pozvala bila u njenu kancelariju i pohvalila što sam se borila tako za Zena, na šta sam ja morala da kažem da nisam jer to što sam uradila nije bilo ništo naročito, ali ne, ona je kao i uvek znala kako stvari stoje, i ako sam za nju tu odradila herojski onda jesam. Mene je jedino interesovalo da li je Zen dobio posao. I brinula sam da pored tolikog angažmana velikih i važnih faca na kraju neće ispasti ništa.

Dobio je bio ugovor na 3 meseca. Nismo trenutno imali poziciju ali Džefri je radio na jednom projektu gde će mu Zen pomagati. To je značilo da je Zen ostao na istom mestu, ali je sada radio isključivo sa Džefrijem. Tog dana, koji je bio njegov poslednji studentski a posao je počinjao od ponedeljka, Zen mi je izjutra nakon što mi je poželeo ‘dobro jutro’ sa širokim osmehom kao i svakog jutra, pružio bio kovertu na kojoj je bilo napisano moje ime. Oh, rekla sam, i zahvalila se. Preptostavljala sam da su ih to učili u ko-op programu, da se i zvanično zahvale svojim mentorima, što je svakako lep gest i korisna veština. Nisam htela da čitam tu, već sam pismo stavila u džep, za kasnije. Setila ga se tek oko podneva, i otišla sam na jedno mesto u blizini koje nema puno ljudi, da pismo na miru pročitam.

To moje stajalište je bio jedan klinički beo hodnik, gde srećom nije bilo nikoga. Pročišćena atmosfera u hodniku po strani, blizu WC-a ali dobro mesto za malo osame kad nema boljeg.
Zen mi se zahvalio u pismu za stprljenje i sve što je naučio. Ali je onda rekao i druge stvari. I to je bilo toliko neočekivano, iznenada zamagljenih očiju malo sam zatreptala da ih razbistrim. Ispostavilo se, Zen je učio veštine i znanja oko posla, ali posmatrao je i nas koji smo ga učili. Ono što je video u meni on je razumeo kao dobar primer. Nije bilo zabune da je ovo pismo, ako i standardni postupak u njegovom programu, Zen napisao od srca i sa puno promišljanja. Ne bi trebalo da iznenadi, jer on je tako otvoren, temeljan i pošten, videti ga svakog dana je pozitivan pomak za bilo koji dan. Dirnuo me je bio tim gestom, puno. Setila sam se da mi je jednom Saša, klinkina najstarija sestra od strica, napisala bila da sam ja njoj role model. Ona to nije olako rekla ali ne znam kako je moguće, jer nisam puno učestvovala u životima njenom i njenih sestara, ali shvatila sam kasnije da su one bile gladne bilo čega te vrste, da su čak i retki susreti tokom praznika za nju bili pogledi kroz prozor u druge žene, mene u ovom slučaju, i njoj se to što je videla dopalo. Setila sam se i da sam jednom,  kad je klinka imala oko 7 godina, otišla bila kod njenog pedijatra i pitala je kako da nađem uzor za klinku. Znala sam da joj je potreban jedan dobar par, naročito ženski, jer ja sam preblizu, i kao mama to je nešto sasvim drugo i ja sam nešto sasvim drugo (obično sam mnogo bolja), ali uzor i primer – to je neprocenjivo. Pedijatar mi se nije nasmejala, što je bilo lepo od nje, ali ona je svašta viđala pa verovatno stoga, i rekla mi je da prestanem da brinem, i da će klinka biti okay. Šta je drugo mogla da kaže.
Za sada sam klinki još uvek glavni role model. Ona mi povremeno kaže kako stojim u poređenju sa drugim majkama – vrlo visoko. I bude mi žao zbog toga, jer meni je uporno nos u blatu, ali ne kažem ništa, osim što je zagrlim i poljubim.
Pokazala sam joj Zenovo pismo. Bila je jako ponosna na mene. I ja sam. Kad sam se vratila u laboratoriju, zahvalila sam mu bila, zagrlila ga i držala glavu visoko tog dana.

Zen je bio jako zauzet Džefrijevim projektom. Povrh toga, on je toliko vredan, ni trenutak jedan ne sedi besposlen. Kad mu se desilo par puta da je završio ranije, ili je čekao na Džefrija, odmah je prišao da mi nečim pomogne, ili bar zapita šta može da uradi za mene. Džefriju to uopšte nije bilo pravo, to što Zenova lojalnost pripada meni, kako je on video, pa mu  je jednom baš prekipelo, i napravio je scenu, lupao stopalima o pod i rukama o desk i galamio, i svi smo se smejali do suza. Sada su ga premestili u drugi deo departmana, gde vredno radi na nekim drugim projektima. Ne žali se, i okružen je ženama koje ga obožavaju (proširio se bio glas da je vredan i pitom, kao i da je vrlo privržen meni pa mi je Andrea stavila do znanja da ako pokušam da ga vratim kod nas, biće rata). Nedavno mu je produžen ugovor na još nekoliko meseci, i sada je i zvanično na kratkoj uzici koju drži glavna šefica. Uzela ga je pod svoje i niko ne sme ni da pita kakva će biti njegova budućnost, ali verovatno će dobiti stalan posao a to je najvažnije. Jednog dana se neočekivano obreo nazad na svom mestu, i odmah mi je prišao da preuzme deo posla na sebe, i dok se čuđenje sleglo, već se šefica pojavila i objasnila da je nesporazum u pitanju. U utorak je tokom zajedničkog ručka prišao i seo kraj mene, i ja sam ga propitala kako je njegova porodica, i da li je zadovoljan poslom, da li dovoljno uči na tome što radi, i on je rekao da je sve dobro. To su bile dobre vesti.
Povremeno pomislim kako bi Zen dobro prošao bilo gde da je dobio ko-op, tu nema nikakve sumnje, i ako je ponešto naučio od mene drago mi je zbog toga, ali i ja sam od njega. Najlepše je da pri samom pomenu njegovog imena, ili kad se setim pisma, ja se uvek nasmešim, i usred najgoreg dana.