Neuspeh

(Ovo je unapred osuđen
mnogo puta zgužvan i bačen
neuspešan pokušaj
Nikada od ovoga neće ispasti
ništa .ubav.o
samo jedan unapred osuđen
neuspeh)

Kad pomislim da si još uvek u ovom gradu
zgrozim se nad mogucnošću da
atomi moje pljuvačke nalete na tvoje
Zalepili bi se jedni za druge
verovatno negde u downtown-u
i naočigled sveta
usledila bi fuzija, fisija, ili tako neki besmisleni
projekat cepanja realnosti
I ja ne bih bila prisutna da to vidim

Sledeće što bi se moglo desiti
je da se otisci mojih prstiju
pomešaju sa tvojim na nekom stolu
Tako isprepleteni zavukli bi se ispod
i pipajući kružne linije crtali kalendar
plodnosti ili opet jedan besmisleni
projekat brisanja realnosti
I ja..
Ništa

Mogla bih da se naslonim na otisak tvog tela
dok pričam ili me neko drži za ruku
Moglo bi se desiti i dok sam pijana
Toga se iskreno bojim
Znam da ću zatvoriti oči
zategnuti ramena i istegnuti vrat
i osoba preko puta će me omrznuti
zbog izraza na licu i ništa neće biti od osmišljenog
projekta građenja realnosti
I ja ništa od toga ne bih videla

Puno puta pomislim da ćemo se možda sresti
To bi se moralo desiti kad sam ispavana
očešljana i dobro raspoložena
Volela bih i da bude lepo vreme
jer mi na hladnom vetru uvek pocrvene oči i nos
Nikada jedan slučaj
nije bio tako dobro isplaniran
I tada, kad bih te videla
ja bih zapušila uši i zapevala ‘la-la-la-la!’
da ne čujem kad me pitaš kako sam
Ili bi ceo projekat bio besmislen i realan
neuspeh

Miz

Zivim pod opsadom
Bezvolja i njena olovna garda
levitiraju uspesno pedeset metara iznad zemlje
Dosada cveta kao budj
Koracam sitnim koracima
po parketu svoje baste
preskacem namestaj
i guram ga na nova mesta
Sada je sve kako treba i izlazim u grad
Susret sa prolaznicima osvezava
Pucaju sasuseni cvetovi mikro-flore u uglovima usana
i padaju na ulicu
vec kod prvog osmeha

Cekam na ugovorenom mestu
i podozrivo gledam glasnu grupu tinejdzera
Medju njima
razmaknutih nogu u cizmama do pola listova
stoji Amazonka u beloj trikotazi
zategnutoj preko najsavrsenijih guzova
na sve cetiri strane sveta
Dve perfektno zaobljene polulopte
kao rasecena dinja
Mogla bi da obori svetski rekord u trcanju
ili obori svet
snagom takve simetrije
Ali ona galami kao i njeno drustvo
i jedini razlog za egzibiciju njenog voca
je atletska disciplina seksa

Opisala sam je svom prijatelju par minuta kasnije
Njemu ce takva socnost poboljsati ukus dana
On je profesionalni motivator slabih ljudi
i pokazuje im put do srece
a slep je
Savrsen paradoks
kao sveze ohladjena dinja
To nije paradoks
ali savrsena guzica iz podzemne zeleznice
zasluzuje omaz
uzviseniji od kratkovecne sirove seksualnosti
obicnog dupeta

Svejedno sam lose raspolozena
Izlazim da bih prevarila usamljenost
na par sati
tu kosmicku glad
kojoj svako gaji ekolosku bastu
u cetvrtastim pregradjenim kutijama
prakticnog post-postmodernizma
Imam nepogresiv osecaj da je tako oduvek bilo

U tramvaju
od Yonge-a do McCaul-a
nacrtala sam mu sta me je nerviralo danas
Ljudi
kao i obicno
Lepo je biti napolju
medju svetom
zakljucujem svoju prezentaciju sa uzdahom
Smeje se
toplo i zivotno
i prica o sebi
Slusam ga i zamisljam kako je to putovati svetom
kad si slep
Nepoznati mirisi i nepoznati jezici na znakovima
kraj ulica koje ne vidis
Ni svet ne vidis
ali svejedno putujes
Kad po prvi put iznajmis stan
i prospes caj
Obrises pazljivo pipajuci
i onda ugazis u toplu baru
Presvuces carape i opet obrises
Oko Bathurst-a
jedino sto me sprecava da budem srecna
je navika

Nasli smo se u velikoj sobi sa mekanim jastucima
Puni se ljudima sporo
Ne znam sta oni ovde traze
ja samo premestam svoju mizeriju
Napravila sam joj mesta na koznom kaucu
Devojci pored nije pravo
Gura se i zamahne dugackom kosom povremeno
zapahne nas mesavina parfema i omeksivaca za kosu
Kraj nje sedi njen decko
do njega njegov drug i njegova devojka
Beli se u polumraku fin olovni prah dosade na njima
Lice na lep reljef koji ce u buducnosti
zagledati sa interesovanjem oci gladne gledanja
u nesto drugo osim svoje
svakodnevice
Tri crnke sa leve strane pricaju animirano
a jos je rano
Dve lepe plavuse preko puta
promene temu i izraze lica kad im pridju
jedan muskarac svetle koze
i jedan tamnoputi
Sada se svi smeskaju
naginju jedni ka drugima
bez poverenja
ili interesovanja
i blago ljuljaju
Crnkama niko ne prilazi
glasno se smeju i narucuju drugu turu pica
Velika sala je sada ispunjena
i graja se lomi u struku i ekvilibrira kao break-dancer
nad glavama svetlim i tamnim
Nedostaje mi moj prazan stan

Mozda tako treba, Ivana
sapuce jedan od glasova sa losim ozvucenjem
u unutrasnjem uhu
Navedi jedan jedini razlog zasto bi bilo drugacije
nastavlja
Mobilne mase tela se krecu i sudaraju sa drugim mobilnim masama..
Ne cujem ostatak
Neocekivani udarac ritma mi izbija koncentraciju
izvinjavam se svom unutrasnjem glasu
a drzala sam u ruci jedan dobar razlog
bas za takva glupa pitanja

Zasto ti ovo pricam?
Zato sto sam sat vremena kasnije
sve zaboravila
Nasli smo se na ulici
i ja sam se iznenada setila
programa za decu
koji moja devojcica gleda
‘Peep and the Big Wide World’
Opisujem mu karaktere i animaciju
i smejemo se
cicimo od smeha
Iz nasih usta ispadaju zvuci kao vrhunske borbene jedinice
obucene za spasavanje lose napisanih karaktera jos jedne urbane
noci
Guramo se
oslanjamo jedno na drugo
i hladan vazduh se zalece u nas
u otvorena usta i ruke
usi i ispupcene obraze
Niko nece preziveti ovaj rat!
dovikujem mu i vrtim se
vrtim i njega
Oh dear, kako je velicanstveno dobrodusan!

Poslednji dan putovanja

Poslednji dan putovanja doveo nas je opet u Pariz. Posle godinu dana bilo nam je važno da vidimo da li ljubav traje. Uz tako veliki koncept bilo je prikačeno puno radosti, nestrpljivih očekivanja i nešto nervoze. Odnosno, ja sam bila odgovorna za nervozu a klinka je, verujem, sve to svela na jednostavne stvari – radovala se neizmerno i pravila velike planove.

Smeštene u hotelu blizu aerodroma, imale smo celo popodne i veče da odemo u grad. U hotelu su nam rekli da usled štrajka shuttle do grada dolazi ali ne zna se kada. Do tog trenutka nisam znala da shuttle uopšte postoji. Od tog trenutka sam se i zvanično osecćala oštećenom. Kako to mislite? Trebale bi da čekamo ovde celog dana pa kad naiđe? – pitala sam sa dozom nestrpljenja i neverice u glasu. Concierge je slegao ramenima – on zaista nije mogao ništa više da kaže. Gde je najbliža stanica metroa? – nastavila sam sa pitanjima. Na aerodromu (sa koga smo upravo stigle). Ili…rekao je nešto što mi nije ništa značilo – i kako dotle doći? Taksijem, koji je bio naš prvi plan ali je počeo da liči na jako lošu opciju B kojom sam sada s pravom bila nezadovoljna. Za deset minuta, obavestio nas je ljubazno Monsieur na recepciji nakon što je pozvao izvestan broj.

Sele smo da sačekamo. Na TV monitoru zakačenom ispod tavanice prikazivali su izveštaj uličnih nereda, policiju, tuče i haos loma civilizacije i kostiju. Ispod je pisalo ’Paris, 18h’ i još nešto što mi je promaklo jer sam već u sledećem trenutku bila opet ispred recepcije, panika u glasu možda preterana kad je sve u hotelu bilo mirno i avion će nas sutradan odvesti kući, ali svako ima svoje razloge, a ja i celu gomilu. Nije u Parizu, kaže concierge, ne brinite. Ali piše ispod! Nije, budite bez brige, insistira. Klinka prati smene emocija i izraza lica na mom licu i zabrinuto pita šta je to na te-veu. Politika, rasizam, fašizam, fudbalske utakmice – razloga ima puno, a ponašanje je uvek slično… – ne znam, odgovaram. Ali nije prvi put. Ni u Parizu, ni u gradovima širom sveta. Sa tako započetom lekcijom iz istorije, sedimo, gledamo na ekranu kako momci trče, razbijaju, bacaju nešto što izgleda i teško i tvrdo na policiju ali ko zna gde to pada u onoj gužvi – i jasno je da oni ne bi bili nigde drugo. Tu se dešavaju stvari, istorija, budućnost, šta li, i oni to ne bi propustili nizašta. Pomenula sam bombe u pariskim kafeima iz prethodnih decenija, i bas sam stigla do savremenih problema integracije afričkih imigranata kad sam osetila kako mi tlo izmiče pod nogama. Ni reči me nisu više slušale. Uporno sam pokušavala da napravim poentu oko nečega – valjda mira u svetu i miroljubive koegzistencije – i nije išlo. Klinka je delovala snuždeno i prestrašeno, ali ništa nije rekla.

Taksista nam je naplatio manje od astronomske sume koja se pojavila na taksimetru, što je bila izvesna uteha jer uopšte nisam znala kuda vozi, da bi nas ostavio ispred zgrade koja je nosila naziv Paris Nord 2. Zabeležile smo naziv stanice i svega drugog sto smo videle sto će nam pomoći kad se budemo vratile tu, pa potom i do hotela, i kako mi nismo naivni likovi iz priče za decu koji bacaju mrvice za sobom u nadi da će tako pobeći strašnoj sudbini, klinka i ja smo obe dobile jedinu normalnu reakciju usred te suburbije – pravu, masivnu nervozu koja grize. Po pitanju suburbije nisam znala da li je ona ista ili vrlo blizu onoj u kojoj su se ne tako davno razbijali nemiri a i kad nije nemira niko normalan tu ne zalazi ni danju ni noću – a klinka je sve to čitala sa mog lica, i uplašila se vrlo ozbiljno. Ne, ne, ljubavi – pokušavala sam – ja samo imam malu paranoju kad su suburbije u pitanju, jer su prazne, ne možeš nigde da pođes i nikoga da pitaš za pravac, niti znaš gde je koja strana sveta a i u kojoj si državi ako je već do neophodnih znanja… ivice realnosti se čudno ponašaju u ovakvim predelima, uočila sam a realnost je jedna konstrukcija oko koje se previše petlja i svi misle da sve znaju o njoj dok svako ko ima jednu dobro zna da pojma nema ni o svojoj a tek o tuđim da ne počinjem, i meni to prosto ne prija – to je sve, ništa više, zaista. Ali srećom, imamo puno gotovine u tašni i, ako nas niko ne opljačka, uvek možemo da uzmemo taksi. Ako ih ima, naravno, ali ovo ovde je taksi stanica – vidiš? Eto, sve je u redu.

Unutar stanice je dosta prazno, a najpraznije je za šalterom gde se prodaju karte – nikog nema. Karte se mogu kupiti jedino iz automata, i automat prihvata jedino metalne novčiće. Mi nemamo dovoljno. Ni obilazak cele stanice nam nije pokazao automat za menjanje para. Ali su u jednom uglu staklena vrata vodila u restoran, u kome je puno ljudi u to vreme ručalo – kakva sreća.  Držeći se za ruke ušle smo unutra i pravac kod konobara – izvinite, Monsieur, mi nemamo sitno a pokušavamo da dođemo do grada, da li biste nam razmenili? Ah no, Madame, nikako – odgovorio je ravnodušno konobar sa lošim zubima i nastavio da ide za svojim poslom. Ali mogle bismo nešto da kupimo? – pitam u nadi da on neće reći „ah no, Madame, mi ništa ne prodajemo.“ Kako da ne, kupiti se može. Doneo nam je flašu vode, uzeo novčanicu od dvadeset eura, i dok se vratio sa kusurom ni klinka ni ja se nismo usuđivale da dišemo, jer on je mogao sasvim realno da nam ne da dovoljno novčića i ne znam šta bi se tada desilo – možda bismo kupile još jednu flašu vode, pa još jednu, sve dok ne potrošimo sve pare, i onda ne bi imale dovoljno za taksi i… Ali ne, nasmešio nam se na kraju, sasuvši gomilu metala u moju ispruženu ruku. Nazvao  me je ’missaz’, i pokazao još jednom krnjave zube. Mislio je da sam Amerikanka, pretpostavljam.

Nazad kod automata, sledimo upustva i ubacujemo novčiće pažljivo. Dobijamo jednu kartu, pa opet isti proces da bi dobile još jednu… i jedan novčić nikako da prođe, a on nam je poslednji. Izbacuje ga mašina i posle desetog puta. Iza nas je u red stala jedna sredovečna crnkinja i osećamo da počinje da diše nestrpljivo nad našim upornim pokušajima na isti način sa istim novčićem a u nama otkucava panika kao veliki sat i obe smo samo par otkucaja od raspada sistema. Izmucala sam nekako molbu da nam zameni taj novčić za drugi ako ima – molimo, molimo Vas, Madame – jer ne izgleda verovatno da ćemo doći do grada, a moguće je i da nema taksija ispred stanice više i mi ćemo ostati ovde zarobljene a kad se zatvori restoran i konobar sa lošim zubima ode kući ostaćemo i zaključane, i mi se sada otvoreno bojimo jer poenta zivota je da ništa nije nemoguće, naročito kad krene po lošem. Fina francuska dama je imala novčić i mi smo dobile i našu drugu kartu, pa smo uz duboke zahvalnice uspešno prošle automatizovani checking karata, za koji smo brinule da nas neće pustiti jer će baš tada krenuti sa nekom malfunkcijom, ili će prosto rešiti da nas ne pusti, a izgledalo nam je, bile smo ubeđene da je na drugoj strani Pariz i mi moramo da dođemo do njega kako znamo i umemo!

Na drugoj strani pa uz stepenice je bio peron prigradske železnice, skoro kompletno pust. Posle deset minuta pojavila se jedna osoba, pa za njom još jedna. Mi smo gledale u signale, tračnice, travu koja raste između zarđalih železnih poluga, držale se za ruke kao da neko pokušava da nas razdvoji, i pričale o tome kako nam se ne sviđa ovde, ali bilo je mirno i dan lep, sunčan, i ja sam se setila još jedne zgodne lekcije koju bih mogla baš tad da održim i ona se zvala ’kako se snalaziti sa neplaniram situacijama u životu, a naročito na putovanjima’. Sebe smatram ekspertom u snalaženju uprkos dugoj listi nes(p)retnih pokušaja, ali imam osećaj da klinka ima svoje sumnje po tom pitanju. Kad je voz stigao i mi ušle u jedan od vagona, on je bio pun različitih ljudi, uglavnom umornog izgleda, i većinom tamnoputih, i ruka koja je držala nešto manju ruku je osetila kako je ona nervozno steže. Ja sam nosila glomazni foto-aparat i ten koji smo dobile na Mediteranu je odjednom izgledao kao da smo ga utrljale u neveštom pokušaju da ne odskačemo i davao je nekome pravo da nas upita ne naročito ljubazno „šta vi tražite ovde?“ Ovo je lekcija iz realizma, ljubavi – šaputala sam u glavi još jedno predavanje, ali njega sam prećutala. Umesto toga, pokušavala sam da pričam o nečemu što ni ona ni ja nismo slušale niti zapamtile, možda zbog optimizma koji sam pokušavala da uguram na silu. Napolju su promicale stanice, gradnja je postajala sve gušća, stiglo se do Gare du Nord, prešle smo s prigradskog voza na metro nakon lavirintskih prolaza i hodnika i krenule dalje ka srcu grada. Posetu Parizu smo htele da započnemo u našem starom kraju. Ta misao nam nije više pružala toliko zadovoljstva kao par sati ranije ali nismo imale bolju ideju. Izašle smo na stanici ’Louvre-Rivoli’.

Kad smo iz podzemlja izašle na rue de Rivoli sa njenim razvučenim nizom kolonada i na suprotnoj strani videle Luvr euforija nam je probila grudi. Moguće je i da smo vrisnule ali zaglušene eksplozijom obožavanja ništa nismo čule. Gledale smo u Luvr, pa jedna u drugu, grlile se i stisle usne da ne vrisnemo opet, jer stajati tu posle svih ovih dana, i posle godine za nama, je bilo lepše i veće nego što smo mogle i da zamislimo. Povratak u Pariz je nešto sasvim drugo od putovanja u Pariz – i neuporedivo bolje, voljne smo da potvrdimo i pred zvaničnim licem. Nad svim tim, nad nama, neprekidno nebesko putovanje belih oblaka na svetloplavoj pozadini pariskog neba me je podsetilo da je u ovom gradu i nebo izložbeni eksponat.   Ostale smo tu par minuta da se prilagodimo novim uslovima. Izjavile smo Luvru da ga volimo zauvek.

Zagrizle smo u Pariz tog popodneva kao u jabuku.

Put nas je vodio ka Tiljerijama koje su u istom pravcu kao i ’Angelina’. Divile smo se detaljima koje ne vidimo po prvi put ali ih sada gledamo drugačije: mozaici na pločniku ispod lukova, fasade sa elegantnim detaljima, svetiljke u preciznom dugačkom nizu sužavaju perspektivu i deluju kao neobično lep muzički instrument  – mi imamo tek nekoliko sati ovde. Suveniri nam izgledaju mnogo lepši nego prošle godine. I Luvr nas prati na drugoj strani.  Uživamo u lepoti i skladu svega, i trajanju. Zbog toga se dolazi u ovakve gradove, zar ne – da se vidi kako su to drugi izveli pre nas, i neki drugi pre njih, i… Stižemo pred ’Angelinu’. Unutra je gužva, kao i uvek. Ali nikad preterana, kao skriptom osmišljena. Dekor se otvara pred očima u svom luksuznom vraćanju na davni period. Rekla bih da dok su klasna društva i njihova brutalna arhitektura nepovredivo muški sport, luksuz je domen zena. Možda zbog ranog shvatanja značaja udobnosti. Odatle do luksuza je tek kratka šetnja, kao niz rue de Rivoli do ovde.

U“Angelininim“ velikim ogledalima se ogledamo samozadovoljno, u bojama koje nam lepo stoje, uočavamo s pažnjom ljude koji sede do nas – elegantni Parižanin sa sinom s leva, dve žene koje liče upravo poručuju dezert s desna – i doživljavamo ih kao deo dekora. Smešimo se jedna drugoj širokim sjajnim osmesima i razumemo koliko nam je bilo važno da dođemo ovde.

Plavo grčko nebo i bele kuće beli zid ni metar visine unisoni vrisak dece „Get out of the car! Get out of the car!“ i svi smo van. Ne znam kako. Možda su se vrata otvorila od udarca. Dezorijentacija čula nešto nije u redu u mojoj glavi. Automobil je ubrzavao mozak je usporio i stao. Deca su dobro trče ka nama i unutra se nešto dimi treba se udaljiti. Lucidne su ali ne mogu da se snađu. Histerija i nekontrolisani užas možda je to. Krv se spušta polako vijugavom linijom sa strane mog lica i to je previše plaču visokim glasovima uplašene dece. Grlimo svaka svoju.  Grčki seljaci su istrčali iz okolnih kuća dodiruju nas pažljivo i vode što dalje. U hlad. Donose stolice vodu sokove i rastvor joda. Deca plaču gledaju jedna u drugu u drugu mamu pa u svoju. Mame pričaju glasovima iz rezervnih baterija. Sve će biti u redu niko nije ozbiljno povređen to je samo malo krvi sve će proći. Gledamo jedna u drugu njene oči su previše velike. Deci je jasno šta se umalo desilo. I da se to tako dešava. Ne postoji baterija koja to može da izdrži. Grčki jezik teče preko nas ljubaznost i toplina ljudi probijaju zid traume. Sedimo ćutke zapljuskuju nas talasi užasa i ganutosti. Izneli su iz automobila sve što su našli i doneli nam. Očistili su posekotine doneli hladna pakovanja i led. Krše ruke od brige nad tako strašnim iskustvom maze devojčice po glavama. Svakoj nebrojeno puta kazu ’kukla’. Smiruju kao melem. Devojčice vecć uzvraćaju osmehe. Otplakale su višak straha i sada su pribrane sede čvrsto priljubljene uz nas. Pričam rasčlanjujem smirujem ne znam otkud toliko pretvaranje. Moj glas živi na vrhu kule odande leleče i govori. Pokvario se. Da pokrijem usta rukom pokrijem sebe nečim i čučim u nekom praznom kutku prazna olupina. Osećam veliki stid. Glava i druga mesta na telu gde sam udarila ne znam šta sam udarila trepere ništa ne boli. Vidim da mi ruke drhte. Moje dete zagleda i nežno opipava svoja kolena baca brižne poglede ka mom čelu sve izgleda u redu. Druga devojčica je samo malo ugruvana. Kolosalna Grkinja ima malu posekotinu na glavi drži na tom mestu krpu s ledom. Priča neprekidno pokušava da ispuni svoju praznu sobu. Žao mi je trebala bih da joj kažem. Stidim se i žao mi je iako nismo krive.  Prevodi reči seljaka koji sedi do mene da sam ja najsmirenija. ’Bila bi dobra u ratu’kaže on ozbiljnim glasom i klima glavom. Nema više od 65 previše je mlad za ratove koji su prošli ovim delom sveta ne zna šta priča. Rekao je to s poštovanjem. „Bila bi dobra u ratu“. Vraćam pogled na decu i Grkinju. Smiruje me kad gledam u njih.

U „Angelini“, desetak dana nakon udarca u glavu u grčkom selu, na desnom obrazu ispod oka stoji velika ljubičastocrvena mrlja. Svi je čitaju drugačije. Ja na nju zaboravim najčesšće, osim kad sam okružena ogledalima, kao ovde. Podseća me na lekara u Hitnoj – you were very lucky. Konobar u „Angelini“ izvodi svoju tačku prinošenja širokog pladnja sa dezertima i čokolade u bokalu sa velikom teatralnošću; ne verujem da često ima ovako zahvalnu publiku. Nudi se da pozira uz klinku a zatim i uz mene za jednu nezaboravnu fotografiju. Čučnuo je kraj stolice i obgrlio mi ramena, u svojoj besprekornoj uniformi, sa fotogeničnim izrazom nameštene konobarske nadmenosti i indiferencije. Sačekajte, govorim, da stavim naočare za sunce i pokrijem mrlju ispod oka. „Ah ne, Madame,“ uzvraća neodoljivo pariški uz ozbiljan izraz lica „nisu Vam potrebne – izgledate savršeno.“ Klinka i ja smo ganute, i ona klima glavom entuzijastično – u pravu je, mama. Priznajem joj kasnije da bih između dva komplimenta izabrala onaj pariški. Ona misli da ima puno više veličine u grčkom. „Hrabrost je hvale vredna, ali ja bih radije svakog dana na ručak u „Angelinu“ da mi konobar laska. I bez rata i na vestima.“ Najlepše od svega, pričam dalje, je da su oni prosto bili velikodušni. I ja tek sada razumem, možda ćeš ti ranije shvatiti – zbog toga se putuje. Zbog šanse da ćeš sresti velikodušnost drugih ljudi.

Do Place de la Concorde nastavile smo kroz Tiljerije. Sedela sam na klupi dok je ona otišla na tri vožnje karuselom. Bilo je puno male dece i par devojčica starijih od nje. Sve je poznato i blisko, i sveže i novo. Sledeće godine kad opet dođemo… – priča dok nastavljamo dalje. Klimam glavom i smešim se.

Bez žurbe smo prešle veliki trg i nastavile uz Jelisejska Polja. Bila sam neoprostivo gruba prema njima prošle godine. Lepo je ovde, na ulici, u pasažima, i mimolazu sa ljudima, pod fasadama. Parfimerija ’Guerlaine’ je otvorena ovog puta. I sama kitnjasta masivna vrata su lepa studija ali unutra prezentacija je savršenstvo stila kroz epohe. U kombinaciji zlata i artizanskih bočica, poređanih besprekorno kao elegantna parodija vojničke discipline, uz diskretno prisustvo osoblja – vitkih ženskih prilika u jednostavnim crnim kostimima – ovo mesto opstaje više od sto godina bez ikakvog stvarnog razloga osim sopstvene lepote. Parfemi se mogu kupiti svuda, globalna distribucija postoji odavno, ima i nižih cena… – možda upravo zbog toga.

Polako napredujemo ka Trijumfalnoj Kapiji. Sustiže nas umor – krenule smo tog jutra rano. Na njenom ostrvu usred gustog saobraćaja  nema previše ljudi i neobična pariška svetlost, promenljiva ali uvek jedinstvena, pada blago na reljefe, bronzana slova i kamene klupe. Kako je to lepa konstrukcija – luk i kapija koji se ne zatvaraju. Ljudi prolaze i grad diše. Klinka broji stepenike do vrha da proveri da li je natpis na ulazu tačan. Vidik je prekrasan. Fotografije u ovoj kratkoj poseti će ispasti još lepše.

Dan polako prelazi u sumrak dok sedimo na klupi na dnu, tik uz jedan zid Kapije. Gledamo niz ulicu i u grad poslednji put pre nego što siđemo opet u podzemlje koje će nas odvesti do Gare du Nord. Već sam obećala da nećemo ići nazad do hotela putem kojim smo došle – uzećemo taksi. Kad smo izašle kod železničke stanice već je bio mrak. Puno je živosti u tom kraju, ali ne poznajemo ga i odjednom opet sve izgleda zastrašujuće. Uopšte mi ne uspeva da zaustavim taksi, zato što sam umorna i ne pratim znake kako treba, i jedan ljubazni crnac nas upućuje ka drugoj strani gde ćemo sigurno naći jedan, ali ne, mi prvo stojimo tu pet minuta i čekamo njega. Vratio se i insistirao, madame, ja ću biti zauzet još neko vreme, slobodno pređite tamo. I zaista, ljudi stoje u redu i taksisti dolaze jedan za drugim. Dete nervozno stišće moju ruku, ljubim je po kosi – ne brini, ljubavi. Malo sam izbačena iz ravnoteže, ali biće sve u redu. Ne zaboravi koliko su svi bili ljubazni prema nama. Ovo putovanje je jedna dugačka niska velikodušnih, ljubaznih gestova koje jedino vredi zapamtiti. Taksista je mladi Vijetnamac. Ima svu savremenu tehniku i nalazi lokaciju hotela bez problema na navigacionom sistemu. Fina nepoznata muzika izlazi iz zvučnika, i mi gledamo kako grad prolazi kraj nas, noć je, sve izgleda nepoznato. Dobro će biti vratiti se kući.

Lonesome Journey South

We came onto a well-maintained highway, not too early on Saturday morning. Once, years ago, endless rivers of automobiles ran through this valley, on route to Aegean Sea. The humming of engines domed over the landscape day and night. Civil wars and unrest forced travellers to seek out different routes since, but the river of dark asphalt, hardened and ghostly, continues its lonesome journey south.

The cooling system in the car wasn’t working yesterday. Today, refreshing air blows out of the three small boxes, thankfully. On this, last day of August, forecast promised the hottest day of the sweltering summer.

Behind we left the divided city. The chasm between two sides runs deep. Yesterday, near the hospital where I was born, a makeshift bomb exploded. One more city under the siege of terror. The black, sweaty highway seems a more deserving heir to this land.

The girls are chatting away in mixed languages, I am mostly silent. When I was a child, my small family came every summer down this highway, from the north. Often I stayed with my grandparents for the entire summer. I don’t know if I came too soon this time. The year before I immigrated to Canada, I came to say goodbye. Perhaps waiting until I was old would have made this journey more symbolic. But there is a hidden agenda as well. I want Isabella to smell the authentic, mystical breath of the south, so that she will forever search for it anywhere she goes, just as I have. She doesn’t know it yet. Only 6 years old, her round face and bright eyes are windows on her effervescence, here or anywhere – she is a happy child. 

The rivulets of my bloodline have produced new children over the years, and some of the older, bigger streams have dried up and gone on to the other side of life. In the car there is one new, fresh vein, Julija, and on went her grandmother Lepa, my beloved aunt. Julija’s mother Lile married this man I’ve never met before and now they look as if they have spent a hundred years together, twenty of that too much, perhaps. She has aged in a fashion life often stores for passionate women; he is still a boy, with round cheeks, rotund belly and even disgruntlement over the way life has turned out. 

We are driving towards the southern end of Macedonia, to a small town where our family is from. It is a long-awaited journey through a beautiful land. Many hills fill the terrain with wide valleys between, where distant red roofs cap the white walls beneath in straight lines. Soon we join the flow of river Vardar as it rushes towards the sea. I look out the window, losing my breath at every curve of the road. 

Before entering Valandovo, we decide to take a detour and go uphill. There is a tiny monastery there, perched on the side of the massive hill, surrounded with gigantic maple and oak trees. In truth, it hasn’t been a monastery for at least a hundred years. The old tales tell of its wealth and monks who raised herds of goats. Elaborate network of pipes carried the milk downhill to the markets and the people of the valley. An old couple always lived in the quarters right across; they tended to the building and its humble grounds. The old stone tiles have not cracked any more since I was here last.

There is a water current that runs through this part of the hill, which has been tapped into with many open drinking fountains at the monastery and in places downhill. Without a drop of rain for at least six months during long, hot summers, this corner of Eden rescues its vineyards and orchards only because of the few streams coming down the hills, and the murky waters of Vardar. That is not the only magic bestowed by this water. It is believed to cure blindness, lift off veils of misery from the eyes of unhappy people, and prevent all future ailments that may be tempted to inflict the sight of those who visit. So we all wash our faces and eyes in the ice-cold water. Children shriek and we spray each other merrily. 

Vlad wants to show me everything (although from Skopje, he adopted this land like his own), I want Isabella to experience it for the first time in all its glory, Lile, always a mother, is warning me intermittently of all the changes, making sure I don’t get my heart broken because things are not what they used to be, and the children, including Vlad, are simply happy. The three of them climb one magnificent maple and yodel in unison, pounding their chests. After descent from the vertiginous branch thick as a tree trunk in a young forest, they run over and climb another to scan the valley below. Lile and I sit in the shade quietly. I interrupt the beatific peace with little chants: “Oh, it is so beautiful!” every now and then. 

After we pay our respects inside the tiny church and light candles for the living and the dead, we get in the car again and drive into town. First we come upon the cemetery, on the steep side of the hill. It is Saturday afternoon and cemetery as busy as a promenade. The little white church at the end of the long climb has a bell tower of moderate height and, like everything else in the valley, inhabited since ancient times, is only a tad over 70 years old. The earthquake of 1931 levelled everything that people ever built in this area. There was only one life lost then, a young shepherd, whose death became a legend since. The miracle of such material devastation at one pole of the universal balance, with everybody’s life spared but the young boy’s, at the other, mystified to this day those with warm tickle of curiosity and wonder still in them.

The busy coming and going crowd at the cemetery goes on about the usual business. Older women wear black dresses but I spot a few with tiny white polka dots, occasionally a dark shade of gray covers their thin bodies; older men in neat, well-worn pants and shirts, with dull colours of earthy, dark spectrum. Lile knows everybody and she dispenses greetings over her shoulder while quickly empties the vase with wilted flowers on her mother’s grave, puts back fresh flowers we brought in the car with us, cleans up the deep gray marble of the headstone. It says in engraved letters that Lepa Kostadinova died at age 71. There is a porcelain daguerreotype of her broad beautiful face and by her side, one of her husband, with his date of birth awaiting another date to be added in the years to come. I look at Lepa’s face for a long time. There is sadness but mostly deep calm. It is the order of life, for old people to leave and young ones to remain in their place. My mother died young and that is why, perhaps, I am peculiarly sensitive to imbalance around me. I glance at faces as they pass by, wondering if I’ll recognize some of them. Valandovo is a town of only a few thousand souls. They look back at me, curious at the sight of an unfamiliar face. Isabella is chattering noisily with Julija, syllables of English like soap bubbles bouncing softly around her. It is surprising how both of us are enduring the heat so well. It is late in the day and still well over 40 degrees. 

A tall woman of around 80, her back curved, approaches Lile. She glances at me frequently and I join them. Lile gives her compliments on her beauty and she, in a manner of seasoned coquette, tilts her head and concedes that she once was a celebrated beauty, with evidence of that visible to this day, as many would attest. A pristine smile lifts her lined cheeks. I ask her to pose for my camera and her eyes sparkle. 

We visit our grandparents, Marija and Nikola, and Lile quickly repeats her cleaning routine, miraculously producing another bouquet of flowers she has brought. I feel ashamed, never having thought of it.

After the cemetery we follow the road further into town. The first house to visit is uncle Jovan’s. It was built next to our grandparents’ old house. The garden in front of the two houses was always cared for with great affection. Every year, I remember, worries about the grim prospects of rain at the sight of impeccably azure sky dominated conversations among townsfolk, but at the end of each day, the water from the hills eased the blistering trail of the Sun on their gardens. Neatly arranged between concrete paths, or in carefully positioned stone urns, they added to the fragrant air that always hung above this valley. Canopy of grapevine over them created welcome shade.

The house is still painted white. The row of pomegranate trees to the far side grew thick and tall over the years. Instead of the hanging grapevine, there are tight brown clusters of kiwi. People of Valandovo are experimental lot; they firmly believe that theirs is the most fruitful land on earth and so they will grow virtually everything – the more exotic the better. Kiwi, as it turns out, is the latest craze in this green-thumb town. 

Out of the house come the familiar figures of uncle Jovan and his son Nikola – one tall and round in the middle section, the other tall and skinny like a grapevine. They are both balding, the father more advanced and gray, the son dark-haired and tanned from working outside. Behind them follow my cousin’s wife and son, neither of them I’ve met before. Beautiful woman with dark eyes and honey-blond hair; the boy is only 10, fair and shy, he keeps closely to his grandfather. We greet; give them small gifts we have brought. Soon nine chairs are assembled and a little folding table. Daughter-in-law lays plates with thickly sliced white cheese, olives and grapes.

The conversation ebbs and stretches like an unaccustomed muscle at work. We exchange the usual questions, and then halt. Vlad and Lile help. I look around; that is all I really want to do. Isabella wants to see everything, and especially the house. She’s been fascinated with houses since we arrived. They take her in for a tour. My grandparents’ house is dark. It belongs now to our middle uncle who lives in Skopje. That is the house I wanted to see. Uncle Jovan unlocks the door for me, but I only step in and step right out. It isn’t there. I don’t know what it is that I am looking for, but it isn’t there.

Nikola lifts Isabella to touch the kiwi. “They are fuzzy like little animals!” she is delighted. He breaks off a cluster of ‘fuzzies’ and gives it to her. Her face beams with gratitude, as she poses for the camera.

It is a short visit; Lile reminds us that we still have another uncle to visit. We say ‘good-byes’ and pack into the car again. A hundred yards down the road, our youngest uncle is sitting outside, in a plastic chair with colourful stripes, awaiting our visit. Lile telephoned yesterday to announce our arrival. His wife comes out of the house and they greet us with customary kisses on the cheeks. As soon as we sit down, out comes a traditional glass dish encased in a chrome base, filled with homemade fig jam, polished spoons, and glasses of water for everyone. Isabella wants to see the house; my aunt takes her inside. They both look very much like uncle Jovan, portly and grayer, otherwise unchanged. The youngest among that generation would be around 70, eldest over 80, but it is the younger generation that withered under the pressures of the times. 

The evening cover takes over the skies and the countless stars light up. Uncle Momo tells us how he watched the meteor shower few summers ago, from that very spot, his favourite – the western side of the sky ablaze with streaming colours, he said waving his arm in a broad gesture. 

My excitement has levelled off. I like the story about the meteors. Three quarters of an hour later we are back in the car. Two youthful elders standing side by side in the garden look on as we drive down the road. Lile’s face is tense. She turns to look at me and explodes: “They couldn’t at least pretend to be happy, could they!” And she falls into a barrage of words, enraged. Dear, sweet Lile. I feel relieved, and place my hand on her shoulder: “It doesn’t matter. I’m happy to be here.” 

We drive across town to her father’s house. The streets are familiar but nothing looks the same as we pass by. It really doesn’t matter. It’s not here. 

It is in the old house where her mother lived and died that the magic suddenly comes to life. Right at the bottom, in the dark and damp atrium, then up two flights of stairs – everything is the way I remembered it. The old man who outlived his vivacious wife never moved a thing, and so this shrine welcomes us fully preserved. Now I want to see the entire house. With Isabella and Julija in tow, I open every door: the basement room where aunt Lepa toiled in her youth raising three daughters, while her vicious in-laws luxuriated upstairs, ringing their brass bell for her to come up and serve them; the room on the middle floor where she spent another number of years sewing dresses for young and old women in town; the dank bathroom with metal tub on rusty feet; the musty storage room with merchant tools a hundred years old; the black peeled-off Singer sewing machine, which she pedalled with swollen, tireless feet; thick layers of linens in tall, creaking chiffoniers; the bed where Lile and I, often other cousins too, lay muffling giggles late into the night – Isabella and Julija jump right onto it – this is where they will sleep tonight. From every nook, off the uneven walls, up the curved staircase, the loving ghost of my aunt Lepa comes out hurriedly, carrying a coffer filled with memories. Swift and bouncy, smiling even while screaming in exasperation, always saucy, she waited for me. 

Lile’s voice, still angry and laced with tears, speaks to Vlad in the other room: “As if she were here only yesterday! Old selfish farts!” His soothing voice mutters unintelligibly. She is so much like her mother; she doesn’t even know it.  I will tell her in the morning that I’ve found what I came to see. The spirit still lives here.

 

 

Sentimentalno putovanje

Ne znam tačno kako sentimentalna putovanja počinju. Možda već izlaskom iz kuće. Kao neko ko je jednog dana izašao i nije se nikada vratio, poznajem ih – nema u njima puno sentimentalnosti.

Iako putujem sa uvek overenom polisom osiguranja protiv sentimentalnosti, došla sam na Rodos sa njegovom istorijom debelih zidova  u potrazi za  nečim novim. Drugog dana po sletanju, polisa je postala bezvredni komad papira, što, bilo mi je objašnjeno kasnije, nije retka pojava kod osiguranja. Valjda tako biva kad se kupuje budućnost za sitne pare. Bilo je to sentimentalno putovanje. Ali ne moje – nije moglo da bude, na Rodosu nisam nikad bila – sentimentalni putnik je bila kolosalna Grkinja. I ona to nije znala. Možda joj je to bilo prvo putovanje takve vrste, ne znam, nisam mogla da pitam. Bila je izgubljena, omamljena i opčarana njegovim efektima i trebao joj je neko ko će slušati, neko ko će zapamtiti i jos neko da primi sve to kao dar.  I tako sam, ne znajući i bez prethodnog dogovora, postala svedok tuđem sentimentalnom putovanju, po prvi put u svojoj dugoj karijeri večitog stranca.

U četvrtak smo krenule u kraj grada gde je odrasla. Njihova stara kuća je na prodaju već neko vreme, niko u njoj ne živi. Do nje ćemo doći sokacima i prečicama kojima je prolazila kao klinka, i niko za njih ne zna osim onih koji tu žive. Nastavićemo dalje ka Starom gradu, pa do Mandrakija i plaže – ceo dan je u detalje isplaniran.

Prošle smo kraj njene stare škole koja je sada napuštena i čeka rušenje već godinama, zašle za ugao, pa još nekoliko, hodajući sredinom uskih betonskih staza koje su po sredini malo ulegnute, od teških koraka vremena pretpostavljam. Prođe kraj nas neko na skuteru, ili izađe iz dvorišta, pogleda nas obučene za plažu očigledno zalutale, i mi smo ih pozdravljale ’yassas’ i osmesima a kad je neko izgledao baš besposlen ili radoznao, zastale bi da kolosalna Grkinja popriča malo sa njima.

Kad smo stigle do kuće, dvospratne, sa terasom na drugom spratu koja ide oko kuće i malim dvorištem, ogradom na kojoj je stajala tabla ’na prodaju’ i u koju nismo mogle da uđemo – nije imala ključeve iako verujem da ne bi volela da je vidimo u napuštenom stanju – ona je nastavila da priča bez prekida, samo bilo je velike razlike u tonu njenog glasa, i u očima. More se nije videlo, nebo je bilo neprolazno rodosko plavo, i uspomene kao gomila dečurlije su je okružile, odvukle od nas i ona je pričala i gledala i molila za pomoć, jer na takvim mestima svako okleva – da li da se prepusti ili su ovo samo iluzije. Ali to svako mora sam. Dok se ona držala za kapiju kuće u kojoj je rasla, sa mnom se dešavalo nešto drugo. Odjednom je sve izgledalo poznato. Kao da sam već bila ovde! Ne u toj ulici i njenoj kući, niti su kuće baš u istom stilu, ni boje nisu sve iste, i ulice su malo drugačije, ali jeste isto! Pomalo magično pomalo strašno, započelo je pred tom kućom jedno paralelno sentimentalno putovanje, samo moje, nikad prethodno viđeno, započeto kao produkcija nezavisnog nemog filma o kome im neću reći ništa jer ovde smo na snimanju jednog drugog filma. Slikala sam kolosalnu Grkinju i klinke u različitim kombinacijama ispred kuće, pred drugim kućama u kojima su rasle njene drugarice, zatim smo krenule polako ka crkvi u kojoj je krštena, i koju su posećivali svake nedelje. Ja sam se do tada već povratila i prihvatila ono što se moralo prihvatiti – ja sve ovo znam.

Grčke crkve liče na torte koje je moja mama pravila – blistavo belih zidova kao umućeni šne, na vrhu krov boje karamela, sa visovima postignutim viljuškom umočenom u rastopljenu čokoladu i izvijenim veštim pokretima ruke. Nikada nisam videla nikog drugog da to radi. Ne pamtim im više ukus.

Mandrakijem se šetalo nedeljom popodne. Tu je bila glavna promenada za porodice s decom, mlade i stare, svi obučeni u najlepša odela. Prvo su je dovodili u kolicima, najmlađe dete u porodici, pristiglo kad su njeni brat i sestra bili već poodrasli, a kasnije ih je držala za ruku, ili trčala sama. Uvek bi dobila sladoled.  Na drugoj strani, na ivici plaže Egejskog mora, bila je škola u kojoj je njen otac predavao. Jedva nesto više od kućice, nema je više. Nekad je dovodio na posao, i ona se zabavljala sama u zadnjem redu ili se igrala napolju, na plaži, poslušna da ne prilazi moru. Posle je i sama krenula u školu a nešto kasnije su otišli za Kanadu. Ulica u kojoj su živeli se zove OΔOC Kanada. Ko bi ikada pomislio, priča dok čekamo da nam jedna mama Ciganka i njena devojčica naprave sok od isceđenih rodoskih narandži, pa krećemo dalje.  Devojčice se okreću, gledaju u onu malu kako važna pomaže majci. Ulice sa hotelima liče na neke koje sam videla ranije, iako ne znam tačno gde, ali prepoznajem ih, kao i sve drugo.

Kod kuće, u stanu, izvlači stare kutije sa svojim radovima iz škole. Vežbanke, herbarijum sa presovanim cvetićima, sve pribeleženo urednim rukopisom, složeno i sačuvano. Klinke gledaju zbunjene, svesne da se nešto dešava a ona ništa ne primećuje. Izgubila je majku pre dve godine. Rodos je nije ranije vukao, ne voli ništa staro, i sada se sve promenilo. Dolazi na ostrvo drugo leto za redom, i traži nešto čega više nema. Misli da će ga ipak naći, zar ne izgleda kao da je na dohvat svuda. Da, upravo tako izgleda, slažem se iako ona ne čuje.

Njen brat se vratio iz Kanade i živi na selu i svojoj jahti. U selu je stara kuća njihove majke, ona se tu rodila i odrasla, a kraj kuće su druge kuće u kojima žive rođaci i deca sa kojima se igrala; sada oni imaju decu. Kolosalna Grkinja i njena devojcica su već bile u selu pre nego što smo mi stigle, ali ako ja ne bih imala ništa protiv… – ne, naprotiv, lepo bi bilo videti i rodosko selo. Deca se raduju jer u selu ima mačića. Selo je u brdima, vidi se more u daljini, plaža je na deset minuta vožnje. Brat kolosalne Grkinje je originalnu kuću sačuvao sa njenim tamnim drvenim gredama koje drže tavanicu, i prozorima koji ne propuštaju zaslepljujuće svetlo. Nad njom je izgradio moderna dva sprata, sa komforom i jacuzzi kadom, pa kad je jednom hteo da obraduje svoju devojku celo selo je ostalo bez vode. U selu nema hiljadu ljudi, ali imaju etnografski muzej. Kolosalna Grkinja priča sa nevericom kako su nekada nosili odeću od debelog sukna, pokriveni od glave do pete, radili po celi dan na suncu… – neverovatno smo razmaženi danas, kaže. Selo je besprekorno čisto, sa velikim brojem novih kuća i ponekom starom koje su se većinom sastojale od jedne velike sobe. Kreveti su bili podignuti na stubove, ispod tavanice, da ne uzimaju mesta dnevnom životu. Vrata su često otvorena i u prolazu se zaviri unutra ovlaš; sve izgleda kao iz starog vremena, samo televizori odudaraju. Danas seljani dobro žive, priča dalje, izgradili su staklenike i snabdevaju voćem, povrćem i maslinovim uljem nadaleko i naširoko. Sve kuće na Rodosu imaju panele za hvatanje solarne energije. Nema ribara. To je težak posao i sada se retko ko njime bavi, zato su riba i morski plodovi skupi u restoranima. Oni koji danas ribare dobro zarađuju. Ja slušam i upijam sve.

Brat ima egzotične ptice i pigmejske kokoške. U bašti rastu masline, limunovi i narandže. Kruške i jabuke su zrele, deca i ja beremo i jedemo –sve je kiselo. Kuća pored je bila njihovog ujaka i dok je njihova kuća bil prazna on se proširio, prisvojio deo bašte. Posvađali su se ujak i nećak i sada familije ne govore. Kolosalna Grkinja ne poštuje takve antički-zacinjene drame, i nada se da će tvrdoglavost popustiti, naročito sada kad ujaka više nema.

Ovog vikenda svi su se okupili u selu, i oni koji žive u gradu i još dalje – praznik je, Velika Gospojina. Grci slave danima nekad i nedeljama, objasnila je kolosalna Grkinja, samo im treba povod. Uveče će na trgu biti proslava i igranka, i svi živi će se okupiti. U nedelju je pozorišna predstava. Selo ima svoje pozorište i cele godine pripremaju veliku predstavu. Glumci su lokalni, čak je i autor lokalna devojka a tekstovi su satirični, scenografija šarena i veselih boja i sve što može da hoda i sedi ugura se u moderni amfiteatar pod otvorenim nebom; gusto zbijeni gledaju, smeju se, i tapšu.

Zalazak sunca gledam sa krova kuće, sama. Kuća je najviša na brdu, sve leži pod nogama a u daljini se vide obrisi tvrđave na grebenu iznad mora. Još dalje je more u koje su bačeni zaobljeni bregovi, ostrvca bez imena. Na kraju dana izgledaju kao pospani divovi koji će tu zanoćiti i s jutrom nastaviti dalje.

Idemo u posetu rođacima. To su tetke, sestre njene majke, koje celog života žive u kući jedna kraj druge. Sitne starice, poznate su mi. Izborana lica, osmesi i poljupci. Sve miriše na prošlost – ruke, haljine, dvorišta i kuće. Iznosi se odmah posluženje i stolice kako ko pristiže. Žali se na muža jedna među njima, još je luđi u starosti, zaboravlja lekove i onda se ljuti na nju. On izlazi iz kuce, sa štapom, krut i visok, pozdravlja se i nestaje negde unutra opet, među stare zidove; ne voli društvo.

Veliki broj mačaka se mota po dvorištu. Jedna od starica ih hrani; ne trpe ih u selu i one se okupljaju kod nje. Zaziru od ljudi. Jedno mače ima crveno, ošteceno oko. Devojčice gledaju užasnute – šta se desilo. Prevodi devojčica koja zna grčki – uhvatili su ga bili neki dečaci i povredili ga. Majka je i sama jedva više od mačeta, mršava, umorna, ovo su joj prvi mačići, nespretna je sa njima. Devojčice se kriju po strani i brišu suze. Grupi prilazi još jedna starica. Ima ushićeni izraz na licu, kao da se sa velikom pažnjom obukla za praznik. Priseća se mladosti i godina kad su bile devojke, ona, njena sestra, majka kolosalne Grkinje…kad im je bilo 16 godina, priča kako su se spremale za izlazak na isti taj dan. Beatifikovana, ne izgleda kao da je od ovog sveta. U svojim 70-im, i ona i njena sestra smeše se kao deca kad govore o tom vremenu, ali ona – ona ni o čemu drugom i ne priča. Možda tamo provodi dane, među uspomenama, i srećna je. Izađe svakog 15. avgusta iz prohladnog mraka svoje kuće i iznese svoje uspomene, da im pokaže, da vide da je sve nepromenjeno i vreme stoji. Posmatram ih, slušam i ništa ne razumem – ne moram, svaku reč mogu da rekonstruišem. Na osnovu njihovih lica koja sede blizu jedno drugom i dele svetlost večite vatre, na osnovu onoga što sam ja slušala, na osnovu onoga sto svako zna.   

S vremena na vreme me neko od mlađih pita nešto na engleskom, stariji se obrate na grčkom, i ja im stavim do znanja da mi je sasvim udobno na stolici, i ne, ne mogu više grozđa ni lubenice ali hvala najlepše, i verujem da niko nije video kako mi se slomilo srce u tom dvorištu tako nalik drugim dvorištima iako ih dugo nisam videla i nije ni važno da ih ponovo vidim, zar ću ih zaboraviti, zar se išta zaboravlja. Noć izbodena zvezdama se nadvila nad ostrvo i selo u brdima, tačkice srebrne krvi visoko na nebu sjaje i niko ih neće upiti komadom gaze, staviti hanzaplast preko bolnih mesta, niti će pasti po nama kao svetlucava kiša. Iz noći u noć, iz života u život, to su iste rane.

Ustala sam, povela decu ka trgu. Ostavile smo kolosalnu Grkinju da luta sama mladošću svoje majke; ja sam poželela da prođem malo ulicama u noći i vidim da li liče… – liče.

Sledećeg jutra ustajemo rano, samo nas dve. Celo selo spava osim male grupe žena posvećenih jednom bogu – one su već u crkvi. Hodamo ulicama u tom kratkom periodu jutra pre nego sto nas sunce zaspe avgustovskom vatrom, kolosalna Grkinja priča, ja slušam. Nestvarno je bilo silaziti polako u tišini sveta koju remeti samo njen glas, gledati u more u daljini, talase brdovite zemlje i tihe kuće. One stare liče na njenu tetku od prethodne noći; meni su lepe. Jedna razrušena stoji na najlepšem mestu – vidi se svet u celokupnoj svojoj perfekciji, a neko je odatle otišao u potrazi za nečim boljim. Kolosalna Grkinja traži jednu prastaru crkvicu, zna da je tu negde. Lutamo, čudim se kako se crkva ne vidi iz daleka i nakon što smo je promašile tri puta, prolazeći kako nam je izgledalo istim putevima, pojavila se kao niotkuda: na čistini stoji, mala i sama nalik na starice koje su neprolazni motiv ovih krajeva, jedva sobičak belih neravnih zidova. Nije mogla da ponese ni zvonik a kroz vrata se ulazilo pognutih glava i savijenih leđa. Zaključana je, kraj nje bdi gorostasni bor. Deda kolosalne Grkinje je došao u selo kao mlad učitelj i doneo im prve knjige. Nisu to zaboravili, i trg nosi njegovo ime; danas imaju svoje pozorište. Ponosimo se obe, ko ne bi.

Idemo kasnije na plažu – voze nas, ugošćuju, nude deci voće, vode nas na ručak. Taverna uz more, hobotnice hvataju u stenama, i minijaturne škampe, pa i veće i manje ribe, lignje, zeleniš zovu ’horta’ i nešto je između spanaća i blitve ali ni jedno ni drugo – sve se deli iz činija u sredini i pije se ouzo. Vlasnica prilazi, da se pozdrave, popričaju, u zadnjem delu njena ćerka drzi bebu od par dana u naručju. Ceo život na istom mestu, na obali mora, u neprekidnom kretanju talasa, generacija i jata riba. Na kraju ručka je dogovoreno – u utorak ćemo u gradu doći na večeru kod rođaka na sve to isto samo još veće.

Osećam se voljenom ovde, govori mi kolosalna Grkinja, ali ne gleda u mene. Znam da se boji da će izgubiti nit, jer to je sve što ima i sledi, i ne zna koliko će trajati a volela bi da je upiše kao večnost u svoje knjige i svoje klinke i sve druge dece koja će doći nakon njih, i ne zna, ne zna, ne zna ništa drugo osim da je ovaj osećaj najpunije postojanje na svetu. Ćutim i gledam u more, smešim se. Sentimentalna putovanja su samotna putovanja, čak i kad si okružena ljudima i pažnjom. Putuje se u posebnoj klasi, čuvaju kartu samo za tebe -poslednje, jedino sedište, izvoli. Smesti se gde voliš, uvek imaš najbolje mesto. 

Kvrgavo drvo

‘O, veruj mi, prostitucija jeste najstarija profesija na svetu. Vrlo brzo su zene shvatile kako ce manipulisati muskarce.’ To je bio Paul. Ja ga volim na svoj nacin -pevala je nesto slicno Gabi Novak zenama jedne generacije – ne, na njegov nacin – ovako necu voleti nikog drugog. I on mene voli na njegov nacin. Mozda sam ja nepotrebna u celoj kombinaciji. Ali stvari nikada nisu iste na izgled i iz bliza. Ponekad savrseno vidim tanku prirodu reci, kao staniol obmotan oko cokolade. Umesto sto se kriju kao omotac, kad bi bile gradjevinski blokovi, providno tanke, reci bi morale da se zbiju gusto, gusto, milioni njih, da bi napravile jednu obicnu kocku.

Ne slazem se s njim. Ne znam ni kako smo uopste stigli do ovde. Tema me nervira dugi niz godina. Ne zato sto vredja zene, vec stoga sto vredja inteligenciju, tu retku pojavu u Univerzumu. Kakva glupost, kazem ja. Prve profesije su bile vezane za proizvodnju hrane. To sto sada niko nece da bude seljak samo potvrdjuje otudjenost ljudi od smisla. Prezivljavanje nije bog zna kako uznapredovalo u poslednjih milion godina. Kaze i Frank Gehry u dokumentarcu o sebi, koji smo upravo gledali – nista nije novo, jedino se tehnologija razvija. I dalje moramo da jedemo, eto ti potvrde da ljudi ostaju gomila blata i nista vise. Gastro-enterolozi znaju najbolje od svih cega najvise ima u nama. (Vode, ubacuje on sa smehom). Posle seljaka dolaze zanatlije. Odatle do prostitucije… – tu sam prestala sa pricom.

Veceras nameravam da raskinem sa Paul-om. Njegov nacin nije i moj nacin vise, i ja zelim da izadjem iz cele stvari. Prosto da pobegnem. Tako se najbolje kidaju emotivne veze. Mozda bi najbolje bilo kad bi on pobegao, muskarci su u tome daleko bolji – brzi, sa vise prakse, izdrzljiviji..

Paul je visoko inteligentan i siroko racionalan. Dvodimenzionalan, sve u svemu. Kako mu uspeva da ugura pored tih monolita i sitnicu da me voli u svoj urbani plan, ne znam. Svestan je, naravno, instinkta i emotivne gladi. I da nije, dodje mu isto. To se uvek desava sa uvodjenjem novih dimenzija – nastane haos. Od njega sam cula pre vise godina izraz ‘skin hunger’ i on ostaje jedan od najkompletnijih i najkompetetnijih za koje znam. Paul je gladan za mojom kozom, i boji se efekta svojih emocija. Cudak. Slab, ranjiv, uplaseni cudak. Mogla bih i sebe da opisem istim recima. On insistira da smo slicni, ali sam ja daleko slobodnija od njega, i jaca. Zene su uvek jace. Kako da ne, pa one su zapocele trzisnu ekonomiju.

Boji se da cu ga manipulisati zbog slabosti zvane ljubav. Kao sto obozava svoju majku. Edipovac? Ne verujem, nije ni vazno. So the boy loves his mother. A koga bi drugog voleo? Neka neko, molim, zakopca Edija, pomazi ga po obrazu i posalje u zaborav konacno. Danas se grade kuce od pre-fabrikovanih blokova, i ljudska psiha se tako gradi, ali se svi osecamo gore. Jedino sto kuce manje ili vise uspesno stoje.

Pricao mi je jednom kako njegova majka, na svoj nenametljiv nacin, ima ogromnu moc nad njime, prosto zabavljen takvom neverovatnom cinjenicom. U njemu jos uvek nije sazrelo ubedjenje, ili prihvatanje, da je spreman za jos jednu zenu koja ce moci da ga manipulise, ako pozeli. Ne krivim ga. Ali se meni ne ceka na sezonu zrelog voca iz Adamovog vrta. I u mojoj basti ima previse posla, i pijace i supermarketi su otvoreni kasno.

Paul se sa mnom nikad ne nadmece. U njegovom uredjenom svetu nadmetanje je sport koji se upraznjava sa muskarcima. To je redak kvalitet i do pre par godina nisam bila svesna koliko me iscrpljuju musko-zenski ratovi oko toga ko ce zagrabiti vece parce vazduha.
Ja sam mu zanimljiva, podjednako kao i njegove reakcije na mene – od erekcije do izazova misljenja. Jos sam mu i topla, i voli da prica sa mnom, voli i da slusa, i da me zagrli i tako zaspi. Njegovoj kozi nikad dosta moje koze.
I on, kao i brojne zene i bar svi muskarci, ako ne i mrtvi i oni jos nerodjeni, misli da je feminizam stetan. Cemu uopste feminizam kad zene postizu sve sto zele na njihov, ‘zenski’nacin? I opet mit o prostituciji. Ko o cemu, muskarci brinu o muskarcima.

Vidis, objasnjavam, ja mislim da je pogresno i jako lose, za svakoga, da zene moraju da idu u skolu manipulacije kao jedini nacin da izraze i postignu svoju volju i ambicije. Zamisli to ovako – prekrasan objet d’art, solidna, prefinjena forma, zamrznuta i spremna za besmrtnost, a u njoj raste krvgavo drvo. Kao bonsai, zenski duh je potkresan, stegnut, suzbijen, suzen na tu formu, gusi se u njoj, i truli, ma kako lepo izgledao spolja. Kakva je to steta, odmahujem glavom. Evo, zamisli da u meni zivi jedno kvrgavo, unakazeno drvo. Da li bi me i onda voleo?

Ti nisi kvrgavo drvo, on na to kaze, pa poljubi dlan moje ruke. I promeni temu.

U dokumentarcu koji smo videli desila se jedna neobicna scena. Dragulj Gehry-jeve karijere, Bilbao Guggenheim, kao fantastican san stoji usred grada i iz svakog ugla se vidi. Kamera ga pokazuje na kraju ulice, nabreklog, dominira kao ostvareno cudo. Ta ista slika se pojavila u mom snu nedavno, kao katedrala. Jedan od kriticara umetnosti u filmu naziva ove strukture katedralama naseg postmodernog sveta.

Rasipam se. Nesto slicno se desilo prosle godine. Karakter koji sam izmislila se pojavio na drugom kraju kontinenta, pod istim imenom, kod nepoznate osobe. Veza izmedju nas je moja prijateljica, ona mi je i ispricala dogadjaj. Veza izmedju mog sna i prizora u Bilbau je nejasna. Osim mogucnosti da je sve moguce, cak i ostvarenje apstraktne misli, i njen ravnopravan ulazak u stvarnost, ma sta ona bila. Jednom kad se misao stvori u necijem elekticnom krugu, do njene realizacije je relativno kratak put. Sinhronizacija i putovanje do drugih ljudi neverbalnim tokovima su savrseno moguci kanali u underground operacijama apstraktnih uzurpatora trodimenzionalne realnosti. Sve mi to izgleda kao susret sa duhovima iz proslosti – znam da bih trebala da se jasno secam svega, ali je sve i dalje zakljucano. Brojni uredjaji i masine stoje zaboravljeni u sobama nervnog sistema. Opipljivost intimnog haosa kroz snove i odbegle misli mi se cini kao svet bez pocetka i kraja.
Paul veruje da je sve to moguce, i kaze da tako treba. On ima vise smisla za misticnost od mene.

Temu o raskidu smo precutali.

Jedan dobar dan

Dan je poceo kada je klinka primila poruku od jednog decaka – pozvao je da idu zajedno u skolu. On zivi na pola puta i sresce se ispred njegove kuce. Kad mi je rekla da je mnogo dobar decak, moje lice je dozivelo transformaciju. Treba pomoci evoluciji, pricam joj vec neko vreme, okaciti na polovima dve masivne table: primamo dobre decake, nosite ove druge. Uzgajanje dobrih decaka u nasem kraju, lokalno, mi se jako dopada. Nesto kasnije sam i sama izasla iz kuce, imala sam zakazan pregled. Pregled je vrsio jedan muskarac i bilo mi je neobicno u pocetku jer te pozicije obicno popune zene (ili zenama). On je bio opusten i dobrocudan. Deo pregleda koji je skakljiv da upotrebim neprijatni klishe za neprijatnu stvar zahteva, ako sam dosla sama, prisustvo druge zenske osobe u sobi i za to sluzi jedna od sekretarica (koje su i dalje sve zene). Ne moze se poreci da je to vrlo civilizovano, iz zenskog ugla.  

Rezultati pregleda moraju da sacekaju da ih specijalista ozvanici, posalje mom lekaru pa onda me njena sekretarica zove da mi zakaze da lekara vidim i ona mi objasni rezultate, ako nesto ne valja. Tako se desilo proslog puta. Pise na zidu da tehnicar, zenski ili muski, ne moze da daje rezultate. Cenim svacija pravila, i nisam nesto zabrinuta, sacekacu tih nekoliko nedelja da se lekari izdopisuju medju sobom. Ali moj tehnicar resava sve time sto me obavestava da je sve u redu. To je bila jako dobra vest i izmamila mi je osmeh – jos jedna tranformacija tog jutra. Nemali deo tog efekta je uzrokovala njegova ljubaznost. Rekla sam mu da cenim to sto je uradio. Pa nema svrhe da ja brinem nedeljama kad on jasno vidi, rekao je. Dva dobra decaka pre 11 sati… – ovo ce biti jedan dobar dan.

Po povratku kuci, presvukla sam se i resila da krenem u grad. Da kupim sebi rodjendanski poklon. Rodjendan je prosao ima skoro mesec dana, dobila sam cak i neke pare, kao prava klinka, i krajnje je vreme bilo da ih potrosim. Vec sam znala po sta sam krenula – jednu haljinicu. (Deminutiv se moze objasniti time da haljina koju sam imala na umu nije bila za vazne i velike prilike, nije trebala da ima ni previse materijala iako su joj neophodni rukavi – dolazi zima – i nije morala da bude nista narocito osim da ispuni jedan uslov: da mi se dopadne).

Prvo sam svratila na jedno mesto u mom kraju. Kad me je prodavacica u praznoj radnji pitala da li nesto konkretno trazim, ja sam rekla – da, haljinicu. Na pravo sam mesto dosla, odgovorila je. Vrlo brzo se u jednoj kabini naslo njih cetiri, sve razlicite i sve imaju rukave (rukave na haljinama nije lako naci ovih dana). Svaka mi je dobro pristajala. Osmeh, angazovan od ranog jutra, se smestio permanentno preko obraza i ja sam sa svakim navlacenjem jos jedne sada izlazila pred ogledalo spremna da vidim sta ce me lepo iznenaditi ovog puta. (Osmeh verovatno nije moguce bolje opisati nego samom cinjenicom da jako retko nalazim odecu koja mi pristaje kako treba). Posto sam jos uvek bila u svom kraju, nisam se nigde makla prakticno, nisam mogla da odmah zavrsim dan kupovinom – trebalo je produziti zadovoljstvo kad je tako dobro krenulo. Prodavacica je ponudila da ostavi par koje su usle u najuzi izbor i ja sam obecala da cu se vratiti do kraja dana pa bilo da sam nasla neku drugu ili po jednu od te dve.

U gradu sam bila na nekoliko mesta i – svaka haljina koju sam probala mi je dobro stajala. To nije bilo sve. Nijedna od prodavacica nije ocekivala da ce mi one dobro stajati. Ne znam zasto, mozda zbog zimskog kaputa, ili prosto nisu videle haljine u radnji na meni, ili mene u haljinama, ili… ko zna ali izrazi iznenadjenja na njihovim licima kad sam izasla jednom, pa jos jednom, pa jos – su bili vredni putovanja i malo dalje od Queen West ulice. Stvar je bila jos bolja – posto sam bila u potrazi za jednom obicnom haljinom, one zaista nisu izgledale nista narocito okacene na vesalicama, sve dok se nisu nasle na meni. Tu bi tek ozivele. Ja sam cinila neko dobro delo tog dana, bila sam ubedjena.

Dakle, stvari su savrseno stajale tog tmurnog jesenjeg popodneva i na stranu su bile ostavljene cetiri haljine da sacekaju moju odluku. Od pocetne zelje da cu naci jednu, nisam mogla da se odlucim izmedju cetiri. Preskocila sam bila rucak pa sam sela u jedan kafe da se malo odmorim, razmislim i resim sta cu.  U kafeu, kao i na ulicama i celom gradu, vladale su sive i zute boje jeseni, muzika je bila topla, takva je bila i supa, i chai latte, i dobila sam puno pene i kasicicu da je pazljivo sakupim i posrchem, a napolju je padala kisa i prolazili su tramvaji. Svuda gde sam prosla videla sam nesto lepo. U jednom izlogu stajao je buket plavih ruza.

Nisam uspela da izaberem ali sam jednu od haljina donela kuci. Ispunjava sve uslove da postane haljinica. Devojku iz prve radnje sam zvala i izvinila se sto sam izabrala jednu drugu, ali da cu se vratiti sigurno jer imaju toliko lepih, i to nisu bile prazne reci. Imala sam osecaj i ranije ali sada pouzdano znam: dobri decaci, haljinice, kisa…sve je povezano, sve je vazno, i ne treba stedeti na pravim stvarima.

Zaborav, please

U petak 20. decembra 2002. godine oko 3 popodne stigao je bio email na ekran vec tada starog kompjutera koji je obavljao poslove vodjenja jedne radnjice na Yonge Street-u opisane drugom prilikom, a sluzio je i za druge stvari. Mail je izgledao neobicno, ali nisam stigla da razlucim sta je konkretno bilo neobicno na njemu jer sam ga odmah otvorila. Ni to sto sam otvorila nisam uspela da registrujem dok ga nisam procitala nekoliko puta. Bilo je puno zvanicnih reci ali medju njima tako vaznim izdigla su se dva izraza, zgrabila me za grlo tog zimskog popodneva i ne verujem da je ista drugo u tom pismu bilo uopste i vazno – oni su sve rekli: ’without prejudice’ i  ’cease and desist’ porucili su mi bili u tom pismu. Za one koji ne znaju engleski ili ga znaju ali se nisu sa ovakvim stvarima susretali, oba izraza su standardni cak kanonizirani obrasci legalnog izrazavanja, s tim sto je prvi naklon legalnom humoru – jer stvarima se treba smejati bez obzira na boju ili ukus suza – a drugi je klasicna gola pretnja.

Pismo je bilo poslato od strane postovane (citajte: mocne) advokatske firme iz Montreala na ime njihovog klijenta, velike (citajte: mocne) evropske firme, koja je deo jos vece, globalnog giganta, i ticalo se imena koje sam bespravno koristila a oni ga poseduju. Ja nisam imala nikakvu moc, nikada nisam mogla da ponesem pridev ’velika’ cak ni svojim najboljim danima, ali legalno pravo na to ime sam zvanicno kupila bila kao trade-mark nekoliko godina ranije. Dakle: ja sam posedovala ime, i oni mi prete. To je bila situacija svedena na par reci. Medjutim..

Meseci koji su vodili do tog 20. decembra su se ugurali u elitno drustvo najgorih. Iako se, kako sam navela, pridev ’velika’ za mene nije nikad lepio, ja sam oduvek bila ono sto vecina ljudi kazu da nije – gutsy. Nisam to smatrala nikakvim narocitim kvalitetom sigurno ne velicinom, vec je to provereno skoro uvek bilo izraz ocajanja, ali verujem da je tu i tamo moglo da stvori pozitivnu impresiju kod nekog naivnog. Tog petka popodne bilo mi je jasno da su povremeni uzleti srcanosti kojima sam se uzdizala iz privatnog mraka zavrseni. Moji dani hrabrosti su se okoncali kod prvog susreta sa legalnom pesnicom. Verovatno je dobro sto sam se uvek suzdrzavala oko upustanja u revolucije, iako moram da priznam da sam zelela i razmisljala o njima vise nego sto je to primereno jednom primerku bez icega velikog, i u ozbiljnom deficitu sa idealima.

Sa druge strane moje legalne pretnje je, jasno je bilo, stajao neko sa samozadovoljnom crtom sadizma. U petak popodne su mi poslali pismo, ponedeljak je bio poslednji radni dan pred Bozicne praznike iako niko nista ne radi, u utorak tek niko nista ne radi a i veci deo nedelje izmedju Bozica i Nove godine niko ne radi, osim bioskopa, restorana i maloprodaje. Uz gore-pomenutu pretnju stigao je i rok naravno – dali su mi deset dana da prestanem, nestanem, izgubim se, pocistim i ne ostavim traga za sobom. Inace..

Iako sama nisam ni hrabra ni velika, jako lose reagujem na ucene i siledzije. Jako, jako lose. U stvari je verovatno jako dobro da nisam veca i hrabrija jer bi od mene vrlo lako postao ubica. Ali od svega, svega, svega, najgore reagujem na bespomocnost. I tudju i svoju. Pred bespomocnoscu se sistem zakoci, raspadne i odbija da nastavi dalje ili se bar sakupi. Od-bi-ja. I tako smo moj sistem i ja proveli vise bednih sati u pregovorima u petak popodne koji je polako postao vece. Ja sam bila spremna da umrem – gotovo, zavrsila sam svoje, ne mogu dalje, ne vidim zasto, sta cu mom detetu kad ne mogu nista kakav je to freakin’ role model, nemam sa cim, nemam nista vise razumes! Sistem je uglavnom cutao ili tiho jaukao iako je njegov mandat da se ne da, spustio se bio kraj mene na pod (u radnju je ionako retko ko ulazio) i slozio se: ovo je obicno djubre, ali spremi se za jos gore, i pomazio me povremeno po glavi, nespretno, nesviklo – kakav smo bedan par cinili nas dvoje tog bednog popodneva niko nije video, i nikome nije bilo potrebno da vidi. Sakupljali smo se kako smo znali i umeli, lepili nazad, i vise se nikada nismo sastavili kako treba.

To je bio pocetak. Do kraja je uzelo oko tri i po godine. Sto je bila sreca, jer obicno traje deset. Nasla sam bila i advokata koji mi nista nije naplatio, kazu da ima takvih koji time kupuju bolje uslove u Paklu – ne znam, meni se cinio kao jedan pristojan covek. I to je bila sreca. Na kraju su oni odustali i platili izvesnu sumu, koja ne bi bila sitnica da nisam bila u tolikim dugovima. I to je bila sreca. Toliko srece nisam nikada videla na gomili.

Retko o ovome pricam. Mnogo cu radije ispricati da sam nekoliko dana nakon tog sudbonosnog petka kupila kartu i odletela na jug, gde me je cekala Tijana i u Atlanti smo provele nekoliko nezaboravnih dana. Pricacu i o bolnim temama, nije to tesko – ali o ovome ne mogu. I da sam ovoliko izgurala je pravo cudo. Napisala sam bila nekoliko reci tih dana, to je sve… i onda mi je prosle nedelje stigao jedan mail. Tako sve pocinje ovih dana izgleda. Pismo je stiglo iz Kine i obavestava me da tamo neko hoce da kupi domen za ime koje ja posedujem i zvanicno lice Artur me zvanicno pita da li je to neki moj rod ili slican pomoz’ og, i da je bolje da ja kupim sto pre jer ako oni kupe, ko zna..

Sve se vratilo instantno. I strah i bes, i ne pomaze da ja sada jako dobro znam kako oni igraju ove igre, i Artur i drugi momci – ja ih ne igram. Zar je ovo otrcani dancehall u kome se plati nekoliko penija za ples i ti ustanes rasiris ruke i krenes po taktu – jedan, dva, tri… Ja ne igram tako. Ne mogu, necu, i nemam sa cime. Ostali su na podu te veceri neki delovi i nas dvoje nespretnih smo stvarno to obavili vrlo lose, sakupljanje i lepljenje. A telo pamti. Povrede, dodire, ruzne reci, lepe reci, seca se i zaboravlja ali sve belezi, kao u knjizi. I pomislim tako ponekad kako moja knjiga nece biti neka vesela, sarena kao od cika Jove Zmaja, nece biti ni Ostrvo s blagom,  pa ni freakin’ Moby Dick, vec neka istrosena beleznica kojoj fale stranice i citava poglavlja, i tu prazninu nece popuniti fantomska mistika ni beletristika, nista nece hteti da je popuni, i verovatno nece trebati. Ja bih da zaboravim.

Bez predrasuda

Uplasili su me
Monsieur Leger & Co
Bez predrasuda, kazu
Ucinili bi to isto i nekom drugom
U udobnim foteljama porodicnog uspeha
i tradicionalne grabezi
stare metode tapsanja po ramenu
i uvrtanja ruke mirisu na ustajao konjak
i davno sazvakana slova zakona

Ja imam svezu krv
i mekane grudi
Imam i malo dete i snove
koje nisam osigurala
Najradije bih pobegla
i ostavila Hrabrost da prekrije namestaj
i pusti ptice iz kaveza
Nisam videla Sevilju ni Versaj
Ako zaboravim dvorske intrige i
odsustvo elektriciteta
barokni korseti i sifilis
su bezazleni u poredjenju
sa preciznim licemerjem boljeg sutra

Dok je drzala Sentimentalnost
u sobici pod krovom
i ustirkanoj uniformi
koja se spremno
skidala na zvuk srebrnog zvona
o Pohlepi su pisali kapitalna dela
Tada su jos vladali fini maniri
i zvali su je Ljudske naravi
Danas i iluzije imaju ukus plastike
i naftne mrlje
Telad hrane njihovim majkama
i opet ubijaju kitove
Bez predrasuda

Novi svet: vrline i mane

Internet je opravdao nade entuzijasta, ubrzao evoluciju i stvorio Idealne Ljude. Prvo da to proslavimo:

~ ~ ~ ~ ~ ~ ~ ~ ~ ~ ~ ~ ~ ~ ~ ~

Ideal nije jedan. Nikada i nije bio, i nakon hiljada godina manje ili vise civilizovanog guranja niz grlo tudjeg jedinog ideala sada je prekasno za druge opcije sve i da postoje. Idealni Ljudi Interneta su vrlo sareni. Od onih koji imaju Idealnog Muza/Zenu Idealnu Decu Idealan Zivot i Idealnu Karijeru do Strashnog Pornofila, Strastvenog Plejera, Seksi Mackice → Macke → Macketine, Odane Majke, Bahatog Intelektualca i prvo mali pa za njim i veliki milion ideala za koje nema mesta u ovom kratkom tekstu.

Svet za sebe, Internet je zvanicna drzava: Pretend Stejt. Poslovicni Novi Svet, koji danas konacno, vise vekova traganja i krvave istorije za nama, moze da kaze: zabodite svi svoje zastave i dobrodosli – za sve ima mesta!

Sa Internetom po prvi put toliki broj ljudi zaista vredno radi na sebi tj. svom idealu. Moglo bi se zakljuciti da je to ono sto su ljudi oduvek zeleli, ka tome tezili ali nije postojala tehnologija koja je ideal mogla da podrzi. Originalni Prozor u Svet je razocarao jer je od ljudi stvorio lenje trupce koji svake dve godine moraju da menjaju kauce posto ih istrose uvek na istom mestu i kroz njega propadnu do donje daske. Ljudi su prestali i da razmisljaju tako zagledani kroz sigurnost prozora u veliki svet. Sa Internetom je kao prvo moguce otvoriti vise prozora. Dalje, stolice prave po zakonima fizike, ergonomije i neke slicne teske nauke. Jos dalje, u Internet Stejtu vlada demokratija – ona prava, bolja od grcke, jer ovde nema robova demokratiji ili demokratskim ocima vec samo robova svom licnom idealu.  Ako je do robovanja, to je veliko poboljsanje. Svako svoj rob, i da te svet vidi. Bas tako, da te svet vidi. Idealni Ljudi vole da ih svet vidi – ko ne voli? Da gleda Idealne Ljude. Idealni Ljudi svakako vole da gledaju sebe i druge Idealne Ljude. Kad im zasmeta vidjeno onda malo ratuju, sto u uslovima razlicitih ideala ume da bude uzbudljivo, kao borbe Titana.

Idealni Ljudi grade svoj Avatar vrlo posveceno. Avatar je njihov predstavnik u Domu Idealnih u drzavi Internet. To nije lak posao po bilo kom merilu, cak i onom sa teskim a besmislenim tucanjem kamena. Kad je bilo Idealnih svega koja stotina, prva impresija je obicno bila upecatljiva i dovoljna – wow! Razvoj drzave je doneo i svitu problema. Biti idealan u drzavi Idealnih nije lako, nije ni nesto posebno, ali kad si idealan ti nemas drugog izbora, zar ne?

Smesno bi bilo, i velika greska, pretpostaviti da se Idealni Ljudi ponasaju vrlo slicno ili identicno neidealnim. Idealni Ljudi se ponasaju idealno, i tu nema odstupanja ni varijacija po idealnosti, jedino po sklonostima. Jedino sto ovde zulja je sto je prelazak u idealno stanje bio previse lak. Prakticno spontan. Svaki skeptik bi se tu bar zagrcnuo ako ne i sapleo i zabio nos u mekanu travu. Onoliko zlopacenje i krvotocenje oko ideala – i to je sve? To je sve? Pa da, to je sve. Kad je doslo vreme ideala svako je izabrao onaj koji mu se svidja, laksi je i ume da ga napravi. To sto niko nije ocekivao da ce ispasti ovako, to moze da ukaze na jednu stvar: da su ljudi predugo cekali i to na pogresnu stvar.

Grcki fragmenti – nastavak

Na Rodosu smo nasih desetak dana zivele u mirnoj ulici. Ulica je pre osam godina promenila ime i od tada niko ne moze da je pronadje. Par minuta hoda ce dovesti do mora i plaze Zefiros. Odmah iza ugla je jedan hotel, duz ulice kraj mora restorani se nizu jedan za drugim, ali kraj je neobicno tih. Na plazi nikad nema guzve. Isto vazi i za novu magistralu tik uz ivicu mora koja u blagom usponu sledi krivinu obale i izgleda kao da vodi u nebo, cista, bela i prazna. Mozda je sa njom isti slucaj kao i sa nasom ulicom – proci ce decenije ili koji vek pre nego sto se Rodijanci naviknu da je tu. Bio je to neobican ambijent za jedan turisticki grad.  Na malom rastojanju jedna od druge niz ulicu stoje dve radnje suvenira, jedna od njih jedva sobicak, pod nadstresnicom spolja na vetru micu se peskiri za plazu.

Na drugoj strani, prema luci, je ribarnica cistog poda i zatrpanih morskih plodova naslagama leda i do nje pekara. Tu smo kupovale hleb koji se mogao naci samo rano izjutra. S medom i susamom, okrugla teska veknica od tamnog brasna se nosi u crkvu za neku vrstu obreda a mi smo ga jele sa dzemom ili bez icega, uz solju mleka. Ne znam gde su u grckom pravoslavlju napravili mesta za hleb od meda, ali i ja bih stala u red da dobijem svoj komad. Pekaru poslednjih deset godina vode dve sestre iz Chikaga, koje su je nasledile od familije. Jednoj je dosta ostrvskog zivota, kao sto joj je pre toga bilo dosta Chicaga; druga jima potencijala za filozofa novije generacije.

Na putu kuci sa kesom iz pekare prolazi se kraj jednog restorana domace kuhinje. Unutra Grkinje kojima su deca porasla kuvaju kao sto kuvaju kod kuce. Objasnila mi je kolosalna Grkinja da ovako nesto zarade i nahrane puno ljudi, jer savremene Grkinje ne kuvaju. Svega ima da se kupi kad se vrate umorne sa posla. Svakog dana je na izboru par jela, ima pecenog mesa i garnira, hleb se sece na velike kriske, i uvek stave i nesto ekstra. Za ova mesta turisti ne znaju, govori mi kolosalna Grkinja sa velikim zadovoljstvom, a moje je jos vece. Ni mi ne kuvamo.

Iako nam je plaza blizu, idemo autobusom na Faliraki Beach, kilometrima dugu pescanu plazu na kojoj je turizam dosao do svojih granica i granica kitscha. Sve je preglasno, od muzike iz barova smestenih tik uz plazu, do radnji sa suvenirima i mestima zabave po obliznjim ulicicama ukljucujuci mesta za dobijanje tetovaze dok ste pijani i plasticnu statuu grckog boga sa golim slucajem prijapizma koji je nesto reklamirao ali mi je promaklo sta. Sve se to zavrsava na ivici peska, osim muzike koju povremeno pogodni vetar odnese i do Turske. Plaza je uredno ispunjena lezaljkama i suncobranima bez kojih je nemoguce opstati na suncu duze od deset minuta. Kolosalna Grkinja i njena klinka su dolazile redovno tokom par nedelja pre naseg dolaska i upoznale su obojicu Grka koji naplacuju lezaljke i suncobrane – ciji su ciji zna se po boji suncobrana i strani koju su zauzeli u odnosu na malu stazu u pesku od tankih drvenih letvica. Jedan od njih joj je jednom prilikom dao popust pa uglavnom ostajemo na njegovoj strani.

Iza nas je restoran koji vodi jedna postarija Grkinja sa cerkom. I sa njima se upoznala. Sin postarije Grkinje zivi u Kanadi, ozenjen je Kanadjankom a muz je poginuo jednog dana ne tako davno na putu do aerodroma da ih doceka. Upoznajemo se sa svima, pa i sa stricem koji je vozio tog kobnog dana i sam preziveo velike povrede. Postarija Grkinja je sa 60+ naucila da vozi i uzela vodjenje biznisa u svoje ruke ali joj je na licu veciti izraz neprezaljene tuge. Mi imamo poseban tretman i odlazimo na svakih pola sata, ili jedna od nas ili klinke, da se necim snabdemo, a dozvoljeno nam je i da donesemo espreso ili kapucino u finoj solji na plazu za pravo uzivanje u lezaljci. Na odlasku smo se izgrlile i izljubile i zahvalile na ljubaznosti. Takve sitnice puno znace.

More je toplo, plitko i rastopi vrelinu sunca sa koze instantno. Iako su lezaljke i suncobrani ispunjeni i plazi se ne vidi kraj, nema guzve u moru i dovoljno je i peska i barova pa se guzva nigde ne oseca. Ljudi na plazi su opusteni, cute, pricaju, citaju ili spavaju pod svojim suncobranima, izlozeni u svojim kostimima za kupanje koji bez obzira na stilove koji su ili seksi ili nisu pokazuju ih onakvim kakvi zaista jesu. Ili seksi ili nisu.  

Svakog popodneva u 5, cetvorica mladica bi prosli plazom da se pokazu, svaki individualna intonacija muskosti, gurali su se, skakali i privlacili paznju na sebe u tom dvoristu drevnih mitova i klinka, koja je prakticno sve vreme provodila u moru, mi je skrenula paznju koliko su kocoperni i smesni. Kad stignu do kraja, okrenuli bi krug i vratili se istim putem. Bilo je povremeno lepih ljudskih primeraka koji su privlacili paznju skladom, tom misterijom koja se verno prikazuje od antickih vremena ali joj niko ne zna poreklo. Svega je bilo.

Celog dana plazom prolaze Kinezi koji nude masazu. Muskarci i zene, nose u rukama cenovnik, nacrtanu mapu bitnih tacaka na telu, i tako komuniciraju. Na ostrvu ima i Afrikanaca, novi talas migracije siromasnih ljudi sveta koji sada putuje sve dalje i dalje u potrazi za boljim zivotom ili samo zivotom koji se moze podnosljivo ziveti.

Zagledane u pucinu, pricale smo o tome kako kazu da je more plavo zato sto reflektuje nebo. A zasto ne bi bilo obrnuto kad je more plavlje? Pricale smo i zamisljale sta bi bilo da je nebo crveno. Ili zuto. Ljubicasto? Gradjani planeta koje nisu plave ne znaju sta propustaju, zakljucile smo.

Na putu do autobuske stanice lokalne linije gde cekamo da odemo na plazu prolazi se kroz pijacu. Pazarni dani su sreda i subota. Plodovi zemlje pristizu iz okolnih sela i svako izlozi parce kartona na kome pise odakle su. Biramo i mirisemo voce, od dinje do breskve a na nekoliko tezgi prodaju i smokve. Vecinom izgledaju kao da su polu-zgnjecene, i one sitnije su jeftinije od nesto krupnijih, ali meni nista ne smeta, biram ih sa zanosom i velikom paznjom. Moja ljubav prema smokvama, onim spolja zelenim a iznutra hibiskus crvenim, je daleko veca od rodoskog Kolosa. Njih tri su me pustile da ih sve sama pojedem, i ja bih sela sa mojim smokvama za veliki trpezarijski sto, cutala i uzivala u svom svetu, ostavljena na miru od svih.

Na pijaci prodaju svasta. Jedna Ciganka ima gusto upakovane letnje haljine u jarkim bojama koje vijore na vetru. Mi smo kupile nekoliko, odnosno ja jednu a kolosalna Grkinja tri ili cetiri. Ona bi ostala duze svakog puta ali bi je mi odvukle. Decu je jedino interesovala plaza, bilo je istaknuto vise puta od strane iste te dece. Ali ona ima savrseno zenstven nacin uzivanja u kupovini koji se ne secam da sam videla ranije. Zavijori leprsave haljine kad ih skine sa stalka pa pripije sebi ispod brade i zagleda i malo se zanjise s leva u desno i haljina je prati, i zaista, vidi se da bi joj lepo stajala – mora da je kupi.

Lokalni transport staje ispred groblja rodoskim ratnicima iz Drugog svetskog rata. Iznad klupe na koju se smestimo za cekanje uzdize se gorostasno cetinarsko drvo, visoko i siroko, sa sisarkama rasutim po tlu ispod  njega i zaklanja sunce tako mocno, mora da tu stoji stotinama godina. Ima neverovatnog drveca na Rodosu. Oker-crvenkasta zemlja je sasusena i gola duz obale ali kad se krene medju brda van grada, sve je pokriveno zelenim cetinarom. Na Rodosu ima izvorske vode, dovoljno da on snabdeva sva ostala ostrva svog arhipelaga. Ja sam vlasnica jedne neizmerne ljubavi prema drvecu. Narocito sam opcinjena velicanstvenim primercima koji izgledaju kao da su najstarija bica na svetu. S pravom. Ali bilo je jedno drvce na Rodosu koje sam vidjala na razlicitim mestima i koga mi je bilo iskreno zao, jer je retko kada stajalo uspravno, vec uvek povijeno i neretko na pola puta do zemlje. Mislila sam da je to od vetra koji i bez bure duva velikom silinom a drvo slabasno da se odupre. I onda sam cula njegovu magicnu pricu – drvce raste sto godina i na kraju tog ciklusa pocne da se savija ka zemlji i padne a sa njegovog mesta, iz istog korena krene novo drvo. Iz daljine izgleda kao da je nacrtano tankom olovkom: uzano stablo, tanusne grane izvijene malo na krajevima kao ornamentalne sare ili tanki brkovi i uvek stoji samo. Delikatno naspram neba, mora i krsa, mora da stoji tu stotinama mozda i hiljadu godina.

Nekad se dugo ceka na prevoz, pola sata ili vise. Jednog dana u predvecerje sam se tu nasla sama. Isle smo na rodjendansku proslavu, u restoran na pola puta do Falirakija, bila sam poslednja u redu za kupatilo, sve se malo oteglo i poslala sam ih bez mene. Znam kako da dodjem i ne moraju da me cekaju, ubedila sam ih. Stigla sam do klupe i drveta, i tu me je cekao jedan lokalni muskarac na mopedu. Oko 30 godina, vitak, svetle kose i lep ali me je vrlo ruzno gledao i sedeo je na uzanom sedistu svog mopeda sa nekom vrstom nelagode i neopredeljenosti izmedju nadobudnog zavodnika i predatora. Prisao mi je i ponudio voznju pretpostavljam, ili ’provod’, i ja sam odmahnula glavom ’ne, hvala’. On je stajao i gledao u mene, ja sam gledala malo u stranu pa u drugu stranu, dok je prebrzo padao mrak a meni u glavi svanjivalo da uprkos gustom saobracaju niko nece zastati, da ni taksisti na Rodosu ne zastaju na podignutu ruku sa cime sam vec bila upoznata, da u gradu nisam nigde videla prisustvo policije koja ionako nikad nije tu kad zatreba, i da sam apsolutno sama ispod tog drveta dok mi on razgleda dekolte na haljini i kolena kao da sam u izlogu i mrzila sam sebe ali sam narocito mrzila njega i – on je dao gas i krenuo desno niz ulicu. Od plime olaksanja shvatila sam da sam prestala bila da disem. Od autobusa ni traga, i mrak je bio pitanje minuta, kad sam ga spazila opet  sa leve strane. Napravio je krug i vratio se. Ohrabren prisao je malo blize, da me bolje vidi. Opet je ponovio svoju ponudu, za slucaj da nisam razumela pokazao je rukom na zadnje sediste koje je trebalo da me odvede u raj pretpostavljam, a ja sam cutala, i cekala.  Ponizenje i strah su tukli kao cekici za meso, i mozda kad bi se sve poravnalo ne bi vise bilo razloga za njega da stoji tu. On je stajao, gledao i otisao. Da bi se pojavio opet, i opet… pocelo je sve da lici na jedan od onih screamer filmova, narocito deo kad bi se njegov moped pojavio necujno iza ugla, prednji tocak prvo, i ja sam sada vec znala ko je i pre nego sto bih njega videla i nisam se pomerala u svom cekanju, na njega ili autobus. Odustao je bio na kraju, postala sam mu nezanimljiva. Ili ga je kod kuce cekala majka sa vecerom. Mozda mu je trebalo jos vremena da rascisti sa sobom da li je zavodnik ili kriminalac. Kao da je strpljivo cekao kraj scene pojavio se i prevoz. Na rodjendanu je brat kolosalne Grkinje slavio rodjendan svojoj devojci koju jako voli. Ona njega manje voli. I zena od koje se razvodi ga je manje volela, ali on postojano voli. Deca su se dobro provela, ja sam cutala na svojoj stolici i posmatrala ih.

U rodosku luku Mandraki pristaju brodovi koji neretko lice na svemirske krstarice. Umesto Svemirom ove krstare Sredozemljem, celi gradovi na njima, i kod svakog pristajanja na kopno izadju gomile ljudi, zadrze se tu par sati i blagim gibanjem svemirski brod ih odnese dalje, do sledece luke pune starina i shoppinga.

Odos Ippoton, ulica Vitezova, u Starom gradu je jedan od najbolje sacuvanih kulturnih spomenika na svetu iz perioda Srednjeg veka. Ta njena ocuvanost se ne da opisati i treba je videti uzivo. Ona bi po svemu trebala da izgleda bar oronulo, ali naprotiv – svakog jutra vec vekovima budi se otmena, vazna, ne sasvim u ovom svetu iako ocito napravljena od materijala koji traju. Duga 600 metara, izgradjena je na osnovama jedne jos starije ulice koja je nekada vodila od rodoskog Akropolja do luke. U ta viteska vremena privilegije, duz njene kaldrme stajale su rezidencije, svaka predstavnik zemlje iz koje su dolazili vitezovi, sa mesanom ulogom privatnog kluba i gostiona za posete cenjenih i vaznih. Retki su trenuci kad se moze uhvatiti prazna (ili nemoguci), i ja sam stajala u njenom podnozju dugo zagledana ka njenom vrhu i blagoj krivini koja nije pokazivala gde je ulici kraj i bila sam opcinjena.

Na vrhu ulice je Palata Velikog Majstora ili Magistra koja je velelepna i impresivna. U razlicitim oblicima stoji tu od antickih vremena. Grandiozna stepenista, visoki prozori sa lukovima sa kojih ostatak Starog grada izgleda kao pod nogama, fini mozaici u nebrojenim dvoranama… neverovatno je velika i sa velikom paznjom ocuvana. Puno je stradala sredinom 19-og veka od eksplozije municije ali su je zato Italijani, koji su ostrvo preuzeli 1912. obnovili i ulepsali kako oni vole kao da ce tu ostati zauvek, sto je sve skupa trajalo nesto vise od 30 godina. Rodos postaje deo danasnje grcke drzave tek 1948. godine. Musolini i njegova uprava su intenzivno gradili na Rodosu u tom periodu, narocito u Novom gradu koji je fina kolekcija art deco i neoklasicne arhitekture. Posetiocu to izgleda kao jedna zanimljiva vrsta modernog grada tik uz onaj srednjevekovni ciji je modernizam i sam patiniran, iako je sve besprekorno odrzavano.

U setnji duz mora u Novom gradu, cim se prodje centralni deo Mandrakija, pocinju da se nizu hoteli i plaza je ovde sljunkovita, puna ljudi, muzike i seksepila. Plaza vodi ka jednom blago isturenom rtu i sa njegove druge strane je Egejsko more. Prelaz je neocekivan zato sto je sa one prethodne strane more mirno a sa te egejske valovito. Sve drugo je isto, ali siroka povrsina Egejskog mora je kao tapiserija na kojoj gusta pena talasa izgleda kao da iz njega neprestano iskacu bele ribe, na hiljade belih riba koje u blagom luku izrone i odmah potom zarone nazad, a Mediteran je neprekinuto tamno plavetnilo. I sa te strane su hoteli i ima puno ljudi na plazi – sve je zaista isto kao i na drugoj strani, jedino su se mora promenila. Bilo je lepo prisustvovati takvom jednom cudu prirode.

Na Rodosu nisam imala osecaj orijentacije, jedino sam uvek znala da nismo daleko od mora. To je bila fina privilegija jer smo imale licnog vodica u kolosalnoj Grkinji koja je imala svoj ritam i veliku zelju da nam pokaze sto vise. Zbunjenost u prostoru za mene nije prijatna i verujem da ide protiv osnovnih instiktivnih poriva samoodrzanja, i puno se razlikuje od lutanja kome sam sklona, ali bilo je sve to vrlo neobicno na Rodosu, i ja sam se prepustila. Tako smo se jedne veceri nasle a da nisam znala kako u parku na vrhu brda gde je neki bogati filantrop finansirao transformaciju zaboravljenog gradskog parka u igraliste za decu. Bilo je tu neobicnih konstrukcija, mekanih podloga, aktivnosti, nebrojena deca su se pentrala, skakala, ljuljala, padala i ustajala, trcala i zastajala jedino da popiju malo vode ili se konacno odjave roditeljima koji su ih dozivali s vremena na vreme. Roditeljima je bio na usluzi kafe odakle su mogli udobno da posmatraju kosnicu desavanja. Sve se to odvijalo do kasno u noc, medju neverovatno visokim tankim stablima borova. Nase devojcice su se igrale sa drugom decom i niko se nije ustezao – svi su zajednicki gurali onoga ciji je red bio da sedne i ljulja se ili poleti niz stazu ili proba neki drug vid akrobacije i razigranosti. Ne pamtim da sam ikada videla veci domet civilizacije od te samokontrolisane kooperacije, radosti, i ambijenta. Ostale smo do ponoci. Pred polazak pojavila se bila jedna devojcica paraplegicar od mozda 14 godina, koju je u kolicima gurala majka. Smestila je njena kolica usred te gungule i devojcica je posmatrala decu kako trce, zaobilaze je kao kamen u bujici neometani, svemu posvecivala veliku paznju i onda je podigla pogled gore, prema tamnom nebu koje su probijali visoki, visoki borovi koji su se njihali na nocnom vetru ne samo krosnjama vec su cela stabla imala blag pokret gibanja kao da slede neki ritam samo njima znan i sve se to na njenom licu slilo u neopisiv izraz ekstaze.

Kalithea na putu od grada do Falirakija je jos jedan odsanjan italijanski san na Rodosu. Kompleks je izgradjen oko lekovitih izvora, plaza je jedna mala lepa uvala, za kafe je izdubljena jedna stena, a na vrhu malog grebena iznad mora je okrugla blistavo bela gradjevina koja nema vrata ni prozore. Sve je na njoj otvoreno prema moru, prema stenama, i suncu. Okolina komunicira sa gradjevinom i moguce je zamisliti da nekim danima talasi zapljusnu i do samih zidova iako je more daleko ispod, ili ptice prolete kroz nju kad nema previse ljudi , i ona zaista nema nikakav drugi razlog da bude tu osim da posetiocima ostavi neizbrisive slike Mediterana u svoj njegovoj  lepoti. Bilo je to idealno mesto, i hram i skoljka, i vredelo bi vracati se po svakom vremenu i u svako doba godine samo da se odatle posmatra svet.

Poslednje veceri nam je smiraj dana na plazi narocito bio lep. Najlepsa je tada, kad suncobrani ostanu sami i lezaljke prazne, svetlost postane pastelna, pomalo mutna i velika radost se useli u grudi kao da smo nesto vrlo vazno postigle tog dana. Pesak od neizdrzivo vruceg postane svez pod bosim nogama, oblace se haljine ili ko je sta doneo i odlazi u jedan od restorana uz plazu, hotel, grad ili gde vec put vodi. Mi smo vecerale u restoranu u kome smo bile i prve veceri, obisle jos jednom prodavnice suvenira i krenule kasno kuci. Nasle smo sedista u autobusu i on je polako krenuo put grada. Ljudi su naizmenicno ulazili i izlazili, jer tih dvanaestak kilometara su dosta gusto ispunjeni hotelima, tavernama i drugom turistickom ponudom. Nakon jedne stanice je zena u beloj lanenoj haljini prisla vozacu i bez znanja bilo kog drugog jezika osim ruskog uspela da mu kaze kuda ide na sta je on odgovorio da je upravo propustila svoju stanicu. Napolju je bio mrkli mrak presecan jedino svetlima hotela i drugih gradjevina duz puta, i odjednom je izgledala kao da je prepolovljena. Usledila je neobicna reakcija vozaca. Odlucio je da je ne ostavi na putu usred mraka kod sledece stanice, ona sada vec imidz potpune izgubljenosti. Vozeci ka Rodosu, vozac je ukljucio svoju komunikaciju sa centrom, pa vadio i svoj mobilni kad nije bilo dovoljno i tokom nekih deset minuta pricao, molio, pretio onima sa druge strane da mu tacno kazu gde se nalaze i kada ce biti na kojoj stanici, i kako nam je nasa kolosalna Grkinja prevela i mi sve cetiri kao hipnotisane pratile razvoj drame, oni sa druge strane nisu bili voljni da saradjuju i pitali su ga sta mu je i sta mu to treba ali on je insistirao da ne moze da je ostavi u mraku pokraj puta i njegov autoritet se uzdigao daleko iznad pozicije jednog obicnog vozaca autobusa, i kad je orkestrirao celu stvar, zaustavio je vozilo bas na nasoj stanici, okrenuo se ka njoj i pokazao joj rukom da predje ulicu i saceka na tom mestu autobus u suprotnom smeru, koji dolazi za tacno dva minuta i taj vozac joj nece naplatiti kartu i reci ce joj gde da sidje. Ruskinja nije izgledala kao da je ista razumela, ociju prevelikih od straha, ali verovala mu je, a mi jesmo razumele i izasle smo iz autobusa duboko dirnute. Sacekale smo na mestu gde i Ruskinja praveci se da nesto pricamo medju sobom i zaista, autobus je stigao tacno na vreme, i ona je usla unutra bela kao opsena u tamnoj mediteranskoj noci. Na putu kuci smo se cvrsto drzale za ruke i obecale smo jedna drugoj, trecoj i cetvrtoj da nikada necemo zaboraviti cemu smo upravo prisustvovale.