Njujork (2)

Najlepše u Njujorku su minijature. Da bi se videle, ili da te pronađu, treba izaći napolje. Možda najlepša poruka ovog grada je upravo ta – izađi napolje.
Njujork je uzbudljiv, ali to samo prijatno golica, kao kad se nađeš usred snimanja filma na ulici i protiv svoje volje istegneš vrat da vidiš o čemu se radi: magija nije u kulisama, ni u glumcima, ili tehnici – nigde je u stvari nema, ali se ona ipak odnekud stvori. Negde, usput, dok se stvari dešavaju, dok hodaš. To izgleda kao da se desilo bez većeg truda, ali nije tako, naravno. Iza svakog spontanog skretanja stoje godine spore pripreme. Na izgled antagonisti ovakvom gradu, pa i anahroni u dobu gde i deca osećaju da vreme leti, spore aktivnosti su mala pobeda u moru svakodnevnog… ne treba mu dati ime.
But slow is a good word.

Sa svega par dana u tolikom gradu, i odlučna da nigde ne žurim, i žurila sam, i trčala, i promašila liniju metroa, prešla most za Bruklin a krenula bila na Staten Island… ali sam svuda stigla. Gde je to bilo važno.

Uočila sam bila i ranije da barabe nikad ne promaše da mi se obrate. Hustlers, swindlers, panhandlers… ako smo na istoj strani ulice, popričaće sa mnom. Ponudiće to što prodaju, iako ne naročito ozbiljno. Red je da probaju, razumem, međutim uvek dobijem osmeh. Razumem i da je šarm neophodan deo njihovog biznisa, vrlo specifičan šarm smešanog bezobrazluka, detinjastog stida – jer dobro znaju da to što rade ne valja – i manjeg ili većeg muškog pokazivanja, i ja uvek uzvratim osmehom. Šta drugo. Tako se desilo da sam gledala u izlog neke radnje na 49. ulici, gde mi je pažnju privukla šarena letnja haljina, kad mi je prišao jedan tip i skoro gurnuo u ruku CD. Malo pognut, prišao je sasvim blizu i brzim govorom objasnio da je to njegov bend, i snimak je još vruć, i oni su sigurno sledeća velika stvar… Ja sam polako prenela pogled sa haljine na njega i gledam ga u čudu, zar on misli da sam toliko naivna, a delom zabavljena jer za to još nisam čula, i samo odgovorim – ne kupujem muziku na ulici.
Ne kupujem muziku na ulici? Pa nije mi nudio kokain. Ili jeste? Ono je stvarno izgledalo kao CD. Ako je išta očigledno, to je da nisam mušterija. Nasmešio se vrlo friendly i pitao odakle sam. Iz Toronta. On je iz Sijetla. Rekao je to kao da smo preko puta. Ali živeo je i u Vankuveru. Ah, to je konekcija. Ni 3/4 kontinenta između. On se smeška baš bezobrazno, ipak je baraba, i hoda u ritmu, i izgleda portorikanski, pravi West Side Story primerak, ali autentični, a show se prikazuje samo malo dalje odatle… Gledala sam ‘Fame’ Alena Parkera nešto pre dolaska, i intenzitet ništa nije izgubio, iako su na ulicama sada neki novi klinci. U Bronks svejedno ne treba zalutati. On i dalje priča sa mnom iako je malo odmakao, za njim se pojavljuju njih još bar četvorica, raširili se kao da je ulica njihova. Verovatno jeste. Prilazi mi jedan crnac, nudi CD, pita odakle sam. Pitaj njega, pokazujem prema vođi a on se odande smeje – hey, Toronto! I svi se smejemo.

Ne puno dalje odatle, u jednoj galeriji blizu Plaza hotela spazila sam bila u izlogu Dalijevu sliku, ali privuklo me je nešto drugo. Catalano se zove. Skulptor, i zanimljivo je to njegovo, ali moje reakcija je bila jedna od onih kad se probudi nešto u tebi, i prepoznaš ga, prepoznaš i sebe, i bude ti drago. A kad sam se našla u galeriji unutra je bilo pretrpano – bilo je tu jako puno jako lepih predmeta, ali izgledali su samo kao predmeti – i imala sam vrlo jasan osećaj da sam zalutala. Pažljivo se vratila nazad istim koracima, i… kako lepo.

Na stanici čekala metro i kad je voz naišao, spazila da su svi vagoni puni, osim jednog. Koji je stao tačno ispred mene. U njemu je na samom kraju sedeo samo jedan stariji čovek, proređene plave kose. Oklevala pred takvim rebusom, i kad su se vrata otvorila, stupila unutra, okrenula se na peti, izašla, pretrčala distancu do sledećeg vagona, i ugurala se u gužvu pre zatvaranja vrata. Taj jedan neoprani beskućnik je morao da sedi u vagonu danima, iako jedna karta dozvoljava samo dva sata vožnje. Bilo je neobjašnjivo kako je on sam, sa dalekog kraja velikog vagona uspeo da prikači svakom molekulu vazduha svoje prisustvo. To znači svi mi činimo, ali se ne obrati pažnja. Ili niko ne zna. Zanimljivo. Smejala se nad takvim misteriozno naučnim otkrićem, i naravoučenijem: kad naiđe prazan vagon, trči! Na sledećoj stanici gledala kako novi putnici uče istu lekciju, smejala se još.

Oko Tajms Skvera naišla na pozorište, malo po strani, i komad ‘Venus in Fur’. Igraju Hju Densi i Nina Arianda. Ušla da kupim kartu. Čekala dugo, nigde nikoga, razmatrala sedišta, i pročistila grlo. Pojavila se jedna sredovečna žena u tesnom sobičku blagajne. Pomogla mi je polu-nevoljno da izaberem najbolje sedište, i kako nije bilo nikog drugog u redu, ni foajeu, ja sam se dugo premišljala. Pružila konačno kreditnu karticu, šalter je jako visok, jedva mi je pola glave dostizalo preko ivice. Kad se priznanica uplate odštampala, ona je rekla odjednom - Knezevich… moja učiteljica u zabavištu se zvala Miss Knezevich. Gledala me je, pomalo zbunjena, pomalo smekšana, godine na njoj odjednom vidljive više nego što je neophodno. Zbunila se, u svojoj sobici, ali kako je lepo izgovorila Kne-ze-vich, svaki slog razgovetan, sve kako je vredno naučila pola veka unazad kao mala devojčica. Za sve ove godine ovde, nastavila je, više za sebe, nikada nisam naišla na to ime. Nasmešila se. Bilo joj je drago da mi je preporučila dobro mesto, činilo se.

Nedostajala mi je klinka. Te nedelje je bio Mother’s Day. Pune su bile ulice, restorani, kafei, ljudi svih uzrasta i njihovih majki. Na ulici su mi prolaznici ako bismo ukrstili poglede poželeli ‘Happy Mother’s Day’. U East Village-u sam videla jednu damu baš zašlu u godine koja je nosila buket u ruci i pokušavala da pređe široku ulicu. Da li je ona posećivala svoju majku? Ta misao o dugovečnosti i trajanju mi se mnogo dopala. Ona bi krenula malo preko ulice, i onda se vratila. I ja sam se vratila. Spazila je moju brigu i objasnila ‘I won’t make it in time.’ Ja sam odmeravala dužinu prelaza i trajanje signala na semaforu, i bila je u pravu, prelaz je zahtevao hitrinu, ali ona se samo nasmešila. ‘You just go ahead, honey, don’t worry.’ Klinka mi je nedostajala i onako. Ona je sjajno društvo.

Malo dalje naišla na mali farmer’s market na trotoaru, tik uz park. Većina štandova se zatvarala. Na jednom kupila kolač u obliku srca – to je za klinku. Na sledećem prodaju jabuke. Jedan Latinoamerikanac veštim potezima seče kriške za prolaznike da probaju. Nisu prskane. Ali nije im sezona u maju. Slaže se, ali nudi da probam. Nisu tako loše. Uzela dve. Gde mogu da ih operem, pitam. Evo ovde, i on uzme jabuke iz mojih ruku i opere ih po strani, na česmi, obriše i pruži nazad. Fale mu prsti na rukama.

Prelazila ulicu na Park aveniji i taksista preseče između pešaka. Bezobzirno, pokušava da se progura napred (kao i svako ovde) ali ne stiže daleko, saobraćaj je zakrčen kao i uvek. Pešak koji mi dolazi u susret ga opsuje. Taksista zaglavljen u saobraćaju ga čuje, nagne se kroz prozor i opsuje i on njega. Ovaj uzvrati. I ovaj njemu… sve baš kao na filmu. Ne jednom.

Vratila se u ‘Lyceum’ pozorište pred 3. David Ives je autor – bravo. Duhovit tekst, gusto utkanih obrta i značenja, pomeranja na tabli gde se nisu očekivale figure, čist feminizam u najboljoj formi (ko je ovaj David?), sjajni performansi oba glumca, naročito Nina – njena je uloga, bez sumnje. Bravo, bravo! Rade sa publikom kako im je volja, i publika se smeje i željno učestvuje… i onda neočekivano, uprkos mrežastim čarapama, štiklama, golotinji, komedija se sklonila u stranu i usledila je scena tako nabijena erotikom, svima se presekao dah. Minut kompletne tišine kakvu nikad nisam čula. Niko se nije usuđivao da ispusti dah, oda se pred drugima, onima kraj sebe, mlađima, starijima… Njih dvoje dobro znaju kakav je efekat – svi znaju, iako sedimo u mraku – i bez ikakvog obzira razbiju tenziju sledećim gag-om, jednako lako kako su je i stvorili. Svi se smejemo od olakšanja. Ples jednakih slabosti. Da, neopozivo.

Bernard je upravo završio bio večeru kad sam ušla da naručim dezert oko 11. Jelo mi se nešto slatko, a u W hotelu mi je bilo dosta jedno iskustvo prethodne večeri. Concierge me je poslala malo niže niz ulicu, na to mesto. Kelner je vrlo diskretno ponudio stočić malo po strani, ali onaj koji sam izabrala je imao najbolji pogled na ulicu. To što su oba susedna stola bila popunjena muškarcima je moglo da znači samo da će mi neko pre ili kasnije ponuditi društvo, ali to nije bilo ništa sa čime ne bih mogla da se snađem. Kad je njegov dezert naišao, i Bernard i ja smo se nasmejali – bio je ogroman – i tako počeli sa pričom. Bernard voli slatkiše, i objasnio je da uvek naruči manju večeru da bi imao mesta za dezert. Nesumnjivo zadovoljan sopstvenim lukavstvom, ima pokvarene zube i prilično zaobljen stomak koji ga odaju. Objasnio mi je i jednu francusku izreku o ogledalu u kome se vidi ono što se želi. Imao je fine manire i osećaj za humor, Bernard – idealno društvo za kasnovečernji dezert u Njujorku.  Radio je za Ujedinjene Nacije, francusku državu, video raspad Jugoslavije i učestvovao u pregovorima… balans, ističe Bernard. U politici, u kulturi, bilo gde, mora se pronaći ravnoteža. Ali niko je nije hteo, tamo, i tada. Pažljiv je kako govori, nikoga ne okrivljuje ili ispravlja. To može jedino da se balansira. We must find balance, ponavljao je sa dubokim ubeđenjem čovek koji je mnogo toga video. Politika, istorija, Amerika, napravili smo osmicu oko Napoleona koji je prodao dobar deo američke teritorije da bi finansirao svoje ratove, ropstva kao kapitala od koga se nije odustajalo, licemerja demokratije, o slobodi, i o ženama neizbežno, i Njujorku, Njujorku… Bernard je živeo i radio tu nekoliko godina. Oni uvek rade, rekao je, i danas fasciniran. U noćnom klubu po ponoći, uvek, svuda. Biznis je njihova religija. Sledećeg dana mu je predstojao miting za koji je dobio svega 10 minuta. Ako ih zainteresuje, možda dobije još 20. Kad je bio mlađi, nije mogao da odoli tom plamenu, ali sada dolazi samo povremeno. There is no place like New York. Za život Francuska je bolja. Neobično je kako je Njujork uvek prisutan u razgovorima. Svuda ulazi, carte blanche, VIP, bude i domaćin kad zatreba, ali on poziva samo probrano društvo. Valjda je i to deo folklora.

Staten Island Ferry je besplatan i preporučuje se kao dobar način da se lepo vidi Kip Slobode bez gužve (trajekt samo  prolazi kraj njega). Na drugoj strani me je čekala Sanda. Ona zna jedno mesto koje nije lako naći ni kad znaš gde je. Skriven kineski botanički vrt je magičan. Besprekorno održavan, stvara iluziju da niko tu nije kročio godinama. Ne vidi se ni trag Njujorku. Sve je zeleno, prekrasno i tiho. I sopstvene misli se malo primire, rašire i probaju ekvilibrijum. Neobično je kako se stanje duha lako da promeniti. Iako je ‘lako’ neobično teško uloviti.

Kod povratka na Menhetn imala još malo vremena za Muzej Savremene Umetnosti. Važno je uvek naći jedan objekat svoje pažnje u muzejima. Ponekad se desi i više ali jedan je sasvim dovoljan. Uđeš, prođeš sobama, pronađeš svoj objekat, i izađeš. Kao poseta nekom bliskom u domu za stare vrednosti.

Prošla opet avenijama i ulicama, lepo je ovde, uzela kesicu kikirikija prženog u medu, pokupila prtljag i krenula da uhvatim prigradski voz za Jersey.

Ovde (xx)

Ljudi rizikuju živote da bi došli ovde. Kad stignu, oni ih prokockaju. Rade budzašto, prihvataju poniženja, povijaju glave – i svašta drugo. Tamo gde su bili prethodno, takve stvari su im bile nepodnošljive. Pitanje svemirske nepravde, nema sumnje, i svako ima dugosatnu razradu o svom slučaju. Na stranom jeziku, to mnogo dobro prolazi. Svi prisutni klimaju glavama - razumeju. Prihvataju na sopstvenu odgovornost. Ljudi vole pažnju – neko ih sluša, imaju izbora, možda stignu do TV-a ili u novine jednog dana. Još bolje od toga je da zarade puno para. To je daleko najbolje. U nedostatku ubeđenja da je to moguće, igraju loto. Svi.
15 minuta slave se smanjilo na 15 sekundi, ili 1.5, ali to je bolje nego ništa. Sve je bolje nego ništa. Ali ko u stvari među nama zna šta je ništa.
Niko.

Neki od njih ne prežive na putu do ovde. Oni spadaju u sitne mitove kojih je bezbroj na svakoj milji širom širokog sveta, i teže podjednako kao i belo pero bele ptice – ona i ne primeti da joj fali. Neko ko na tome zarađuje, redovno podseća. Lični interes – after all – je priznat za jedan od vrhovnih zakona prirode. Ljudske. Tamo gde nije priznat, sve je osuđeno na propast.

Osim što rizikuju i/ili žrtvuju svoje živote, koji su ipak njihovi pa mogu da rade sa njima kako im je volja (kaže zakon ovde), ljudi žrtvuju i svoje kulture. Kultura ima svakakvih. Kao i ljudi, one imaju puno negativnih strana. Kao i ljude, nije ih lako stvoriti, podići, odgojiti… Jedna od najgorih stvari koju ljudi stvore je upravo kultura. Ujedno i najbolja – ili se svi nadaju da je tako. Jer zašto bi inače prodali nešto što nije njihovo, ali na šta imaju prava? I to jeftino jednu za drugu – jer bez kulture ne može. Ili ako može, ne ide. Prosto ima boljih. Takvi su zakoni tržišta. (Postoji i mala anomalija u tom sistemu bez vrednosti – jednom kad dođu ovde, ljudi se drže kulture od koje su pobegli kao svog najvećeg blaga. To se zove Hipokrizija, ali ženska imena trenutno popularna su Sage, Allegra i Cindy).

Ljudi rizikuju živote da dođu ovde. Odbace sve što im je dato (i što nisu zaradili, jer se ne sme ni u jednom trenutku posumnjati da su išta od toga zaradili – after all, vrlo se jasno vidi na svakoj priznanici uz platu ko je šta i kako zaradio), i zamene za nešto što im nije dovoljno. Jer kad dođu ovde oni krenu od nedovoljnog. Guraju, trude se (kao nikada pre toga), i računaju… – računaju. Da je kamata na nedovoljno velikodušna, računaju i da je svaka druga računica u skladu upravo sa njihovom, jer ako postoji Og, B or not to B, koja mu je druga svrha nego da nagradi toliku patnju.. i slično.

Ljudi rizikuju sve da dođu ovde.

2 N.Y.: 2

U Njujorku, visoko iznad 5. avenije, uzdiže se gigantski bilbord. Na njemu su prikazane dve figure: ona je okrenuta leđima, tanka figura u crnoj koktel haljini; on je okrenut spreda, u Armaniju ili Tom Fordu. Nemaju lica (smesti svoje). Njegova ruka je na njenoj zadnjici. You want this, kaže poruka. Prodaje nekretnine koje se iza tog neprobojnog zida podižu do neslućenih visina (u svakom smislu zamislivom), i sve što uz to ide.

Takav neukus i na toj raskrsnici može da izmami jedino osmeh. After all, this is a man’s world, honey. Da je njena ruka bila na njegovim preponama, bilbord bi bio revolucionaran koji minut, ali poruka esencijalno ista.  Olimpijski plamen i žrtvenik za sve vaše i naše religije, Njujork je imperijalni grad a ne obična efemera, i zasniva se na neprolazno pametnom principu: ubedi svakoga da je cilj dostupan, i oni će trčati i kad nemaju više tlo pod nogama. Pri tome cilj nije nešto naročito maštovit, nije ni sakriveno dvosmislen – naprotiv: money, my friends. Money. This may be a man’s world, but money rules it. Da je ilustracija  američkog sna umesto Liberty nekoliko milja južnije usamljene na svom ostrvu postao American Psycho, je povod za dobar smeh, i ništa više. Sve je ovde – humor, briljantni umovi, talenti, i sve suprotno, levo, desno, krilato i kuso – i svi učestvuju u trci. Turisti ne moraju, ali u toj uzbudljivoj reci brzog toka, sa strujama adrenalina, testosterona i estrogena koje se prepliću, prelivaju, krahiraju i istuširaju da bi opet krenule dalje, ne mogu se samo umočiti stopala. Njujork će iz vas izvući žudnje za koje nista znali da ih posedujete. Ali ne laskajte sebi, one nisu nešto posebno. Posle love, seks i klopa imaju najbolja mesta, a  ostatak je šaren – i za svakoga će se naći prava roba.

Hotel W je odmah preko puta Waldorf Astorije. Ne znam kakve zapošljavaju u WA, ali u W svako je ne samo mlad i lep, već kvintesencija Njujorka: oni znaju pravila igre. I željno u njoj učestvuju. (W stands for wish).

U sobi, pred velikim ogledalom i velikim aktom na suprotnom zidu, shvatila sam da opcije koje razvoj biznisa na Internetu nudi običnim ljudima – na primer, sobe u luksuzom hotelu sa velikim popustom – puno liče na pornografiju. Vratiti se kući, svom običnom stanu i dugogodišnjoj prašini nakon tako nameštenog kreveta i tako blistavog kupatila, je previše korupcije za svakoga ko prolazi kroz 10,000 udaraca svakog dana. U sobi je sve izloženo na dohvat – i košta. Voda u plastičnoj boci $5; par krekera sa lepom nalepnicom isto $5; mala flaša vina $25; na TV-u se prvo prođe kroz brojne kanale koji nude najnovije filmove po sličnoj ceni i promovišu W hotele širom sveta sa neumerenom fotogeničnošću; zatim se poređaju jedan za drugim kanali redovne televizije koji izveštavaju o ubistvima, vremenu i uspešnim ljudima,  debeli sloj šminke jasno vidljiv. Radio je daleko bolji, bez slika. Na jednoj stanici pevaju u slavu Oga, na drugima puštaju elektronski beat. Hell, u ovom trenutku, ako je imam, mogu da zamenim svoju religiju – feminizam, recimo – jednom još gorom: moralom, i sve će mi biti oprošteno. Zato što u ovom gradu jeste sve oprošteno iz jednostavnog razloga da je sve dostupno. Po izvesnoj ceni. Nepraštanje je samo pitanje lošeg proračuna.
Jednostavnim idejama se mora priznati genijalnost primene i opstanka. One se prilagode. Svemu.

Subliminalna ili ne, poruka W hotela je da će mi osoblje ispuniti želje, sve dok mogu da platim. Prigovoriti toj logici se može, ne sumnjam, ali ako ću se držati principa koji klinka kaže se raširio među njenim uzrastom kao maslačak na gradskim travnjacima u proleće, onda sam na sigurnom. YOLO. You Only Live Once.
Sirota deca. Otkad su novi principi roditeljstva na snazi, i mame i tate se druže sa svojom decom, klinci odrastaju prebrzo i usvajaju koncepte koje ni prethodna generacija još nije savladala. Možda će jedna dobra stvar iz toga ispasti da će klinci pogurati evoluciju i postati sajborzi. Human condition nije preporučljiva. You only live once – but you die. Ekonomska nezavisnost – i uvek u lancima. I slični neverending shit.

Odustala od krekera, i izašla napolje.

Odmah preko puta hotela je stanica crvenog turističkog busa. Karte prodaju Afrikanci okruglih lica, i na uglu ih je trojica. Karta je dosta skupa, ali ako samo doplatim deset dolara mogu da se vozim svim linijama 48 sati i vidim praktično ceo grad, informativno, sporo, turistički. Odlična ideja! Bus stiže za koji minut, imam čak i listu popusta za vrhunske atrakcije na Brodveju. Na vrhu double-deckera jedva ima mesta. Vodič koji priča, uz Park Aveniju, oko Central parka, govori isključivo u milionima dolara. Kod baš visokih zgrada zađe u milijarde. Koliko su internacionalno bogati potrošili na stanove, koliko su… Niže, duž ulica su blistavi izlozi; preovlađuju tanke imitacije ženskih figura i na njima skupe krpe. Kad si bogata kupuješ, i kad si siromašna kupuješ; adrese su različite, i cene su različite, ali razlika se vidi samo kad uporediš. Bez poređenja dobar broj ovoga ne bi vredeo ništa.
Izvukla slušalice iz ušiju. Okrenula glavu ka nebu, gde se vidi. Kakav divan dan. Najavili su 20 stepeni, ali ovo je sigurno 25. Izašla na sledećoj stanici, i metroom otišla u Lower Manhattan da uhvatim pešačku turu kroz najstariji deo grada.

Posle dva sata zanimljive priče pune anegdota i impresivne arhitekture, zaključila da je trebalo da odustanem posle sat i po. Tih pola sata mi je bilo previše. Skupila se bila na klupi u parku, umorna, gladna, kad su naišla dvojica tipova umotani u ogromne zmije. Prave. Jedna je žuta, druga prošarana. Pojela nešto čokolade, čula ih kako dobacuju radoznalima da se mogu unajmiti za rođendane. Odmahujem glavom, ustajem i krećem dalje. Gde je ovde jug, pitam za orijentaciju jednog prolaznika.

Korak po korak, kroz Kinesku četvrt i Soho, srela sam se sa Sandom i Sheldonom. Posle mnogo godina susret je topao i lep, i oni su smislili program za to veče. Idemo u Apollo Theater u Harlemu. Te subote na programu je variety jazz show. Wycliff Gordon vodi orkestar mladih džez muzičara sa Džulijarda; njegov partner MC je Maurice Hines, Gregorijev brat. Performans počinje polako, sa neprekidnim kasnim pristizanjem gledališta dobrih 40 minuta kasnije, i najednom postaje fanstastičan. Studenti su uglavnom beli i Azijati, tek par tamnijih mladih lica. U publici su likovi isto izmešani, od turista do prijatelja i familije izvođača, pa i osoblje je izmešano, ali dominiraju ljudi koji su odrastali u ovom prostoru i komšiluku. Sada se trude da sačuvaju svoju kulturnu baštinu, i podrže mlade koji će stvoriti novu. Napolju Harlem nije lep. Ulice su u visokim brojevima iznad 100, i atraktivni Njujork je daleko ispod. Postoje ture kroz Harlem, koje tvrde da je sada sigurno proći, ali ima nečeg nepoštenog ili pre neiskrenog u sigurnom prolazu kroz bedu. Dok se sa glamurom ne može ostvariti dublji kontakt jer on sam je tek milimetar debeo, beda je lična i kad se gleda sa distance. Na putu do hotela posle predstave, svraćamo u restoran, pričamo, jedemo grčku hranu turskog naziva i domaću pogaču.

Oko ponoći, W hotel odjekuje od elektronskog ritma. U lobiju mlada devojka DJ pušta neki pop hibrid, jedna druga sa većinom otkrivenim nogama se leluja u ritmu, i ljudi sebe razbacani po udobnim kaučima. U sobi sam se presvukla nakon celodnevnog lutanja i sišla da posmatram scenu. Uzela koktel, našla mesto na jednom kauču. Ništa naročito. Skoro svako je popio nekoliko pića, jedna mlada žena se pripija uz vrlo starog muškarca, uz onu sa obnaženim nogama se pripija jedan duplo stariji što bi mu dalo oko 40, povremeno neki muškarac baci pogled u mom pravcu, ali svi već imaju žensko društvo, osim jednog crnog južnoafrikanca koji ne može da gleda od umora i alkohola, i glava mu pada na grudi. Pita odakle sam. Iz Toronta. Izgledam mu mnogo vesela za to doba dana. Pa da, imam par dana za sebe, i posle toga nešto poslovno. On je ovde, kao i svako, da napravi neki deal. Završila piće, rekla ‘laku noć’ i krenula put lifta, kad su mi blokirali prolaz dvojica gladijatorskih tipova. Gledam ih začuđeno i oni vrlo ljubazno pitaju da vide potvrdu da sam gost hotela. Oh, dear, prasnula sam u smeh, pa oni proveravaju da nisam prostitutka! Zahvalili su se kad sam pokazala ključ i poželeli mi laku noć, zadovoljni da su me zabavili. Nisam se setila da sačekam i proverim da li pitaju i muškarce da se identifikuju. Ne sumnjam da dobar broj neregistrovanih gošći prođe; potrebno je samo dobro platiti. You want this – and a wish hotel. Kakav spoj.

(Sledeći dan sledećeg puta.)

To New York, With Love

The sad part about the passing of time is that some fragments and images always remain with you, while the memory video-tapes inevitably thin out, break or just turn into dust.

I can merely guess that any visit to New York can only be a load full of impressions. I have had two. The first one was so exciting, I had talked about it for over a year afterwards as if it had happened just last week and people would actually listen to me and catch the bug of my enthusiasm. I don’t think I could have made specific places or experiences so appealing, it was just the way I loved it that got them.

I remember the apprehension before the trip. After all, I’ve seen movies with people murdered on the subway, on the street, in hotels, in stores, in cabs…hardly a place without spilled blood on that battlefield of a narrow stretch of land.

But, there we were, flying for only an hour, through a bad and bumpy storm and then… – I can’t imagine pilots ever getting tired of stirring their metal birds over the city, tilting them just so that every side can get the full impact of the view, because they must know that there will be at least one person on every flight that had never seen Manhattan before.

And that first glimpse shows you the magnificent beauty of a gigantic city rising directly from the water. (Don’t they have tides there?) It looks as if a giant outstretched palm had been offered to carry the weight of people’s imagination gone crazy with loads of money to feed it and ever more souls to add to its eternal fires. In a thousand years, if a curious traveller wandered back to this time, he/she would still find this city contemporary. Looking at it from above, it is the epiphany of future, yet it appears timeless. I could imagine a nutty bird falling in love with it from time to time, forsaking the migration paths and spending its winter and summer seasons in the crown of the Statue of Liberty, just admiring its beauty.

And the Statue of Liberty… aaah. A grand, powerful and commanding woman – need I say more?

We stayed at the Carleton Arms Hotel on 25th and 3rd. We found it in the Rough Guide on N.Y. and it was described as a bohemian place where local artists have painted the rooms in different ways, frequented by Europeans and very affordable. It sounded great. And it was. The first night we spent in the Japanese black & white room, the bathroom wall painted as an entrance to an underwater cave, the boat floating away in the distance.

The next night they gave us a “honeymoon suite” (we were obviously still very new to each other and the walls were thin, plus the staff had a sense of humour), where we stayed for the rest of the week. The large bed was a centrepiece, on a raised platform, with columns and draperies, walls painted in warm, cherubic colours and shapes, with shimmering golden splashes…sense of humour and fun abundant. This place was not an ode to any of the Louis periods, just a little capsule of N.Y. craziness, at least that was how it looked to us. We glimpsed some of the other rooms too. They indeed were all different and one could imagine that there were plenty of artists in that city who would want to flex their creativity. And do it again from top to bottom every year.

Then, we just walked. And walked, and… New York is a wonderful city for your soles. They get tired and wear out, but mine were excited just as much as I was, and no body parts put in complaints. We walked all of the many Villages, across the Brooklyn Bridge, up to the Central Park and the Museums, where the obscenely rich try to immortalize themselves by leaving invaluable collections of arts and artefacts for the enjoyment of the masses, around Soho and Tribeca, up and down the magnificent buildings with ever more majestic views from their tops, through the street markets and little shops, seeing the dirt, the beautiful and not-so-beautiful-anymore people, breathing the air thick with fresh and broken dreams, the architecture that began as an imitation (although good) and grew into its own and unique grandeur, pulsating with life and its passions anywhere you step. I didn’t quite see the grit that the city was infamous for, but New York played all around us without a moment’s pause its millions and millions of impromptu Hellenic tragedies of these postmodern times.

The clashes of overabundance of money and the criminal lack of it must be most obvious in this city, but I haven’t seen enough of the world to know that for certain. New York feels as the centre of the world and it shows it; it is claiming the title as a proud trophy. As a result, the city and its people are different than the rest of America, and the rest of the world for that matter. It is a Mecca for those who are crazy or want to be; misfits, hopefuls, greedy, lost, lustful, ambitious, dreamers…everything and everybody straying away from the average…. and it will never run out of fuel.

Now, the second time I went, my baby was almost a year, I was out of my mind from lack of sleep and life in general. And New York was the wrongest of wrong choices for the state I was in. I hated it! I couldn’t stand the furious tempo of people anywhere you looked; I kept asking myself if they were all mad and couldn’t see how pointless and crazy it all was; I saw more dirt than before and it bothered me, people looked kind of funny too, weird beyond any acceptance level, I hated the hotel, hated my company… - everything. I needed a golden cage where I would have had massage, fruit bowls of treats, leisure to stuff myself past the bursting point…and get a glimpse of that crazy town only for a moment or two.

Yet, that time I met Sanda, her husband and little daughter, and the three of them came up to us as messengers of a day so bright and sunny, I had looked at them for a long time, mesmerized by their harmony. She and I had an instant recognition when we saw each other. At their suggestion, we went to the Cloisters and set for hours in the inner courtyard of a peaceful place, with our two men looking after the little girl and keeping the distance from us so that we could talk. Talked we did, and I had finally relaxed. And so I forgave New York for not being gentler to me that time, but seeing me at different stages of my life, and I knew that I would go back. Always.

Magija odseda ovde ponekad

Taksi je zastao ispred zgrade i ja sam istrčala napolje. Dok sam letela niz stepenice do automobila, iz njega je izašao taksista i krenuo ka mojoj strani. Zašto, pitala sam se. Možda nije video da nemam prtljag pa namerava da otvori gepek, iako ne znam kako me je uopšte video jer se krećem brže od… – oboje smo stigli do zadnjih vrata u isto vreme.
I onda ih je on otvorio za mene.
Stajala sam zbunjena, ozarena… ’Oh,’ izjavila sam i skliznula na zadnje sedište sa takvom finesom, kao da imam šofera svakog dana svog života.
Hvala, smešila sam se odjednom jako važna, dok je on zatvarao vrata.
Pokušavala sam da se setim koliko puta mi je taksista otvorio vrata, i zatvorio ih pažljivo. Oni koji voze do aerodroma i zovu svoje Linkolne limuzinama to čine, ali oni uvek pomognu oko prtljaga i tu su već, na ulici, to je standardno međutim ne znači da će svaki otvoriti vrata. Cabbies u gradu su drugačija sorta. Oni su nekad simpatični, nekad puštaju dobru muziku, nekad voze prebrzo, nekad im nije do zaustavljanja, i ja razumem – nije lako živeti svoj život u taksiju, ali da baš izađe i otvori mi vrata…. ne, to se nije desilo. Možda je u neka druga vremena to bio deo kodeksa, ali vremena se neprekidno menjaju, dovoljno je samo baciti pogleda na kalendar.

U ovom gradu su taksisti većim delom Pakistanci, to je trend poslednjih godina, ali ima ljudi svih vrsta pa i pokoja žena. Ova profesija ne diskriminiše, iako u njoj ima diskriminacije, kao i svuda. O tome se retko priča. Ono što se zna – jer svaki esej pa i fiktivni tekst koji uključuje taksiste to istakne – je da dobar broj tih taksista su inženjeri i doktori koje sistem i društvo ne dočekaju širom otvorenih vrata kad pristignu kao sveži imigranti. Niko ne mašta o tome da postane taksista, hoće da kažu. To možda i nije sasvim tako, jer deca treba i maštaju o svemu i svačemu i snove treba ostaviti na miru; oni sami znaju svoj rok. Međutim priče – one imaju težnju da junake oboje crno-belo, i pri tom ne dodiruju četkicom onu drugu boju. Valjda se tako jasnije vidi poenta.

To sam sve smislila u vrlo kratkom intervalu vremena jer nisam htela da dopustim da mi išta zamagli tako divan početak dana. A dan je bio dobar i samo po tome što se razlikovao od rutine. Našla sam se u taksiju zato što sam išla na seminar, poslata od strane mog menadžera, i još je ona istakla da će mi kompanija platiti taksi u oba smera. To se ne dešava često. Iako će me sledećeg dana dočekati sve što nisam odradila tog dana, uspešno sam isključila taj deo programa i zavalila se na zadnjem sedištu Ševroleta.

Moj taksista- džentlmen je bio i pričljiv. Kako se seminar odvijao u hotelu blizu aerodroma, imali smo oko pola sata vožnje do destinacije. Reč po reč (dok je vrlo pažljivo vozio), protekla je vožnja. Njemu to ispuni dane, za mene je bilo sveže.
Zima je bila blaga, nismo ni videli sneg. Kad su najavili bili jedne večeri da će sledećeg dana napadati bar 30cm snega (surova šala za brojne stanovnike ovog grada), on je obećao bio svojoj deci – dečak i devojčica uzrasta baš tako nekog pogodnog za bajke – da će napraviti Sneška Belića. Dan je došao i prošao, i ne samo da nije pao sneg već je popodne padala kiša. Hej, kiša usred zime! Surova, surova šala.
Kad se dan završio bez traga belog, deca su snušdeno prišla tati i iskalila svoje nezodavoljstvo zbog neodržanog obećanja.
Šta je na to tata uradio?
Da li je slegao ramenima i pogledao put neba i viših sila?
Ili im je možda objasnio fluktuacije u meteorologiji i naročito meteorološkim predviđanjima?
Da li im je obećao da im kupi nešto i time izgladi osećaj razočarenja?
Ne.
Tata je seo sa decom i nacrtao Sneška Belića.

Nije neophodno reći da sam trenutak pre nego što je objavio svoj pristup razrešenju problema jedva disala od napetosti – ovaj taksista ume da pripoveda – a kad sam čula šta je uradio, istovremeno sam prasnula u smeh i uzviknula od neverice: How wonderful!
Sledeće smo pričali o kriketu. Sticajem okolnosti znam da je on najpopularniji sport u Pakistanu i Indiji. U kompaniji gde radim ima puno ljudi iz tog dela sveta, i tokom Svetskog prvenstva prošle godine, osim što su svi ustali usred noći da prate finale, bar pola ih nije došlo na posao jer – kako mi je objasnio moj taksista – igra se 6-8 sati. Odnosno, utakmica traje danima, ali na dan se igra samo toliko sati. Kad su u pitanju taksisti, dispečeri su usijali linije moleći ljude da se pojave na poslu jer je grad bio bez taksista! Nisam znala da smo prošli kroz takvu krizu.

Dok je kraj prozora prolazio grad, prvo poznat a zatim ne više, ja sam počela da uviđam da je moj taksi tog jutra bio jedan neobičan slučaj urbane magične kočije. Drugog objašnjenja nije bilo.

Zatim smo pričali o TV programu. Gilmore Girls je bio serijal u kategoriji programa za porodice. Trajao je 7 godina, najveći deo toga kad je klinka bila previše mala da bi pratila kako treba, ali sam zato ja kupila ceo komplet i unapred se radovala kad ćemo zajedno gledati epizode, ušuškane skupa ispred TV-a. Nisam omašila, i klinka je bila oduševljena kad je vreme došlo. A meni je bilo drago iz više razloga – zato što je kreator serije bila pametna mlada žena, odličan pisac, likovi su bili sjajni, duhoviti, situacije dovoljno životne, i sve bez psovanja, ubijanja, diskriminacije, malteritranja… Te i takve devojke su oduševile i mog taksistu. On je naišao bio na DVD komplet svih sezona negde slučajem, i odgledao sa uživanjem.
Dalje mi je preporučio par serija, pa koji film… i tako smo se približili mojoj destinaciji. Kako  on nije poznavao dobro taj kraj, i uprkos tome što je GPS navigacija tvrdila da nas je dovela na pravo mesto, kad smo stali ispred hotela, on je izašao iz auta, ušao unutra i tek kad je proverio da smo na pravom mestu, došao i otvorio mi vrata. Sada sam mogla da izađem u svet i njegovu realnost.

Tako obojen, dan je nastavio da se ponaša pomalo blesavo, simpatično, kao da je znao da je svaka ovakva prilika zgoditak.
Kod izvlačenja nagrade na kraju seminara - ne znam koja je svrha takvih poteza, osim da možda zadrže ljude da ne pobegnu sa časa, tj. predavanja kad su već izostali sa posla – dobila sam glavnu nagradu: iPad.
Mnogo lepa igračka, dizajnirana vrhunski. Kad je klinka dobila tekst, odgovorila je velikim slovima: OMG!
Kod kuće je uzbuđenje oko igračke trajalo kratko, ali ne i moje. Da sam tako neočekivano dobila divan dan me je dirnulo, naelektrisalo, probudilo, što nije trajalo dugo (sledeći dan nije izneverio), ali ovo nije bila priča o meni.  Ja sam samo bila svedok: magic still lives here.

Sledećeg dana sam pomenula Džefriju da sam dobila glavnu nagradu; znala sam da će čuti od drugih koji su bili prisutni. Ostalima nisam pominjala jer sam računala da će on proširiti vest. Celog dana sam se susretala sa čestitkama i malim izlivima zavisti.
Džefri je ostatak nedelje, kad god se našao na ivici od stresa i nerealnih pritisaka bacao sitne nelomljive stvari okolo i krunisao svaki izliv glasnim negodovanjem: I can’t believe Ivana won an iPad!

Roršah intima

Misionarski dan:
Beli veš u WC-u spušten niz butine
Na njemu tamne mrlje

Loš dan za beli veš

Mađioničarev slobodan dan:
Crni veš u WC-u spušten niz butine
Na njemu bele mrlje

Dan ni dobar ni loš

Među nama

Zašto nećeš kao mi?

Zato što neću kao vi.

Ali ti si ista kao mi.

Neka sam ista kao vi.

I nećeš kao mi?

Neću kao vi.

 

Dream Bright

The Great Hall u Torontu je postao moje omiljeno mesto za performanse, i početak ove naklonosti ide unazad nekoliko godina, ali pun razvoj se desio u poslednjih par meseci. Za to su dobrim delom odgovorni José i Saul. Međutim, samo mesto ima finu atmosferu kao što neki ljudi imaju finu atmosferu – oseti se i dok samo stojiš kraj njih na crvenom pre nego što kreneš preko ulice. Tako sam godinama prolazila kraj zgrade na uglu Queen West i Dovercourt ulica i uvek naslonila pogled na nju, naročito kad sam dolazila sa zapada. Odatle se bolje vidi kako stoji na uglu, skladna i lepa. Istorija zgrade je prilično duga – sagrađena 1889. – bila je dom YMCA organizaciji (kaže u kratkom opisu da su se tu odigrale neke od najranijih košarkaških utakmica u istoriji, jer kao što ceo svet verovatno zna, košarka je izmišljena u Kanadi), zatim nekim od onih udruženja vitezova koji se upinju da održe tradicije čojstva i kad je rok trajanja prevaziđen za koji vek, pa su dalje u njoj poljski imigranti štampali svoje novine, i poslednjih decenija umetnici iz raznih polja zakupljuju prostor. Bilo je u tim periodima uspona i padova, ne samo za vlasnike i zakupce prostora, ali izgleda da  zgrada doživljava svoju renesansu – ili jednu od mnogih – i to je dovoljno da me obraduje. Kad sam početkom marta videla tu Joséa, osetila sam dah tih novih vetrova dobre energije i bilo je to lepo veče na više načina.

Zatim sam pre nekoliko nedelja, u petak uveče oko 7, saznala da je u toku Canadian Music Week. Događaj se odvija četiri dana tokom sada već zavidne tradicije od 30 godina, ali ja sam čula tako što me je David zvao i pitao da li sam slobodna da izađem, predložio Gladstone, i tako pomenuo CMW. Prvo sam otišla na sajt Gladstone-a da vidim ko tamo nastupa, zatim pritisla na link za festival, i tu bukvalno i bez jednog jedinog zvuka doživela blast energije – CMW happening samo te večeri se odvijao na 60 mesta u gradu! Sajt je bio odlično organizovan i za svaki nastup je bilo objašnjeno ko kada nastupa (svako dobije po sat vremena), kada počinje, šta se dešava, koliko košta… previše da bi se izabralo, naročito kad niste među obaveštenima, ali ja sam zato izabrala po mestu: The Great Hall nije mogao da promaši kao izbor.

Tako smo David i ja koji sat kasnije ušli u zgradu, popeli se uz stepenice, platili ulaznice, i odmah se osetilo da je nešto novo u vazduhu. Već kod Joséa sam uočila da su drugačiji likovi u publici, a ovde je sada sve bilo još puno intenzivnije. Prvo sam se zagledala u jednog tipa sa bradom jer je bio neverovatno poznat, a jasno mi je bilo da ga ne poznajem. Malo kasnije sam shvatila da liči na Jeremy Irons-a, ali zaista liči, i to je bilo dovoljno da se zastidim jer ta zevanja u ljude nisu prijatna, ali daleko je bilo zanimljivije da je ovaj tip izgledao kao zanimljivija verzija Džeremija. Koliko je ljudsko lice platno i eksponat duha iza njega, recimo.  Tu sam se već nasmejala, i nastavila sa gledanjem u ljude, jer prostor je bio potpuno ispunjen šarenim svetom koji je bio drugačiji od onoga što viđam ulicama kojima hodam svakodnevno. Gde se samo kriju, i zašto, pitala sam se, jer svakome treba nešto inspiracije u licima prolaznika, a pre ili kasnije mi svi možemo da sortiramo face koje srećemo u nekoliko kategorija, i ništa ne ostane viška. Te nove boje u paleti su bile veliko iznenađenje i ja sam mu se vraćala cele večeri, jer su se uporno pojavljivale nove. Na kraju sam zaključila da je najveće iznenađenje ležalo u mojoj reakciji. Da me ništa ne iznenađuje je loše, to znam; da me je tako nešto iznenadilo, podiglo, inspirisalo… samo pokazuje da sam obična nadobudna klinka koja naseda na sve što je šareno. To je bilo mnogo lepo.

Stigli smo na vreme da vidimo nekog momka iz Južne Afrike (koji sada boravi u Njujorku) i njegov nastup pun energiije uz bend iz skoro podjednako udaljenih delova sveta (koje je sve okupio Njujork, jer kako bi inače vežbali i nadali se svom velikom trenutku). Taj komad nade u torti životnih izbora, truda, i kakvog takvog balansa između uspeha i poraza samo je dodao pozitivnoj energiji. David mi je kupio piće, pa još jedno. Obično to radimo naizmenično, ali ja sam platila ulaznice i on će uvek probati na svoj opušteni način da održi finu ravnotežu kao još jednu ravan u finim vibracijama između nas. Kako je to lepo, podsetim se svakog puta kad izađem sa njim. Njegova pitoma otvorenost, promišljeni komentari, smeh koji ne štedi, priznanja svakodnevnih poraza kao i onih sezonskih ili kapitalnih, podržavanja oko teških izbora, bistrina koja oplemenjuje njegovu inteligenciju…. postoji jedan pridev u engleskom, ali je bolji kao prilog, koji znači jedno idealizovano stanje koje ja volim kao što neko voli ovaj ideal ili onaj – ja volim ovaj: effortless. Na vrh gomile iskustava sakupljenih kroz život – a motley crew, u najboljem slučaju - postavila sam jednu mudrost koja odoleva. Sve što zahteva blood, sweat and tears - nije bilo vredno.
To ne znači da ne treba truditi. Znači da se ne treba truditi na pogrešnom mestu. Neko će potapšati sebe zbog uloženog truda, neko da je uštedeo nepotreban trud. Ja sam od ovih drugih. Trud ne poseduje vrednost sam po sebi, i niko ga nema u neograničenim količinama. On je valuta koju štampamo sami. Gorak hleb, težak put… nije moja vrsta pirinča. Tvoj put – tu delim sve što imam. Biće težak, verovatno, ali ne zbog tebe. Ti si na pravom mestu.
Ideal, kažem. Ističem.
Možda je dobro da ih nema previše. Možda nije.

Na takve me stvari David podseti kad ga vidim, i ja se uvek smešim, sve i kad ne pričamo o veselim stvarima. Mislim da se dobro razumemo.

Imamo različite ukuse u muzici. Kad je bio najavljen Saul Williams, glavni nastup te večeri, ni on ni ja nismo znali ko je ili šta je Saul. Ali kad je nastup krenuo, David je bio blago zainteresovan; ja sam i u zadnjem redu publike, onom gde stoje nezainteresovani, ili nađu koje mesto da se odmore neinspirisani, osetila elektricitet. Nije bio u pitanju samo dobar showmanship, što nije mala stvar, nije ni samo harizma, koja se i zvanično ne sme stavljati uz pridev ‘samo’, pa ni taj kvalitet panka koji za mene znači sazreo bes koji kao projektil traži i pogađa u stomak, što retko ko ume iako se mnogi trude - ne, bilo je svega od tog izvanrednog, i neočekivanog, i ne treba raščlanjivati jer prolazi kao mala doza magičnog. Ja ću uvek uzeti čašicu takvog otrova.
Da nisam za njega nikad čula prethodno nije važno. Čula sam sada. A Saul ume da govori, i vredi ga čuti.

Ilustracije:
Saul na ulici u Torontu.

Intervju na popularnom programu CBC stanice.

List of Demands. (Dream bright, writing on the wall)

Tražila malo na youtube-u, pa naišla na ovaj slatkiš zvani Janelle Monáe:

Ludizam

Moj posao je zanimljiv. Kad sam pokušavala jednom prilikom koju godinu unazad da to smestim u sloganski okvir, nazvala sam ga creative science. Sigurno nisam prva koja se toga setila, i termin nije neprecizan ali jeste naduvan pomalo. Zato što  ’kreativnost’ ide mnogo dalje i šire i dublje od obožavanja na koje je svedena. Sve što ljudi rade će uključiti neku dozu kreativnosti, jer ona je neodvojiva od ljudskog procesa razmišljanja i opstajanja. Uopšte je sklonost ka biranju tima antipatična u ljudskim zajednicama, i mnogo je zla nanela. Moj posao ima dosta elemenata slagalica, gde je rešavanje problema svakodnevna stvar, a ujedno se sa svakim novim primerom nešto novo nauči. To je odlika nauke, to je odlika svake aktivnosti, to je odlika koja nas čini ljudima u najpozitivnijem smislu.

Bavim se njime već dugo, i izabrala sam ga na samom početku kada nikome to nije imalo nikakvog smisla i ja sama nisam imala uzore već je prosto to bila jedna od onih ideja koje naiđu u trenutku kad se odluke moraju doneti a nama se ne sviđa nijedna od ponuđenih. Mala je neobičnost da tu odluku nikada nisam zažalila. Velike odluke su ipak velike odluke, i biranje profesije nam usmeri živote. Vremenom sam spoznala da je za mene pitanje profesije možda nešto drugačije od onoga što se pod tim podrazumeva, u smislu da je imati profesiju nešto čemu se posveti život van porodice. Ja bih se rado posvetila i drugim stvarima, i ni jedna među njima ne mora da se zove profesija. Sve što od pojedinca zahteva da mu posveti najveći deo života miriše na gadnu doktrinu a u realnosti je zatvor.
Ono što je verovatno najzanimljivije u celoj stvari je da me moj posao i dalje angažuje. Postavi izazov, i ja se primim.

Na ovoj poziciji gde sam poslednjih godinu i po, naučila sam jako puno. To sam i očekivala, jer iako u istom polju, bavila sam se drugačijim stvarima. Znala sam da ću se dobro snaći, i drago mi je zbog toga. Ne samo zato što je to pozitivan rezultat puno uloženog truda – a ja znam kako je teško nositi se sa negativnim rezultatima nakon puno truda i zalaganja – već ima u tome jednog suštinskog kontinuiteta koji se zove uspeh. Uspeh u najelementarnijem obliku. Da ljudima vrlo često ne uspevaju projekti u koje su uložili sve od sebe nije neodvojiv deo života; on je njemu prikačen i gura se u lice svakome kao još jedna od onih sumnjivih dogmi, doktrina i sličnih pošalica na račun ljudi. Uspeh je osnovna jedinica samopoštovanja, samopouzdanja, samosvesti… i taj fin prefiks ’samo’ ispred tako velikih reči je ruka koja vodi svakoga ko postoji u jednini. Opstaju ljudi i sa puno poraza, neki nikad ne nauče da uspeh nije kad se dokažu kao ‘bolji’, ili dobiju po svome, ali prilagođavanje nije izbor. Prilagođavanje je gorki sedativ.

Moje iskustvo nije ništa kapitalno iako sledi ovako izloženu veliku skicu ljudskog dostojanstva. U realnosti, dugački sati koje provodim na poslu brzo prolaze, nije mi dosadno, i ja se baš založim da uradim najbolje što mogu to čime sam zadužena. Čak malo i preterujem ponekad – bitno mi je da razumem šta mi se isprečilo i zašto nešto ne ide, i obično posle nekog vremena shvatim o čemu se radi, ponekad uz savet nekog iz tehničke ekipe snabdevača, ili kolege… prave slagalice, kako rekoh. I meni sve to pruža zadovoljstvo.

Ne zaboravljam ni da mi je Big Boss (mala žena i osrednji tiranin) dala šansu. Verovatno zato što sam joj se dopala, možda su svi drugi kandidati bili puno gori, ili je impulsivno istupila iz obrasca pa rešila da zaposli nekoga ko se nije sasvim uklapao u njihov profil… ko zna, ali ostaje da je ona to uradila i ja cenim. Direktno iznad mene u hijerarhiji je menadžer koja mi se dopada, i ja njoj, i fino funkcionišemo. Dobro se slažem sa ljudima u svom okruženju, i tamo gde ne ide, dam im malo vremena. Iako sam nedavno pomenula stvaranje neprijatelja, u suštini se retko dešava. Nedopadanje uglavnom sledi jednu vrlo pravu liniju zdrave distance, koja se nikome ne prelazi jer najčešće nije vredno truda. Ništa od toga ne znači da su stvari solidne, nepromenljive, ili bilo kako drugačije pouzdane, ali realno nisu loše.

Od loših stvari, u mom primeru i većini drugih, one su našle svoju finu elokvenciju i mudrost u citatu na koji sam naišla nedavno i koji je upravo rekao kako jeste:

In order that people may be happy in their work, these three things are needed: They must be fit for it: they must not do too much of it: and they must have a sense of success in it—not a doubtful sense, such as needs some testimony of others for its confirmation, but a sure sense, or rather knowledge, that so much work has been done well, and fruitfully done, whatever the world may say or think about it.

W. H. Auden

Ja sam sebi dala slobodu da citat izmenim utoliko što sam imenicu ‘a man’ zamenila sa ‘people’. Mimo te male modernizacije, ne verujem da je moguće jasnije reći recept za srećne ljude u srećnom društvu. Nekome ko to voli tj. mrzi bi citat zaličio na komunizam, ali taj neko se ne bi mogao overiti kao srećna osoba i razumljivo bi imao problema – u početku – sa srećnim društvom. Ovo nije ideologija, nije ni čas mudrovanja – ovo je prava stvar.

Mogla bih da pričam dalje o svom primeru – kao što hoću, jer taj najbolje poznajem.

Uporedo sa učenjem i finim osećajem ličnog napredovanja koji kroz to dolazi, nije dugo prošlo dok sam shvatila da je unutrašnje poslovanje u toj korporaciji organizovano na jedan jako ružan način. (Nema razloga za sumnju da je ona izolovan primer). Naime, to što ja volim svoj posao se verovatno ne bi moglo reći baš za svakoga ko radi to što i ja (rade ga predugo, ili nisu za to… pogledati definiciju iznad), ali i bez tog faktora i nadzornika koji ih besomučno gone, ljudima osećaj odgovornosti i dobro obavljenog posla puno znači, i oni će se većinom potruditi da baš tako i bude. Međutim, kraj prekratkih rokova koji postaju sve kraći, i cilja da se iz ljudi izvuče maksimum – što je milozvučna reč za nerazblaženu brutalnost – dobro obavljen posao se ne doživi kao takav. Jer se ni pola trenutka nakon njegovog završetka jasno ukaže da se već kasni sa sledećim. Ako je projekat kompleksan, zamera se onome ko ga izvodi. Ako nije kompleksan, zašto ne radi istovremeno tri? Ako je zbrda-zdola odrađen u roku, ali se kasnije ispostavi da nije urađen kako treba, zamera se. Ako je završen i u roku i dobro izveden, naći će se neka druga zamerka dalje u lancu, jer je prosto nemoguće ne naći ih kad ih neko traži…
To, recimo, nisam znala ranije. Da je ovaj sistem koji deifikuje lična dostignuća i privatnu svojinu evoluirao u spiralnu stazu ka ludilu na kojoj ljudi neprekidno ispadaju na okukama zbog prebrze vožnje. Od sposobnih, posvećenih pojedinaca, oni postanu neadekvatni, nikada dovoljno dobri, brzi i produktivni; ako bi da odu kući nakon dugog radnog dana, nisu odani kompaniji; ‘hvala’ se čuje jedino kad neko od direktora naiđe za photo op koju će iskoristiti da ih podseti da u sledećoj turi koja je krucijalna za kompaniju poguraju samo još malo više…
Da svi rade previše je kulturna norma. Drugim kulturama koje gaje drugačije kulturne norme se podsmevaju, ili se aktivno zalažu da ih preobrate. Pojedince koji se ne uklapaju u normu snađe ono što se redovno dešava pojedincima koji se ne uklapaju. U tom silaznom stampedu, svi se puno trude, i produktivnost je sve veća. Rezultat je sve više robe,  a delovi koji otpadnu usput se zamene drugim delovima.
Cele gradove izgrade da bi se negde smestila sva ta roba. Da ona nikome ne treba je kompletno irelevantno. Ali će je svejedno nekome prodati. Nakon što se proda, trka prestane, sve se stiša, i ona postane samo mrtav predmet među nebrojenim mrtvim predmetima. Jedina stvarna vrednost iza svih predmeta je trud i umeće uložen u njihovo stvaranje. Značaj koji će im pridati kupac nije vrednost već subjektivna mera sebe, i može se promeniti u svakom trenutku, ali ono prvo ne; to je bio i ostaće neophodan uslov za postojanje svih predmeta.  Celokupna ova trka… ka mrtvim predmetima.
Kakvo ludilo, kakav ludizam.

Naslov stiže

Knjigu ’The Film Club’ mi je preporučila Sanja. Ukratko je objasnila o čemu se radi: otac dopusti sinu da odustane od škole (srednje) pod jednim uslovom – da sa njim gleda filmove koje će otac izabrati. Premisa je neobična, i povrh toga, priča je istinita. Kad mi je rekla ime autora, zapitala sam se da li je… jeste. Autor je ovdašnji novinar, kritičar koji je jedno vreme vodio program o filmu i umetnosti na CBC televizijskoj stanici, što je kanadska džavna radio i TV kuća. Sam program nije bio loš, i pratila sam ga dosta redovno, ali on je ostavljao utisak snoba, i posle nekog vremena bilo mi je dosta. Kasnije sam uočila da je emisija skinuta sa programa. U tom periodu sam ga i sretala povremeno u kraju u kom sam živela, par puta sa ćerkom, tinejdžerkom u to doba. Posle toga više nisam čula o njemu. Do pojave knjige.

Knjigu sam čitala drugačije nego što normalno čitam, ali bilo je neizbežno pretpostavljam. Ipak sam ja imala predrasude  o autoru. Nema veze što ga nisam poznavala, bilo je to prilično jasno definisano mišljenje o njemu. Mišljenja se menjaju, i nova knjiga je novi početak, za svakoga. Nije bilo samo to: iako pisca ne znam, ja sam ga poznavala. Slušati nečiji glas, posmatrati manirizme, kako sedi, koji osmeh ima za kameru… to se ne može zvati ništa, i kad je gluma. Kao vrlo površni jednosmerni poznanik, knjiga me je praktično uvela u kuću i privatni život osobe koja je na to očito pristala samim izdavanjem knjige, ali nešto tu nije bilo sasvim u redu. Meni je, u svakom slučaju, bilo nelagodno. Daleko veća nevolja je bila sličnost koju nije lako preskočiti ni kad ti knjiga razlistana leži na podu u dnevnoj sobi: moja klinka je uzrasta njegovog sina kad knjiga počinje. To je previše sličnosti za ovako neurotičnu majku. Kad su nam (roditeljima) pre par godina, kad je klinka bila u 8. razredu, organizovali prezentaciju šta nas i decu očekuje u srednjoj školi, informaciju da u Torontu svako četvrto dete ne završi srednju školu su rekli brzo i odmah prešli na bitnije stvari i grafikone. Meni je instantno zazvonilo u ušima, i zamaglilo se pred očima i… Ček, ček – podigao je na tom mestu ruku jedan otac sa australijskim naglaskom – šta ste to rekli? pitao je prezentatora. Četvrtina dece ne završi srednju školu? Da, odgovorila je ona ozbiljnim glasom jer tema je bila ozbiljna, ali tu su uračunata i deca koja se odsele, ili pređu u privatne škole… Ja za tako nešto nikad nisam čuo, nije se dao ovaj tata. Odakle ja dolazim, za to niko nije čuo, nastavio je on, za koga sam ja mislila da je zaslužio medalju za građansku hrabrost i budnost u ovom svetu gde se sve premaže lakom koji se brzo suši, i instantno poprimi privlačan sjaj kome niko ne može da objasni poreklo ni šta je tu stvarno privlačno, ali se privlačnost ne može poreći. Ja sam vremenom zaključila da je to specifična privlačnost praznine. Vakuuma. Prezentator se složila da stvari jesu ozbiljne, i školstvo je u krizi i svi smo u krizi ali zato nam ona i daje tu prezentaciju, da ne bismo mi bili roditelji čija će deca postati statistika i otpasti od sveta sa tim odsečenim delom drveta. Tu smo svi zamukli i gutali posvećeno sve što je dalje rekla. Kad sam kasnije baš Sanji ispričala za tu epizodu, ona se polunasmejala. Bilo je svako treće dete unazad nekoliko godina, obavestila me je, pa sada čestitaju sebi na velikom uspehu.

Najlepši deo knjige je opipljiva, bezrezervna ljubav oca prema sinu. I dečak je najbolji karakter knjige. Dejvid je samog sebe prikazao kao slabog, nesigurnog; majku svog sina kao i trenutnu ženu kojom je oženjen opisuje isto sa puno ljubavi i poštovanja, i sve da je ponešto od toga bilo našminkano, šminka je samo ulepšala već dobru stvar. Da je on, ili neko, u stanju da istovremeno bude i snob i slabić i okleva oko izlaska u svet svakog dana, i… – je deo ovog ne naročito privlačnog landscape-a zvanog ljudski život, i imati sreće u takvom  getu je prava pravcata pobeda na lutriji.

Taj štos sa filmovima nije bio neki veliki plan, više je na njega naišao kao slamčicu koju je spazio dok je hodao pognute glave. Ni dečak se nije zagrejao odmah; poneki su mu se sviđali a dobar deo nije. Otac je sve vreme sumnjao u sebe, izbor filmova, najviše odluku da mu dopusti da napusti školu. Ali koncept je apsolutno revolucionaran, u smislu onih lampica u životu koje kao Ikea započnu kao dobra ideja i čak mogu da završe na dobrom mestu (što se retko dešava idejama).  Knjige i filmovi su verovatno najpopulističniji, i ujedno, najbrži, način da se uradi više stvari: komunicira ko si (donekle), prenese poruka a da ne bude predavanje, započne konverzacija o bilo kojoj temi s tim što bilo koje teme mogu i bez konverzacija ali jako važne ih retko dobiju, izađe iz bilo kog dana u nedelji, zaboravi na sve muke ili se one svedu na smešnu hrpu … zaista se mnogo može sa tim i takvim jezikom. I svaka čast Dejvidu Gilmoru da se toga setio, i izdržao, jer to gledanje filmova je trajalo nekoliko godina. Započeo je sa Trifoom, pa dalje Basic Instict, Elia Kazan, Woody Allen…. imao je i tematske periode, pa je zatim pričao i o intervjuima koje je radio sa pojedinim režiserima, a ponekad je dobio što ovde zovu jackpot – glavni zgoditak – i pravo interesovanje i punu pažnju sa one druge strane. U međuvremenu je dečak odrastao, došao i u bliski kontakt sa čudesnom vrstom zvanom devojke, što je budno pratio pimp zvani Seks, i tata je prolazio kroz svoje krize, i bilo je ujedno nelagodno i blisko, to petljanje u tuđu privatnost kroz ovako intimnu knjigu, koja nije bila toliko iskrena koliko je htrela da joj poverujemo, ali je svejedno prikazala puno više nego što je bilo neophodno. Happy end nije izneverio. Dečak je rešio da završi srednju školu i zatim je krenuo na fakultet. Šta će on dalje, a i njegov tata, je ostalo neizrečeno.  Sasvim dovoljno za jednu mamu koja se ne boji da će njena klinka odustati od školovanja – ona se boji svega.

Bilo je delova koji se nisu uklapali. Recimo, Dejvid nijednom nije pomenuo svoju ćerku. Na kraju knjige jeste, u odjavnoj špici, ona je tada već bila na fakultetu i verovatno živela van zemlje. Njena majka je njegova prva žena, od kojih on izgleda ima bar tri. Ni nju nije pomenuo. Iako posvećen dečaku, nije se moglo zaključiti da je on, mimo tog filmskog kluba, ikada bio zaista odgovoran za bilo koje od tih klinaca kojima je otac. Na omotu piše da je knjiga dobila nagradu našeg Generalnog Guvernera za fikciju.
?
Well, nobody’s perfect, kaže kliše. Knjiga ima gomilu lepih momenata (i teških). Kraj svega toga, čitaoc dobije i listu preporuka za filmove.

Tako se desilo da smo klinka i ja rešile da gledamo American Grafitti. Odnosno, ja sam rešila i potom ubedila klinku. Ja sama ga nisam zapamtila kao naročito zanimljvog – tinejdžeri se vozaju okolo nekim gradom u američkoj nedođiji – i u međuvremenu bih ga skroz zaboravila da se ne pojavljuje redovno kao referenca kult(ur)no dobrog filma kome following ne bledi, pa ako je došao sa ovom poslednjom preporukom i bavi se tinejdžerima – a tu dobrih filmova nema puno – vredi pogledati. Neke važne poruke su se tu smestile nesumnjivo, iako su meni promakle, i ne smemo ih propustiti.

Film ima efektivan naslov. Samo na tome je mogao da zaradi brojne milione. Džordž Lukas je bio odgovoran za scenario i režiju, i on je jako dobar u zaradi i milionima a film je kultni u smislu u kome je mladost kult – neuhvatljiv ideal onima koji više nisu mladi, i realni shit onima koji jesu. Da je film uspeo da prikaže tinejdžere kao matrice iz kojih će se svakog jutra buditi njihove starije verzije – nezadovoljne, isprazne, okorele – je možda bio cilj uspešnog Džordža, a možda i nije, ali se svejedno jasno vidi. Kriza srednjeg doba u ranom uzrastu, je mogao da bude podnaslov filma. Klinka to nije mogla da razume, ali ono što smo zajednički uočile je koliko se ružno svi ti mladi ljudi odnose jedni prema drugima. Samo ophođenje – između devojčica i dečaka, pa unutar samih grupa, prema starijima… – je kultivisano divljaštvo prema kome je Gospodar Muva elitni stroj čistog impulsa kome složno treba podariti jedno gromko ’ave!’. U moralnim pričama dno figurira kao literarno sredstvo i zaključci te prosto salete kao… well, rojevi muva. U pričama gde je dno norma, i koje se projektuju na društvo lakoćom jutarnje magle, jedini zaključak do koga može doći jedno iole misleće biće je – šta ja tražim ovde? Da su mladi ljudi divljaci high na hormonima i vrednostima društva koje ih proizvodi ne zaslužuje titulu kulta, sigurno ne kad se promoviše kao realnost, i na filmu i van filma. Za status kulta neophodno je biti bar malo opskuran, ali to nije američki način. Film je odličan promotivni materijal za američku automobilsku industriju. U kakvu je frenziju zavisti zapao ostatak sveta gledajući te metalne čamce u blistavim bojama kako mile širokim ulicama u veštačkom gradu koji ima sve što veštačkoj civilizaciji treba – dajner, benzinsku pumpu, policiju i po koji autoritet koji ne zaslužuju ni podsmeh… – moguće je videti i danas, kad se efekti slogana ’imati’ osećaju kao neprekidna sezona monsunskih vetrova širom sveta.

Ako mi Dejvid nije bio simpatičan u početku, pa mi se malo približio, sada sam raščistila sa njim za sva vremena. Da je dobio priliku da učini nešto dobro za svog sina… – to i jeste uloga oca. Dobro je i da je napisao knjigu, ali za kritiku filma nije.

Klinka i ja smo se sve češće zgledale oko polovine, i kako je ona mislila da je meni fim važan a ja nisam htela da na nju utičem ako joj se nešto u njemu dopada, odmakle smo daleko više nego što smo htele, pa kad smo se složile da pritisnemo ’stop’ dugme obe smo se glasno nasmejale od olakšanja i ’hi-five’ jedna drugu za tako dobro odluku.  Njoj je ’Dazed and Confused’ već dobar primer filma o kraju srednje škole, sa karakterima i miljeom koje razume – potvrdila je da uopšte nije ukapirala o čemu se radi u filmu koji smo upravo isključile osim da se vozaju okolo (videti iznad referencu o srednjem dobu), i ja nisam imala puno da dodam – i uz još nekoliko primera ’starih’ filmova (Say Anything, 16 Candles) ona ima i svoje savremene favorite. Sasvim dovoljno. Ja sam zaključila da to što povremeno pogledamo neki film koji preporučim zato što je meni važan je jedina vrsta film kluba koji ćemo nas dve imati, i to je sasvim okay. Neki koncepti su dobri za knjige, neki za filmove, neki za život; nonkoceptualnost je jednako dobra, ili još bolja.