Molim vas, ništa za mene

Počelo je na jednom od onih životnih prelaza koje je Ana prošla a da nije primetila. Kad se našla na drugoj strani, nastavila bi bila dalje istim korakom nesvesna da se okolina promenila, i zanešena u polemiku sa svojom drugom Ja, što je sve njeno tipično ponašanje, da se nije odmah sjatila gomila. Ustuknula je bila korak nazad (i tako saznala da povratka nema jer je nešto ljuto opalilo po turu) i kad je koji trenutak kasnije uspela da razazna šta govore, shvatila je da oni svi ponavljaju jednu istu rečenicu: ‘Kako si ti tako vitka!?’

Kao i svako, i Ana je čula nebrojeno glupih pitanja u životu na koja ne samo da nije znala kako da odgovori već  se pitala i da li sme, ali u tom trenutku, kompletno zatečena, okrenula se, pogledala unazad stazom kojom je došla, pogledala u gomilu, zatim ka nebu (uvek pouzdani znak očajanja kod ovog pojedinca) i odgovorila: ‘Ne razumem.’

To je bio najgluplji mogući odgovor. Sada su se iz gomile izdvojili najveći i najglasniji, prišli vrlo blizu (što bi uplašilo i daleko hrabrije od Ane), i zahtevali u brzom rafalu pitanja da iznese podatke o svemu što jede, kada i koliko, Karlo i Džuli, prozivali su i tek je kasnije shvatila da to nisu bili vrhovni vođe nego merne jedinice , i čula je bila i sopstveni glas koji odgovara jednom pa drugom pa trećem pa svima, i niko nije izgledao zadovoljan pa su prišli još bliže… i u naletu čiste panike preživljavanja vrisnula: ‘Stres! Sve ovo je proizvod stresa. Ubiće me jednog od ovih dana, pouzdano!’ To ih je malo zadovoljilo. Uz sumnjičave poglede ali i vidiljiv gubitak interesovanja, odmakli su se i napravili prolaz. Trenutak kasnije, sjatili su se oko nekog drugog.

Ovako mora da je u zagrobnom životu, razmišljala je bila kasnije kad je napravila dobru distancu. Pređeš na drugu stranu, i isti shit. Možda neko i ide na dobre žurke, ali na primeru konverzacija sa ove strane, lako je zaključiti koliko je to dobar provod. Koliko si dugo mrtav, kako ide levitacija, znam za jeftino mesto blizu toplih izvora, dobra lokacija… Opcije su jedino dve, mrmljala je svojoj drugoj Ja: ili nastaviš ovako zauvek – možda utrnu noge u nekoj deceniji ili veku pa ne osećaš više ništa – ili padneš, i tu sve stane. Druga Ja je ćutala; ona je čula više nego dovoljno Anine retorike.

Uvek je neko pazio, naučila je bila uskoro. Kad bi je uhvatili da jede, brojali su zalogaje, merili svaki komad na tanjiru… i nikad nije znala kad će neko izleteti i zahtevati objašnjenje. Ana se držala stresa kao svog pouzdanog budućeg ubice. Izgledalo je da neumitnost surove smrti nudi neku vrstu iskupljenja. Naročito što je poslednjih godina Ana gubila na težini.

Neizbežno je uhvatila sebe da analizira sopstveni pristup hrani. Možda bi se ona trudila u suprotnom – da zaboravi i jede u nesvesti – ali okolnosti su napravile eksperiment iz koga nije imala izlaza. Ana voli svoj doručak, i voli večeru kad sedne skupa sa svojom malom porodicom; ručak je tek neophodna stanica da napuni baterije. Doručak je opušten i bez žurbe vikendom; tokom nedelje može da bira između dve kafeterije na poslu. Prva je mutno osvetljena neonskim svetlima, linoleum na podu izgleda prljav i kad je čist ali u realnosti je skoro uvek prljav, sa komadima hrane popadalim ispod stolova i stolica. Plastični stolovi nose tragove neredovnog čišćenja koje je tokom godina ostavilo mrlje. Bubašvabe putuju redovnim stazama po podu, zidovima, i plafonu. Druga je novijeg datuma, uz velike prozore ka istoku, belih zidova i sa keramičkim pločicama. I prva i druga se čiste jednako često. Bubašvabe su pronašle novu lokaciju , tridesetak metara udaljenu od one stare. Obe kafeterije imaju televizore uzdignute na zidu, da se vide sa raznih tačaka. Nova kafeterija ima veliki ekran, stara skromniji. Na ekranima su uvek vesti, uz glasan zvuk.

Ana je doručkovala kad je čula za decu pobijenu u Konetikatu. Ona uvek ima komad voća, ili komadiće ananasa prvo. Roditelji na TV-u plaču, lelek iz brojnih grla. Ana žvaće i guta male žute ananase. Kad je umro u zatvoru kriminalac kome nije uhvatila ime, policija je apelovala na javnost da im pomognu da otkriju njegove žrtve. On je, naime, tokom svojih 60 godina života, bar 40 proveo krećući se širokim stazama Amerike i Kanade, uvek na marginama, i u svojim migracijama ubijao žene, devojke i devojčice. Policija ne zna broj, ali misle da su sve one koje su nestale tokom decenija na toj stazi zverstva moguće žrtve. Posle voća, Ana odmota muffin. Ona ih kupuje na omiljenom mestu svakog vikenda, vrlo su ukusni, i uz visoku čašu mleka pravo zadovoljstvo za doručak. Bombe u Bostonu i ljudski komadi razbacani ulicama. Mafin od slatkog krompira sa brusnicama je njen omiljeni. Visoki porast silovanja dece na Internetu, live streaming je pitanje prestiža. Otkine komad sa strane mafina. Padaju avioni, ispadaju vozovi, automobili gore. Ana ima 15 minuta, posle svakog zalogaja popije gutljaj mleka. U Montrealu je neko raskomadao ljudsko telo i poslao ga političarima u komadima; ima umetničko ime, u svrhe karijere u pornografiji i kao ubica za anale. Ana gleda kroz prozor; niska gradnja i široko nebo, ponekad galebovi nacrtaju linije u preletu. Amerikanci optužuju Ruse, Rusi optužuju Amerikance. Ana pažljivo smota papir sa mrvicama i obriše svoj deo stola. Biće rata, mrmlja svojoj drugoj Ja. Kad se ratovalo sa upola manje ljudi, sa desetinom sadašnje populacije, sa stotinom ili hiljaditim delom… rat danas bi verovatno imao realnu osnovu – prirodna bogatstva nisu više bogata, ne za ovakvu nezasitost. Oseća ostatke mafina u zubima.  Druga Ja ćuti. Ana pere ruke vrućom vodom, uvek joj je hladno posle doručka, možda zbog hladnog mleka. Krene ka izlazu kafeterije. Devojčica od 7 godina pregažena u tihom kraju na tihoj ulici, Ana zna ulicu. Jezikom čisti zube.

‘What’s it like to be human,’ prenuo je glas. Kraj nje stoji vanzemaljac. Visok koliko i ona, tanak, velika glava, podseća je na nekoga. Ima velike oči. Nije iznenađena da govori engleski, i sâma bi ga predložila za jezik Galaksije. Gleda je pun znatiželje, baca pogled ka ljudima u kafeteriji, mrda usne kao da imitira mljackanje. Ana ima samo komad sira i malo grožđa u torbici za ručak. ‘What does it feel like,’ nastavlja sa pitanjima vanzemaljac, drhti od uzbuđenja. Otvara torbicu i nudi mu ručak. On se baca na azijago i crno grožđe, guta i plastičan omot. Daje joj trenutak da razmisli. Opet gleda ka njoj, mrve sira obrisane hitrim jezikom. Jezik je zelen, i vanzemaljac još uvek gladan. ‘C’mon, speak! I haven’t got all day,’ insistira vanzemaljac, narav sa druge panete diplomatski složena u ovom primerku. ‘I feel ashamed,’ odgovara Ana. ‘That’s the sum of my experiences so far. Shame.’ On gubi interesovanje, ulazi u kafeteriju, prilazi jednoj ženi koja sedi po strani. Ona gleda u svoj iPhone, kraj nje na stolu ostaci hrane. Ostali rade to isto ili zure u ekran dok žvaću. Niko ne obraća pažnju na vanzemaljca.