1 proces, proces 2…

Sajmon i njegov proces su jedini na sceni. Scena je prilično velika za Sajmona i nevidljiv proces. On često otrči u ugao da ugasi svetlo, ili ga opet upali. Mrak je prijatniji kad razmakne zavese. Nakon par strpljivih ćutnji u mrklom mraku i Sajmon je zaključio da ovako dobra publika zalužuje bolje. Kad nam se obraća, kaže da je tu na sceni nevidljivi objekat – vrlo visok, što na jeziku simbolizma (i klišea) znači da je vrlo bitan – trobojan, i deo duge se zaleteo i zatim nestao u objektu, a i Sajmon kad stane iza objekta obavesti nas da ga sada ne vidimo. Zatim je Sajmon krenuo ka jednom od uglova, zastao, oklevao trenutak-dva, povukao majicu naviše i svukao pantalone skupa sa gaćama ispod zadnjice. Zadnjica je dlakava, osim što je okrugla i bela. Tako okrenut ka nama, Sajmon se sporo spuštao ka podu. Neko je možda znao šta zadnjica predstavlja, David i ja nismo.On je mislio da su sada ulozi u igri podignuti i sve opcije su moguće, ja sam se nadala da se zadnjica neće upustiti u druge funkcije osim što je tako dlakava okrugla i bela. U stvari smo David i ja oboje razumeli zadnjicu otprilike jednako samo je on to lepše rekao. Bacila sam bila pogled ka deci. Devojčica od 3 godine je malo pognute glave nastavila da gleda, i na licu je imala izraz između osmeha i stida – Sajmon je bio smešan i nije to trebao da radi. Nakon minut-dva na podu, Sajmon je ustao i povukao pantalone naviše. Beba od godinu dana je držala flašicu obema rukama u majčinom krilu i bacala pogled preko ivice ka Sajmonu dok je sisala mleko.

Helen ima dugu kosu i kratke, krivo ošišane šiške. Sela je za klavir i pratila svoju pesmu a Sajmon, Erik i Džejkob su je prekidali. Oni su joj davali zadatke koje je morala da ispuni – takav je bio njen proces. Ona zadatke nije znala, nisu ni oni, ne unapred. Zadaci su ponekad bili priličan izazov – kao kad je celu frazu baletskih pokreta morala da uradi unazad i istovremeno broji unazad ali ne deset, devet.. već tesed, teved… sve istovremeno – a neki su bili na granici surovog, na primer kad je trebala da deset puta uradi tu istu frazu dok joj je deo kose usisan u cev usisivača i crevo drži tik uz glavu sa kosom u njoj dok se ona mrda, vrti i prati tu svoju baletsku igrariju.
Helen se ni jednog trenutka nije požalila, i vrlo je srčano ušla u svaki zadatak. Za nagradu je dobila još jedan: da pije pivo iz flaše dok se vrti i valja po toj istoj kombinaciji pokreta. Na kraju je dobila veliki aplauz. Publika se uz Helen opustila pa se smeh često čuo.

Amanda nas je za svoj deo odvela u manji studio u zgradi, u koji smo se svi ugurali, i stajali uza zid, ili sedeli na podu. Ona je posle par minuta geometrijskih pokreta modernog baleta uz glasnu ambijentalnu muziku isključila muziku i ugasila svetlo, upalila lampu, i pustila pesmu sa svog iPoda. Ela Ficdžerald je pevala prigušeno, u polumraku se videla zgrada preko puta i kroz prozor jedna žena koja je radila nešto u velikoj sobi toplog svetla. Manje od minuta je uzela ta promena scenografije, i ujedno se sve promenilo. Amanda je legla na pod i pozvala nas da se primaknemo. Mi smo poslušali i tako se na svega nekoliko centimetara rastojanja oko nje se stvorio debeo omotač od ljudskih tela, glava i udova. I dok je ona mrdala, i razvijala svoj proces na podu, desilo se nešto zaista neobično u tako stisnutom društvu: stvorila se među svima jedna neopisiva prisnost. Prisnost – shvatio je svako za sebe – uvek prati radost. Bilo je odjednom mnogo lepo naći se tu, u procesu, na njegovoj samoj ivici. Iz te blizine, Amanda je izgledala pomalo obasjana, delom svetlom iz lampe a ostatak su davale naše oči. Moguće je da je znala – i ako jeste, poštovanje – ali prisnost ne zahteva razumevanje, ni duboko poznavanje; čak ni površno. Prisnost je drugo ime za ljubav. Kratki trenuci kao taj neočekivani razvoj u malom studiju su probili led i lance među nama, grupicom površnih poznanika ili pojedinaca sa uzajamnim ožiljcima, i među nevinima smo se verovatno našli samo deca i David i ja, jer nas dvoje nikog nismo znali. Ali uhvatili smo svi u tom trenutku da je bliskost jednostavna, bez napora, bez proračuna.

Ništa od toga što smo videli te večeri nije bilo lepo, ni originalno, nije pomaklo granice, ili tlo pod nogama, ali jeste bio proces neke vrste koji nas je sve pomakao sa jednog mesta ka drugom. Mogućnost pokreta je veliko obećanje, i nije bilo lažno. Do kraja programa (još dva nastupa) smejali smo se sve više, konačno iskreni kao deca koja su bila najbolja publika – this is all very silly – gađali teniskim lopticama jednog proizvođača buke koji je mukotrpno po nas stvarao pesmu pred nama, ne naročito dobru, i kako je on bio otac svo troje dece, gađala su ga i deca (ona od 3 i 5 godina) i publika, i smeh je bio blago i ugodno stanje. Kad su se opet upalila svetla, izgledalo je kao da se svi znamo.

Stvaraoci procesa su nam zahvalili, i pozvali nas da ostanemo. Svako od njih je seo na stolicu u imaginarnom kvadrantu velike sobe, rasporedio druge stolice oko sebe, i do nas je bilo da svratimo, podelimo svoje utiske, pitamo ih za smisao ako je neophodno. David i ja smo rešili da krenemo od početka, od Sajmona. Plus je on jedini sedeo bez ikoga kraj njega.

Sajmon ima lepe braon oči jednake boje, bez preliva, kao da su napravljene od pliša. Kratko ošišana kosa pokazuje duboke zaliske, iako je jako mlad. Na majici koju nosi piše ’guay’.Tek sam kod te kovanice povezala da je zadnjica bila ponuda erotske prirode tipične za vrlo mlade ljude koji su u seksu do guše ali uporno žele da u njemu pronađu biser, vulkanskom vatrom pročišćeni komad dragocenog metala, alhemiju samu. Začuđujuće je veliki broj ljudi koji na mitovima te vrste traju godinama. Mitovima se ipak mora priznati da su puno bolji od dobrog dela realnosti. Seli smo David i ja nasuprot Sajmona, oboje vrlo dobri in the art of authentic bullshitting, i pred Sajmonovim očima punim očekivanja, i nešto stida (ne mnogo drugačijim od očiju trogodišnje devojčice u publici, proletela je misao) ja sam započela: Well, Simon, you didn’t give us much to work with. On se na to nasmejao, mi smo već došli sa osmesima, i tako smo probili led. Posle smo prešli da upoznamo Helen, i na tome je ostalo, jer ostali umetnici su bili zauzeti i mi smo se složili da smo ispunili svoje uloge. Pili smo vino, pričali, otvarali teme i svest – što nam neobično dobro ide kod svakog susreta – i sačekali početak nečega što je bilo najavljeno kao danceoke. Retko kada učestvujem u aktivnostima koje su silly (I am not the silly type) ali ovo je ispalo zabavno. Na selekciju kič videa sa koreografijom, projektovanim na zid, publika se trudila da prati i ponovi okrete najbolje što može, i bez velikog kašnjenja. Rezultat – sa svim tim plesačima i baletski treniranim pojedincima obučenim u čudne improvizovane ali živopisne krpe oko nas – je bio salve smeha. Svi smo se zabavljali kao da smo na to čekali cele večeri, i bar još tolikim delom kao da nismo očekivali. Da li je proces upravo ka tome vodio, ili je bio zaboravljen kako je veče odmicalo… ko zna. Napolju nas je sačekalo kišno veče, još pola sata inspirativne priče pre nego što smo rekli ’good night’ i nastavili dalje svojim kućama, ismejani, i uvek sa dozom melanholije.

Sledećeg dana je proces počinjao u 5, u okviru kabare festivala, iza ugla lokacije na kojoj sam bila prethodne večeri. Došla sam po preporuci, da čujem Judith Lander. Bila sam pripremljena da je Judith senzacionalna, u godinama, retko nastupa, i da je nečuveno i neoprostivo da za takvo lokalno blago jako malo ljudi zna. Ponekad se zaboravi da ovaj veliki grad uglavnom živi na dijeti od TV programa, koji su većinom pravljeni daleko odavde. Oni koji imaju mesta za više, to napune ponudom iz svojih kultura, koje su još dalje odavde. Oni koji izađu napolje mogu da biraju između pop, rock, bues, jazz, country, klasične, Broadway i world muzike, ali većinom ostaju u uskim krugovima poznatog, jer je sve to samo background noise dok popiju nekoliko piva da bi pobegli odavde.

Judith je u danima svoje mladosti pobegla bila u Pariz. Za sobom ima dugu karijeru, talenat koji se nije štedeo, i život koji je nije štedeo. Sada, u kasnim 60im nagađam, gojazna je, teško se kreće i ima problema sa zdravljem. Ali našminkana je kao diva, kosa sveže ofarbana i frizirana, i kad se obraća publici ko zna koji je to nastup po redu. Proces je davno započeo i prešao je zenit svog savršenstva, ali sada je iskustvo još jedno prisustvo na sceni – njen partner i pratioc. I ako bi da ga zameni nekim od brojnih uspeha iz mladosti, u tom trenutku i na tom mestu, mlada Judith se ne bi pojavila. Ona bi bila na većoj sceni te večeri, i ja je možda nikada ne bih čula.

Uvodne reči su vešte ali govori ih kao da njoj znače, uz svaku pesmu ima anegdotu, i onda započne. Glas sigurno nije kakav je bio, to je neizbežni danak vemenu, ali za mene je to veče prvi susret sa njim. I kad se na kraju pesme vidi svetlucanje u njenim očima, to nije samo stoga što u starosti ljudi lako plaču – ona se seća. Zna šta publika voli, ali bira ono što ona može da izdrži te večeri. Kurt Veil, Žak Brel, Sondhajm… Džudit je devojčica iz prošlog veka, koja je karijeru započela u vremenu i zemlji koja kao još uvek nova nije očekivala promene, ali promene su svejedno dolazile, i nastavile su, sada da prevazilaze i one koji su bili novi tada.

Ona smešna deca prethodne večeri, sa svojim plišanim očima i nespretno odsečenim šiškama, i ne sanjaju da ih ovako nešto čeka pri kraju. Ako su srećni. A ne liči, ne miriše na sreću. I kad se glas vine iz širokih grudi Judith Lander, vredelo bi pobeći, ali stopala su otežala, i ne možeš se setiti gde je izlaz. Ovo što nosi, nosi nas sve.