Nakon serijala ‘Pesme s juga’, retko se desi da pomislim na Valandovo. Ne znam zašto. Računam da je na sigurnom, sačuvan, my Paradise Lost.
Računam, ali ne znam.
Ne pomaže deo sa naslovom: Lonesome Journey South. Angel i Lola imaju deo u svemu. Možda je vreme najveći faktor. Uvek jeste.
Setila sam se danas Cigan-male u Valandovu. Sada razumem - u većem gradu, to bi bio geto. Tada to nisam mogla da znam, i možda niko i nije puno znao. Nemam određene emocije u vezi toga, ili pre one nisu jasne, što se sada često dešava mojim emocijama. Nisam načisto ni sa time koliko išta razumem a ponajmanje mi je jasna sama potreba za razumevanjem. Mnogo truda ide na razumevanja, objašnjavanja… - to dvoje spadaju među najveće potrošače truda. Kao da je neko pokazao na kamen, i rekao: ovo je Sunce. I mi se svakog dana okrećemo kamenu, i zovemo ga Sunce i puno toga što radimo je podređeno Suncu, a kamen nije Sunce.
U kolektivnoj memoriji, geto je pojam neoprostivo vezan uz opresiju i nepravdu, netoleranciju – i zatim je naišao na značenje koje je ostala zla izbacilo kao prašinu i uselilo se da odatle caruje. Ono što je učinjeno se ne može prevazići. I oko takvog monolita ljudi idu za svojim poslovima, nikad ne zaborave kamen svoje Sunce, i životi prolaze.
Neočekivano sam se setila jednog ideala koji nikada nije bio idealan. U sposobnosti da doživimo sivo kao žuto, plavo i crveno, je bogatstvo od koga ne postoji veće.
U odnosima među ljudima, A obično nađe svoj put do B. Moje detinjstvo je bila jedna neužurbana studija svega pod nebom. Izloženo da se vidi, nije moralo da se požuruje, sigurno ne da se sakriva, i sve je bilo na dohvat. Sve je tu našlo svoj početak, i nikada nije odmaklo dalje. Kraj nije cilj – eto sabotaže koncepta: početak se jedino računa.
Jedino što od tada činim je studiram početak. Pokušavam da razumem. Sada kad me razumevanje više ne interesuje, mogu da se posvetim bojama. Mnogih ljudi iz mojih sećanja više nema. Oni koji su živi ne liče puno na sebe iz tih dana. Ali uz malo boje, moguće je - vratiti likove u priču, na lica vratiti mladost… jedino nebu i zemlji ne treba ništa. Kamen i Sunce.
Nina Spirova peva pesmu koju tradicionalno nosi muški glas. Čak je neki prisvajaju kao svoju, van makedonskog sazvučja. Meni je njena verzija neuporedivo najlepša. Autentična. Sve što ona peva nosi tu istu boju. I ta boja je ista koju sam čula kao dete, i kad je čujem danas.
Skorašnji komentari