Oko pola 7 zazvonio je telefon. Na onoj maloj lcd tablici (iako ne znam šta ‘lcd’ stvarno znači, nešto liquid nagađam, a to je uvek dobro stanje, mada je moguće da nije ni lcd ni liquid) pokazalo se da neko zvoni dole, na ulazu u zgradu. Nikoga nismo očekivale pa sam pretpostavila da je greška, iako nije bilo puno vremena za razmišljanje. Javila sam se, i odozdo je dogvorio Martin. Pritisla sam devetku da ga pustim unutra i istovremeno osetila nezadovoljstvo. Uzrok nezadovljstvu se može naći ako je neophodno, i ne samo u tome da sam namćor, ali ima i toga. Otišla sam do zatvorenih vrata niz hodnik, pokucala, otvorila ih i obavestila klinku da Martin dolazi. I ona je odreagovala nezadovoljno. Od svega čemu je učim, namćorluk mi nije bio u planu, i ako ispadne da je to sve po čemu će me zapamtiti, ili u njemu naslediti… Stoga sam odmah strogo izjavila da ni mismo asocijalne i da je sasvim okay kad nam neko svrati nenajavljen. Lekcija je izazvala još jedan nalet nazadovoljstva, ovog puta primeren.
Jedva da je prošlo par minuta od njegovog ulaska u stan i ja sam se već osećala prijatno. Nismo se puno zadržavali, i to namerno, na tome da je on bolestan a ja prezauzeta, već smo izabrali da pričamo o drugim stvarima. Sâm taj akt izbora je bio neverovatno lak, ali jasan korak, prelaz sa jednog terena na drugi, ili nešto slično tome, i za mene je učinio čuda. On se uvek obraduje da me vidi, i dugo je prošlo od susreta. Jedini problem između Martina i mene sam ja. Čak sam se setila tog poslednjeg susreta. Postoji i zapis o njemu na ovom blogu. Ume da zvuči dosta dobro, u literarnom ili polemičkom smislu, kad sam besna, ali ne i u ljudskom. Srećom da sve prođe, pa tako i loše manifestacije naše prirode, a i tuđe. Pričali smo o filmovima, o pisanju, ja sam spremala večeru, postavili smo sto zajedno, i klinka se pridružila pa smo seli skupa. Razgovor se nastavio finim tokom, pričalo se o školi, šahu i davnim danima, pa ovim danima, svi smo pričali, svi se smejali… Sociološke studije govore koliko je to esencijalno za bića svih uzrasta, da sednu zajedno, popričaju, podele obrok skupa, i ja na to često pomislim i pridržavam se pravila, ali nam se retko dešava u broju većem od dva.
Pošto je visok, Martin se zapetljao nekoliko puta u raznobojne papirne trake koje su oblepljene po sobi još od novembra kad je klinki bio rođendan. I svako drugi bi ko je iole viši od nas. Ovaj stan je pun zamki.
Postajemo sve veći čudaci. Za mene je to prihvatljivo, i možda će vremenom učiniti starost manje predvidljivom (uveliko se zabavljamo na račun mog zamišljenog starenja i kako ću biti opaka) a ona to možda uspe da prebaci na šarm i ludost mladih godina, ali bi dobro bilo da zaboravi negde usput.
Vidi se jasno da ovde osim nas niko drugi ne živi, niti često dolazi. To je nama sasvim po volji, baš smo pričale nedavno. Osim kad shvatimo da možda nije baš tako. Lepo je kad ljudi navrate. Pridruže nam se za večeru. Popriča se spontano i opušteno. Prija. Bilo je lepo na sličan način i kad je njena nana bila ovde tokom praznika na par dana. Možda čak volimo da imamo goste, kao i sav normalan svet. Šta ćemo sve otkriti u ovom stanu punom prašine i neposećenih uglova… Kao i u sebi, kao i u sebi.
Skorašnji komentari