Kod početaka, čestih ili manje čestih, osećaj u stomaku zavisi od puno faktora (a zavisi i od stomaka), ali nema početka koji je lak. To ume da obeshrabri i najhrabrije, ili najumerenije jednako, i sa godinama i nakupljenim počecima iza sebe (na leđima), svako će oklevati pred još jednim. Ljudski je. Ljudi uglavnom ne prepoznaju kontinuitet.
Evo jedne priče o početku koju će svako čuti na svoj način, što je sudbina svih priča, i koja nosi jedan neoružičasti ton koji će svakome izmamiti osmeh, ali muzika je blues. Nepogrešivi, proživljeni blues. Ko ne zna kako to dobro ide jedno sa drugim, verovatno ne zna puno. I blago njemu i njoj, jer kad prvi put budu uhvatili na svojoj koži tu kombinaciju… Uh.
Bojd Li Danlop je stanar staračkog doma u Bafalu, gradu u državi Njujork na granici sa Kanadom koji je imao svoj procvat u nekom vremenu pre ovog a danas čuva primerke koje su dizajnirali Frenk Lojd Rajt i druga velika imena američke arhitekture uporedo sa masom jeftine robe po koju dolaze Kanađani obično vikendom, jer je jeftinije kupovati kinesku i ostalu jeftino proizvedenu robu u Americi nego u Kanadi. Bojd se verovatno ne zamara razmišljanjima na takve teme, ne samo zato što je proživeo dugo i šareno pa ostavlja takva zamaranja zelenima koji ne znaju bolje a on se zamara jer mora usporenim disanjem, teškim hodom i drugim staračkim mukama, već najviše zato što je sa 85 godina Bojd na jednom početku koji nije nova posledica dijabetesa, ni novi simptom senilnosti, nije ni neka sasvim nova boleština koja vreba ljude njegovog uzrasta iako se oni ne opiru puno, već nastavak života koji je živeo davno ali ga nije potrošio, i sada će Bojd dati šta ima, uzeti koliko može da po(d)nese, i kao veteran početaka, sigurno bi umeo da kaže ponešto o počecima na samom kraju. Ali Bojd nije uvek naročito pričljiv. On govori drugačijim jezikom.
U staračkom domu stoji u uglu godinama jedan stari klavir koji im je neko dao iako nije jasno zašto (ili zašto su ga ovi u domu prihvatili) kad nije samo raštimovan već mu fale i dirke, i piano liči pomalo na druge stanare doma, i po dugom spisku jadikovki i po ćutnji u koju zapadnu svi oni koji se nađu u tom predvorju kraja. Kad su se Bojd i klavir upoznali, ni jedan ni drugi nisu znali da će to poznanstvo biti jedan od najlepših početaka u njihovim dugim životima.
Bojd je bio muzičar u dobrom delu svog života. Rođen tokom Velike Depresije u brutalnu realnost siromašne crnačke porodice gde oca nije bilo a neobrazovana majka je podizala decu kako je mogla, muzika je ušla u njegov život kroz jedan drugi odbačeni klavir, koji je svoje poslednje dane trpeo u komšijskom dvorištu. Sa osnovom od pet muzičkih lekcija, učio je sam sebe da svira, i sa 15 godina je nastupao u crkvi i klubovima u Bafalu gde su (u ovim drugim) prostitutke sakupile nešto para da mu kupe odelo za nastupe. Sedamdeset godina kasnije, on bez prebijene pare i sa na mnogo mesta izlomljenim životom iza sebe živi svoj ostatak u tom staračkom domu, i iz raštimovanog i izlomljenog klavira uspeva da izvuče tonove koje ni jedan ni drugi nisu očekivali. Kad je svima oko njih postalo jasno da im se pred očima odvija nešto nesvakidašnje i usred tog njihovog izolovanog i zaboravljenog sveta, dvoje menadžera u domu su organizovali dobrotvornu akciju za koju priliku su sami napravili cheesecake i kolače po starim receptima svojih nona, i sakupili preko $100 pa pozvali slepog štimera Vini Taljarina da uradi šta može. Vini je, ispostavilo se, jedna druga vrsta mađioničara zvuka, pa sada Bojd i obnovljeni lepotan sviraju kao ozbiljan duo.
To se sve desilo nakon što je Bojd ‘otkriven’. Kako ume da se desi u pričama, naišao je tim bespućem u koje čak ni deca stanara ne zalaze često ni lako jedan entuzijasta koji je čuo Bojda kako svira, i sa kojim je Bojd voleo da se druži, jer svako mlad ko se tu pojavi dobije puno pažnje, iako Bojd uglavnom obraća pažnju na žene. Ovaj je opet imao druga iz detinjstva koji je postao muzički producent u Njujorku i kome je telefonski snimak Bojda na klaviru bio dovoljan da shvati da je njegova kombinacija talenta i zvuka kakva se retko čuje.
I tako se desilo da je Bojd dobio svoj debitantski CD sredinom svoje devete decenije na zemlji i nastup u jednom art-muzičkom centru u Bafalu. U tom njegovom početku na kraju nad kojim bi zasuzili ne samo starački-mekani-natopljeni-životnim-bluzom tipovi kao Bojd već i profesionalci kao pisac u Njujork Tajmsu gde se komad o Bojdu može pročitati u celosti. Pisac ga je predstavio vrlo vešto i uz obilato dolivanje srca, ali ne upada u sentimentalnost, iako čitaoce dovodi do ivice (ko padne preko, sam je kriv). Ni Bojd nije preterano uglancan – nema potrebe niti je pristojno da se zabada nos u tuđe stvari, ali jasno je da je Bojd, kao i svako, odgovoran za dobar deo shit-a koji mu se u životu desio. Jesu svi ti nanosi vremenom fermentirali u pročišćeni blues, i male ljubaznosti slučajnih susreta su nemerljivo bogatstvo, ali ono što podiže visoko iznad svega je vitalnost pronađena na neočekivanom izvoru. Probuđena praktično iz pepela, ova ili neka druga erupcija životne vatre je stvarna, opipljiva toplina u hladnom Svemiru. Gde se uprkos blještavom Suncu koje ne možeš promašiti još uvek sriče osnovna lekcija da mrak nastupi kad vatra prestane da gori.
Ili pretpostavljam da je pisca ponelo tako nešto. A možda je u pitanju bio samo dobar zvuk džeza.
U dugoj istoriji zloupotrebe, ova priča bi verovatno prošla kao jedan redak realan happy end. Kraj na početku, početak na kraju. Završetak, početak…
Kontinuitet u malo prostora.
Ko može bolje – neka ne okleva. Kome uspe i toliko – bravo.
0 Odgovori na „Kontinuitet u malo prostora“