Neuhvatljiva

Rekla mi je Tijana nedavno jednom prilikom da sam ’Robin Hud’. Bila je jako ponosna na mene. Njena reakcija na tu priču je bila vrlo slatka (kako se uopšte setila staromodnog  Robina, skoro pa zaboravljenog u savremenim uslovima ’ja i samo ja’ kulture),  ali ja nisam uradila ništa naročito. Samo složila nekoliko rečenica kad me je neko iznervirao na poslu očiglednom diskriminacijom i bezobrazlukom, a oni tamo nisu na to navikli. Možda je bolje da  stvari svedem na suštinu: popizdela sam bila, i odreagovala. Nije to bilo ništa naročito. Još koliko juče – a ni danas ništa ne izgleda bolje – svet je u shit-u kao i obično. Da popizdim, odreagujem i svet se promeni – to bi i mene impresioniralo. Ovako…

Prošle nedelje sam se uplela u nešto što je verovatno početak nevolje. Situacija nije slična, ali možda i jeste. Uočila sam da je u ljudskim košnicama, ili korporacijama, puno politike i političara simptom običnih pojava kojima svako zna ime: inkompetencija, surevnjivost, arogancija… Politika je sama po sebi kompletno veštačka pojava, i njena jedina svrha je da zamaskira nešto negativno, nepoželjno. Da je od toga nastala komplikovana konstrukcija sumnjive vrednosti koja ima prste upletene u sve verovatno zaslužuje poštovanje na nekom nivou, ali srećom ja sam van tog nivoa, pa poštovanje ka takvom sportu a i sam sport preskačem kao đubre na ulici.

U kompaniji koja guta moje dane i život ima puno zanimljivih pojava za posmatranje, i među njima prednjače nerazdvojne Sijamke: Hipokrizija i Hijerarhija. Da dobijem još dvesta godina na životnom ruletu i najpreciznije alatke, odvajanje ove dve i analiza njihove međusobne simbioze bi bila i dalje samo u začetku.

U mom departmanu, vrhunski HiH (Hipokrita i Hijerarh) je šefica departmana. Mala žena, prsata, uvek nosi štikle kojima udara u pod silinom koja da je duplo veća bi joj probila tunel do Kine, i nosi titulu doktora, na koju je vrlo ponosna. Od svega, autoritet nosi sa najvećim guštom. Sa drugim šefovima nije ni blizu tako autoritativna, ali u svom departmanu… – ako nisam nikada ranije videla primer nekoga ko voli svoju poziciju, ona je jedan jako dobar. Ništa od toga ne bi bilo negativno, ni loše, međutim ona nosi još nešto, i nosi ga stalno – jednu naročitu vrstu poluosmeha, koji je naročito i izuzetno ružan. Ona verovatno i ne zna da ga ima. Ili da je on tako dobro ilustruje. Osmeh je odaje na način Rumpelstitskina. Osmeh likovanja i sarkazma, moći, arogancije, nepoštovanja… Verujem da bi, kad je iskrena, imala više da ponudi od tog osmeha, ali okolnosti su takve da je verovatno neću bliže upoznati, i to mi ne smeta, međutim ono što me apsolutno odbija je da ona ne ume da razdvoji dve suštinske stvari: ljude ne moraš da voliš, ali ne kinji ih zbog toga.

Ja sama ne bih mogla da prođem kao filantrop ni sa tri pune do vrha kašike šećera, ali mizantrope mogu da prihvatim samo kao posledične. Ne vole ljude zbog toga i toga – akcije govore glasnije od reči. Ova žena je obični snob kojoj pozicija dopušta da kinji ljude, i to radi redovno. Ona je zbog toga prilično komična, kad je nekome do smeha, međutim dobar broj ljudi je se boji. Dobro, ne može se srce i srčanost ugrađivati besplatno, neka se svako boji dok se ne ohrabri, ali desi mi se povremeno da me iznenadi, i da je vidim malo jasnije. I bude mi je žao. Što ne volim. Ravnodušnost je nirvana kojoj težim celim svojim bićem.

Da se vratim na samu priču: ovde je vreme pred-Božićno, i ljudi se trude da pokažu svoju humanu stranu, a kad je nemaju, ima puno obrazaca koje mogu da skinu sa Interneta, ili prekopiraju sa nekih starijih izvora. U firmama manjim i većim, to znači Božićne proslave, kojih se neki ljudi stide, drugi ih mrze a neki izgleda baš vole. Ovi poslednji obično zbog klope i pića. Najveći broj ljudi ih otrpi. Ono čemu se zaista nadaju je bonus za kraj godine, ako se poklapa sa fiskalnom godinom. Sve te računice imaju smisla. Ali najveći broj ljudi se iskreno raduje samom Božiću. Ne samo zato što će biti odmora, već im uspe da uprkos haotičnom i preteranom konzumerizmu uhvate koji trenutak čiste emocije u sebi, i bilo da su religiozni (kojih ovde puno ima, zaista neverovatno) ili prosto umorni od svakodnevnog shit-a, svi vole ovaj najveći praznik u državi kao najkraći put do pravih vrednosti.  Okay. Ima tu nečega – ne puno – ali ko još ovih dana operiše sa ’puno’.

U ovoj firmi nema ničeg tako ambicioznog, bar u okviru mog deprtmana, već je u pitanju običan Božićni ručak. Koji je pomeren za januar usled previše posla i nekih drugih komplikacija, što je meni sasvim prihvatljivo. Božićni ručak prošle godine mi je ostao u sećanju kao fešta prežderavanja kakvu nisam ranije viđala. Jedna takva je sasvim dovoljna. Međutim, dobar broj ostalih ljudi je bio vrlo povređen tim potezom. Kako sam ja još uvek relativno nova, nisam ulazila u te komplikovane odnose. Ali pojavila se jedna druga strana u toj priči, koja je mene, kompletnog do bosih nogu ateistu i apsolutnog oponenta prežderavanju , naterala da organizujem neki miks Božićnog ručka i porodiljskog ispraćaja, koji – da mi je neko pričao – je tako nepojmljiv da ću se još dugo pitati šta mi je bilo i šta mi je to uopšte trebalo. Ali imala sam razlog.

U laboratoriji imamo dve trudnice. Jedna je lepa Filipinka, druga žgoljava Meksikanka. Obe su simpatične, ali ova druga, Abigejl, je razlog za celu stvar. Iz Meksiko Sitija, bistra, nerazblaženo jakog akcenta ona  svaki put kad kaže za ulicu Yonge (jang)  - Džong – ja pomislim na Eriku Jong, koju ovde zovu Erika Džong, i velikom mukom se suzdržavam da ne prasnem u smeh, jer se usput setim i nekih scena iz njene sada klasične knjige, dok Abigejl priča o nečem važnom i pametnom. To što neke stvari izgovara na svoj osoben način ne znači da joj engleski nije bogat i kompleksan – naprotiv, kao što je uostalom slučaj sa većinom obrazovanih imigranata. Abi ima i smisla za humor, i zest, i mada ne znam puno Meksikanaca, na osnovu njih nekolicine, filmova i divljačkih detektiva, zaključila sam da su mi simpatični. Nije se dobro udala, ali to se desilo i mnogim drugim dobrim ženama pre nje.

Abi je prilično ružna, i neženstvena, i pred očima svih nas – iako ne znam da li je još neko pratio – desila se kompletna transformacija. Dan po dan, nedelja za nedeljom, kako je njen stomak rastao, Abi je postala lepša, ženstvenija, i kosa joj je bila sjajnija i puna misterije, vedrine, a stomak, iako je ona ostala mršava, je porastao u magičnu loptu zbog koje ona lepo hoda.  Abi je postala lepa trudnica. Nije to tako retko, a ima i obrnutih situacija, ali ona sama toliko uživa u trudnoći i sopstvenom preobražaju da je samo to zadovoljstvo videti.

Kako se bliži kraj trudnoći, i ona će, kao i Marisa, prestati da radi, shvatila sam da usled silnih politika i političara a naročito autokrata, niko neće organizovati okupljanje pred njihov odlazak na porodiljsko, što ovde ima i svoj protokol, i red, i mada sve pojave takve vrste izbegavam, ovo nije bilo u redu. One su verovatno i očekivale neku vrstu obeležavanja te prilike, jer to je ovde norma, i kad živiš u novom svetu na svašta se navikneš. Kad su poslednji dani pred Abin odlazak počeli da odbrojavaju, ja sam – najviše kao primer i ohrabenje onima koji to dobro rade da istupe – napisala jedno e-pisamce celoj grupi, u entuzijastičnom tonu, i predložila praznični ručak u organizaciji nas, Abinih i Marisinh kolega. Nisam računala da će me uzeti ozbiljno, ne kao organizatora. A to je upravo ono što se desilo.

Vreme je bilo vrlo kratko, i srećom se odmah pojavilo par osoba sa par vrlo dobrih ideja, koje su se i potrudile oko svojih predloga. Bila sam vrlo impresionirana. Volim ljude ne samo koji hoće nešto da urade, već jednom kad se izjasne, to i odrade, bez galame. Ostatak grupe me je iznenadio na mnogo šareniji način. Bilo je onih koji su se durili oko nekog kompletno nevezanog razloga, i koji je bio vrlo legitiman razlog za durenje, ali nisam očekivala da bi mešali tako nepovezane stvari. Hipokrizija se odmah javila, a i autoritet, i to sa različitih strana, ali ovo je bila prilika za autoritet da se pokaže kao dobar autoritet, pa je hipokrizija nalazila druge puteve za nešto akcije. Ceo proces je trajao svega tri dana, i bila su to izuzetno naporna tri dana, jer je na poslu presija velika, ali neočekivana drama koja se razvila oko ručka (koji je sam bio skroz bezveze i od koga sam jedva nešto i probala, ali to je bilo najmanje bitno), je bila vredna scenske obrade.

Ja sam u celoj stvari jako malo toga uradila. Jedino što jesam je bilo da s vremena na vreme pošaljem mejl svima, u tom šaljivo-pozitivnom tonu koji kod ljudi mnogo dobro prolazi, bar ovde, i sa konkretnim obaveštenjima. Bilo je  mejlova da sa mojim ’timom’ rešim neke od problema (koji su se redovno pojavljivali – ko bi rekao da je freakin’ lunch tako komplikovana stvar). I to je bilo to. Međutim, ispalo je da je moja najvažnija uloga bila da budem lice celog pokreta. Jer desilo se da je taj nesrećni ručak bio upravo to. Odmah se pojavio otpor, bilo je frakcija, autoritet je morao da bude tetošen ali se svejedno durio, neki ljudi su čestitali, neki su samo posmatrali, kalkulisali… i sat po sat, svi su se na kraju privoleli. Bilo je napeto.

Trudnice su bile zadovoljne, veliki HiH se najviše durila, čak i otvoreno, i samo pokazala stranu koju i inače svi vide. (Imamo jednu novu šeficu koja ima potencijala, i stila, i moguće je da se glavni HiH sada ozbiljno boji za svoju poziciju, što je sve business as usual). Par osoba u tom timu koji je sve odradio, povrh gomile redovnog posla, su se pokazale kao vredne poštovanja. Prosto se javljaju među ljudima ti pojedinci koje gone porivi da urade pravu stvar, i ne libe se da podmetnu leđa gde treba. Oni obično ostanu u neopevanom mulju zaborava. Ali ja bih u stvari ostatak da zaboravim.

Ta preduga tri dana su opet pokazala jednu stvar: jako malo ljudi oko nas zaslužuje poštovanje. Ne treba ih kinjiti, ali voleti ljude je prilično nemoguće. Vrlo naporan koncept. Jer mi smo naučeni da prihvatanje ide po zasluzi, a principi demokratije, recimo, tvrde da svako zaslužuje i poštovanje i priliku, i glas, i… To je mogao da tvrdi samo neko ko ne poznaje ljude, ili su se za njega ljudi svodili na vrlo usku grupu pojedinaca vrlo sličnih njemu. Što je uglavnom verna istorija ljudskih privilegija tj. prava. Ovo što se sada dešava je kompletni haos kome niko ne može da predvidi dalji tok, i jedino u šta se svi uzdaju je da će pohlepa provereno izdvojiti na vrhu sličan tip ljudi koji će opet u ostajanju na vrhu naći zajednički interes, kao što su i mnogi pre njih. Po tom istom proverenom receptu, robinhudovski tipovi su bili i ostali budale, sa ili bez mitova, i jedino što stvarno obezbeđuju je entertainment, i tu i tamo nahrane mitologiju.  

Duboko mi nedostaje vreme kada sam svoje dane provodila pod nebom i oblacima ovog grada, bez bliskog kontakta sa ljudima, i odatle filozofirala u prazno. Tijana putuje po svetu, šalje mi odatle lepe mejlove, i ja bih vrlo rado da sam otišla sa njom. Stajati u mestu je kapitalna greška. I pre nego što shvatiš, salete te sa svih strana ljudi kojima ne trebaš ti, već neko i nešto što ne mora čak ni da liči na tebe, ali dok se razumete i raščlanite oko nesporazuma, za tebe je prekasno a oni se već kod sledećeg primerka. So, keep it moving. Biti neuhvatljiva je jedini san vredan sanjanja.