Neumorni rad romantike. Njen besmrtni appeal. Tajna, ili ne tako tajna, vrata kojima putuje do svakoga. Na kraju puta su rajska mesta: arhetipi u polju, arhetipi oko polja, na granama, pod vodopadima.. amusement parc za decu i odrasle sa neoborivom prednošću: izgleda tako stvarno.
I sa takvim pedigreom, klasične priče bi morale da izgube nešto od draži, ako ne zbog drugih stvari, zato što su ponovljene bezbroj puta. Sve pre ili kasnije dosadi ljudima. Oni još lakše zaborave da je svrha ponavljanja nauk. Međutim, ljudi ne žele znanje od romantičnih priča. Za to su zadužene već pomenute druge stvari, one koje ih kroz loša iskustva i nesrećne susrete nauče da su romantične priče nemoguće. Na taj način pripremljeni – veštački održavani u stanju neznanja i nemogućnosti – svrha romantičnih priča je da iznova iznenađuju ljude, i obore ih s nogu. Jer to ljudi nepromenljivo, za sva vremena, za vremena nakon svih vremena, vole, i voleće dok je ljudi.
Romantične priče za generaciju moje klinke pate na raznim nivoima, kao što su moguće patile i one u prethodnim, a iza tih nivoa je običan marketinški princip: prvo se tržište pripremi a zatim se lansira proizvod – garantovan uspeh. Društvo, i oni koji ga vode iz sopstvenih interesa upakovanih u različite omote, su davno umešali prste u romantične priče. I tako nečiste, romantične priče imaju vrlo laku prođu kod ljudi.
Ona je tinejdžerka, ja se trudim u nezahvalnoj ulozi njene mame, i zamišljam da u opis mog posla spada i obaveza da je upoznam sa romantičnim pričama koje su preživele loša, gora i nepodnošljiva vremena. Romeo i Julija baletska predstava je bila prava kombinacija romantike za njen uzrast i samointeresa na mojoj strani (volim i romantične priče i balet). Balet se prikazivao samo deset dana i ja sam uložila puno truda – bezuspešno – da nabavim karte da bih na kraju primenila opciju koja retko kada izneveri: skupo platila za pristojne karte. Važno je, opravdala sam sebi.
Mesta su bila dobra. Međutim, trećinu scene je zaklanjao muškarac ispred mene koji nije bio naročito visok već je dizajn auditorijuma takav, pa sam dobar deo predstave studirala zadnju stranu obrijane glave koja se u debelim naborima nastavila u debeli vrat pa zatim raširila u ramena. Neizbežno je bilo da se zapitam da li ga žena kraj njega voli, i da li bi i dalje da je sedela na mom mestu iposmatirala ga iz tog ugla dobrih sat i po. Čak sam bila voljna da se opkladim da ga daleko bolje poznajem nego ona, i na tome dobro zaradim, pa bar delimično povratim ono što sam uložila u karte. Off with his head!, je bio poriv koji se javljao u redovnim intervalima, i ja bih s vremena na vreme, i da bih primirila svoje homicidalne instinkte, obraćala pažnju na predstavu. Da imam smisla za dramatične gestove me je ostavilo ravnodušnom. Ko nema.
Produkcija je bila velelepna i dirljivo verna originalnom vremenu i duhu. Romeo je prizvao engleski izraz ’smitten’, koji vrlo lepo ilustruje stanje nežnog nokauta koje se desi kod nekih zaljubljivanja. I koje se retko viđa u produkcijama ovih dana, bilo na sceni ili u improvizacijama iz svakodnevice.
Setila sam se zatim verzije Romea i Julije koju sam gledala nekoliko godina unazad. Bila je to R-rated obrada, smeštena u sadašnjost i ambijent noćnog kluba gde su gledaoci stajali raštrkani sa pićem u ruci, i nosili neonske ogrlice koje su ih podelile u pripadnike i podržavaoce Kapuletija ili Montegjua. Drama i strast koje su se odvijale na dohvat su bile intenzivno aktuelne, i izgledale kompletno spontane i preteći urgentne da je, verujem, svako izgubio dah, i živeo intenzivnije i dramatičnije u tih sat i nešto više nego što se dešava i najbolje skriptiranim životima. Iznad svega, začinjeni, jak miris i ukus erotske ljubavi se potvrdio kao infekcija kojoj niko ne omože da odoli, sigurno ne da planira kao večeru za probrano društvo, a kontrola je bila čekirana već kod ulaza odakle je mogla samo da maše i glupo se smeši. Godinama kasnije, haos, ukus i miris same predstave su i dalje u ustima i nozdrvama. Raw.
Glava koja se crnila ispred mene kao moćni totem je bila kriva da su isplivala svakakva crnila. Iako je romantična priča o instantnoj i intenzivnoj ljubavi između dvoje tinejdžera na ničijoj zemlji usred zaraćenih familija neprolazno tragična, sama koreografija je bar jednako vreme ako ne i veći deo posvetila muškom prijateljstvu i rivalstvu. Bio je to neočekivani obrt i neporecivo realan, iako ne i razlog da dođemo na balet, mada nisam sigurna na koji način je klinka to razumela. Sigurno joj nije bilo strano sa dečacima u školi i nadmetanjem i razmetljivošću koja ih karakteriše. Mora da nije očekivala da se ista stvar dešavala i koju stotinu godina unazad, samo su tada bili mnogo živopisnije obučeni i mačevanje je bilo veština od koje je zavisio život. Ne znam kako stoji sa konceptom da, uprkos balerini koja dobija naslovnu ulogu velika slova pola naslova i najviše pažnje pa i raskošni buket cveća na kraju, pričom dominiraju muškarci. Neprolaznost arhetipa leži u njihovom neprekidnom ponavljanju. I ne može se poreći da je to velika šteta. Srećom da je Šekspir ’mean girls’ koncept ostavio po strani, bar u ovoj tragediji.
Julija kao objekat želje, i udavača, me je saplitala. Svuda je u stopu prati dadilja kao da ne bi sama umela da pronađe put kući, i mladoženja koga su roditelji izabrali puno liči na njihovog vršnjaka. Julija je blago na ceni, dok se ne nađe u pravoj kruni. Posle toga može odatle da sija dok ne potamni i izbledi, i prestane da sija sve skupa, ali su svi davno prestali da obraćaju pažnju. Erotski kapital, postoji konačno i ime za takve stvari, i to je kod potraživanja korisno, naročito kad se sretnu posle nekog vremena nekadašnje drugarice i zapitaju jedna drugu kako su investirale svoj kapital i kakav su povratak za to dobile. Kraj onakve scenografije i kostima, pa prekrasne muzike i lepih pirueta i skokova, mogla sam samo da se nadam da klinka nije puno toga uočila. Kao što se redovno nadam. Na primer, kako je na sceni bilo najmanje ljubavi i romantike, ali možda se u toj trećini koju mi je onaj tip zaklanjao steklo sve što je nedostajalo u ostatku, pa sam brinula bezveze.
Činjenica je da mame nikad ne brinu bezveze. Setila sam se dalje priče iz novina o tragediji u Los Anđelesu koja je nosila puno breme arhetipa na leđima. Romeo jermenskog porekla se zaljubio bio u zlatokosu Juliju, ali mu se nije sviđala njena drugarica, tamnokosa šmizla isto jermenskog porekla koja se oblačila i ponašala kako ne dolikuje zlatokosim iz njegovog sna a za tamnokose ga nije interesovalo, pa se Romeo uplašio da se naivna zlatokosa ne primi. Kad je tamnokosa videla tekst poruku koju je Romeo poslao svojoj Juliji, u kojoj joj prigovara što se sa njom druži, i nije se ustezao sa epitetima, pobesnela je i odgovorila mu sama da se spremi za dvoboj sa njenim bratom, jer to bez krvi proći neće. I tako i bi. Brat je pozvao još jednog rođaka i ugovorili su susret na praznom parkingu kojih obiluje ne samo u Los Anđelesu, i koji moraju da posluže svuda van elegantne arhitekture Verone. Romeo je znao da je u nevolji pa je i sam pozvao sekundante, i pojavio se na ugovorenom mestu u ugovoreno vreme. Čim su izašli iz automobila, rođak je prišao Romeu i bez okolišanja mu pucao u glavu pištoljem. Bez ikakvog smisla za dramski scenario. Pravosudni sistem, kome isto fali dramatičnih sklonosti, traži krivca. Krivac je nestao put Jermenije, pa se ovaj okreće drugim izvorima nevolje, i parnica za parnicom, proces će potrajati. Srećom pa se mediji bave dramom revnosno, i objavljuju priče o Romeu koji je jednom za Valentine’s Day kupio svim devojkama u školi po karanfil. Od sopstvenog džeparca. Da je taj isti Romeo zvao jednu drugu devojku pogrdnim imenima samo par godina kasnije, kao i da je mislio da može i treba da svojoj devojci određuje sa kim će se družiti pokazuje kompleksnost dostojnu Šekspira. I korene koje možeš farbati koliko voliš ali oni uporno ostaju iste boje. Tamnokosa sa svojim primesama Lady Macbeth i zlatokosa sa senkom Ofelije preko ramena nemaju kud već da plivaju u tom blatu od arhetipa, iako su svi troje mogli da se strpe još koju godinu i prosto zaborave da su ikada sreli one druge, što je redovna pojava kod romantičnih priča koje ne dožive dramski tretman.
Tu sam se sa zadovoljstvom vratila baletu, a prijalo je i što smo za vreme pauze otišle do bara gde je klinka naručila sladoled i ja uzela jednu od fino poređanih čaša sa šampanjcem. Neverovatno je dobro biti u ovom trenutku, je mantra koje se setim povremeno, i odahnem.
Skorašnji komentari