Balkanski putopis

U Beogradu i kroz Beograd klinka i ja najčešće putujemo taksijem. Do toga je došlo jednom običnom kombinacijom potrebe i izbora: našim dragim ljudima tamo ništa ne izgleda teško, ali vreme je sada na zvaničnoj svetskoj listi ugroženih sa naftom, svežom vodom i čistim vazuhom, i tarifa mu je jako visoka. Kako smo mi jedine u tim uslovima koje ga imaju, spadamo u jako bogate, zaključimo uvek sa smeškom već prvog jutra, mamurne od dugog putovanja. Taksi daje dodatno i jedan mali ne beznačajan osećaj nezavisnosti, što neizmerno prija, jer mi takve stvari umemo da cenimo (svaka na svoj način). Iz tih i drugih razloga, nas dve naročito volimo beogradske taksije.

Posete Srbiji su usko vezane za dva uslova: ne dolazimo često, i ostajemo kratko. To je važno i za nas i za one koje posećujemo. Dovoljno smo egzotične, ne postanemo ozbiljna smetnja, tretiraju nas kao važne i drage goste, i kad se rastajemo svi smo tužni jer je bilo prekratko. Retko kada se u uslovima savremenog života naiđe na tako idealnu kombinaciju.
Naravno, stvari su daleko od idealnih. I tako profesionalno izvedene posete imaju svoju meku stranu. Susreti sa licima koja se sa godinama ne menjaju puno ali se menjaju neumitno otvore mesta koja obično stoje zatvorena.  Ja se iznenadim kako sva znanja i veštine koje sam pokupila po svetu odjednom izgledaju kao šačica zelenih oraha koje niko neće da baci (ne dok gledam) ali stvarno nisu za jelo – ako je suditi po izrazima lica. Oni tamo kao čuvari korena i posvećeni baštovani koji su videli i čudnije biljke cene svoja znanja i status i previše – po mojoj slobodnoj proceni. Rodovska zajednica (= familija) je neiscrpni izvor fascinacija, i kad se malo prosušim od naleta talasa prvih dana, uhvati me i nosi jedan čudan ritam koraka između poznatog i stranog, starog i novog, senki i jasnih slika. Čini se povremeno da bi bilo neopisivo lako prepustiti se bitisanju u tom toplom krugu geografske tačke koja će biti tu i kad svačija sećanja izblede, ali setim se odmah potom da uvek dolazimo usred leta i toplo brzo postane sparno i vruće, kao i da sam glagol ’bitisanje’ ne spada u naročito privlačne. Iz klopke familijarnog u zagrljaj poznatog, i obrnuto.
Well…

Dakle, vreme je kratko i puno ljudi treba posetiti. Između poseta putujemo taksijem. To je od neophodnosti sa godinama preraslo u običaj, da bi dalje evoluiralo u izraz sasvim svoj. Na kraju svake vožnje čekaju nas priče koje se nastave tamo gde su se prekinule prethodnog puta. Često se i ponavljaju. Ponavljamo se i mi, međutim, ono što nikome ne promakne je da iako izgleda kao da vreme stoji, samo za nas i samo na tim stanicama, ono nikada ne izgleda tako nedokučivo kao u tim krugovima obilaska prošlosti i bliskih veza do kojih se putuje taksijem. Naime, nikad ništa nije isto. Nameštaj je stariji, ili sveže tapaciran; nove fotografije stoje u ramovima u vitrinama, i uz njih stoje stare; deca su visoka i nepromenljivo liče na iste klince; tišina u prijatnim sobama se povuče u stranu, i ponovo vrati čim izađemo.
Sve naše posete su lepe, i od svake pobegnemo držeći se za ruke – uletimo u taksi kao u getaway car! U taksiju se presvučemo za sledeću predstavu.

Taksi osim vremeplova i saučesnika u bekstvima radi i u turizmu. Naime, klinka i ja retko šta vidimo osim familije, pa su prozori taksija panorama na grad gde ponekad ćutimo, ili upiremo prstom, smejemo se, okrećemo i izvijamo vratove, ulica ili zgrada započne priču, a povremeno pričamo i sa taksistom. Kad taksista nije pričljiv, samo ga posmatramo.

Nigde kao u Beogradu ne vide se tako veliki muškarci u tako malim automobilima. Svaki od njih izgleda zgrčen, stešnjen, povijen… – pravi jedan Mr. Incredible u tesnom automobilu. Automobili su postali nešto veći tokom godina. I cene taksi vožnje rastu. Skoro uvek je uključen radio. Na radiju se sluša muzika u širokom rasponu stilova i jačine zvuka. I taksisti su u širokom rasponu – godina, obrazovanja, odnosa prema mušterijama; sa jadikovkama ili ponosnim stoicizmom odrade vožnju, smenu, sezonu i staž. U malom prostoru beogradskog taksija doživi se šarena parada emocija, bez puno priče, ili kostima. Možda su se taksisti poslednjih godina opustili malo na svom sedištu odakle upravljaju navigacijom ulicama i adresama, ali teško je reći. Jednom nas je jedan vozio niz Banovo brdo a više leteo i kad sam ga zamolila da uspori i objasnila kukavički (jer je i s leđa bilo jasno da sa njim treba pažljivo) da smo nekoliko dana pre toga bile u sudaru pa se bojimo nerazumne vožnje, on je usporio bio desetak metara da bi se opet vratio na pokušaj uzleta niz strmo brdo jer je zaboravio da smo uopšte tu. Ili kad nas je jedan opljačkao troduplom tarifom dok se žalio na vremena i državu i sina koji ga ne poštuje i zavideo nam na dobrom životu u dalekoj zemlji. Bilo je lepih, elokventnih lekcija o malo znanoj istoriji grada i Srbije, upoznavanja sa savremenom političkom strukturom, i prijatne tišine uz podlogu dobre muzike i samo ’dobro veče’ i ’hvala, laku noć’. Od najgorih do najprijatnijih, svaki i dalje po jedan sasvim mogući Mr. Incredible u tesnom automobilu.

Nazad u rodovskoj zajednici – ni tu stvari nisu kakve su bile. Naime, desilo se ono što se ponekad dešava u familijama gde su se sinovima rodile same kćeri. I vremena su bila takva, pa se u jednoj generaciji rodovska zajednica ozbiljno modernizovala. Nisu sinovi bili naivni ni u dobu kad se od mešavine seksa i tradicije prave opojni kokteli – svaki je sebi našao skromnu, pitomu ženu (osim jednog koji je bacio bio oko na temperamentnu lepoticu sa kojom se potom bacio na uzajamno zagorčavanje života) – ali nisu računali, ili nisu znali, da genetika ne obraća puno pažnje na polove i tradicije. Tako se među tim devojčicama našlo svačega, ali nepobitno dobra doza roditeljskih osobina kojima bi i najpohlepniji rekli ’hvala, ne treba toliko’. Očevi su isplanirali, i ostavili majkama da prate red i raspored, a ćerke su trebale… – ali nisu. Kad se u takvu balkansku smešu dođe s vremena na vreme, efekat je aromatičan i jak – a bitches’ brew, što bi rekla jedna Betty Davis. Betty zaslužuje posebnu priču, i to dobru, i verovatno ne zna da na tako neočekivanom mestu kao Balkan ima napitaka koje vredi probati. Tako smo prošlog leta već na putu od aerodroma dobile po šoljicu, kad se u zakrčenim udarnim satima u Beogradu jedno stopalo u finoj sandali spustilo na gas, auto poskočio na trotoar i kraj oduševljenih Cigančića koji gledaju otvorenih usta preko travnjaka i betonskih staza progutao koju stotinu metara da se besprekorno priključi saobraćaju tamo gde se ovaj kreće. Nije Le Man entuzijast, žena za volanom, već ima previše obaveza. Klinka na zadnjem sedištu sedi zabezeknuta, i ja na prednjem, ali oči nas izdaju i smeh će provaliti evo svakog trenutka, iako se nije zezati sa ovakvim pojavama, jer ako se seti još neke obaveze i ima dodatni pogon u gepeku, može svakog trenutka da pretvori sve naše letnje krpice uredno složene u koferu u oblak šarenih konfeta iznad Save dok mi već parkiramo kraj fino osenčenog Košutnjaka.
Oni sinovi s početka koji su dobili samo kćeri su vremenom, i uz ne malo gunđanja, priznali da je moglo da bude i gore. Naravno da je moglo, znaju svi očevi svih kćeri. Jednog od ovih dana, setiće se neke među njima da je world domination samo pitanje volje. I ko zna, možda Mr. Incredibles  nestrpljivo čekaju upravo ta bolja vremena i svoju pravu vožnju.

Epika i gradska vreva na stranu, najlepši trenuci su bili tihi. Nekima čak nisam prisustvovala, ispričala mi je klinka posle. Kao kad su ona i jedna draga osoba iz starije generacije gledale u toplo letnje veče naslonjene na ogradu terasice, uglavnom ćutale, i onda je starija generacija uprla prstom u nešto pred njima i pitala kako se to kaže na engleskom. Klinka bi joj rekla. Ako nije znala, starija bi njoj rekla reč na srpskom. Pa su opet ćutale.

Ili kad se ta ista starija generacija setila da je išla na moj roditeljski u srednjoj školi. Ne znam zašto, kad je imala pune ruke posla sa sitnom decom, mužem, domaćinstvom, poslom i bar još milion drugih stvari, i sama bila tek mlada žena tada, ali išla je. I kako su joj rekli lepe stvari o meni, i ona bila ponosna, rekla mi je i to.

Kad sam čekala Dušana na uglu, videla sam u prozoru stare kuće preko puta jednu staricu kako gleda kroz prozor. Videla je i ona mene, videla je i svakog drugog ko je prolazio, ili zastao. Kako je to lepo, razmišljala sam, da grad ima te svoje ulice koje služe tako različite svrhe – užurbanima da negde stignu, usamljenima da nekoga vide, nepoznatima da se sretnu… i kad sam malo kasnije slušala kratku konverzaciju između njega i komšinice iz kraja koja je bila jedna ticijanski riđokosa delikatna devojka sa prehladom usred leta, i žurila je kući gde je ostavila bila hleb da se peče, ja sam ozbiljno mislila da haluciniram od miline. A bio je to tek jedan lep početak i ja previše skromna, iako sam naučila da se sve pred lepotom istopi pa i skromnost, jer gde bi iko poželeo da bude nego na tom mestu, u lepoti. 

Nebo nad gradom, ulice koje vijaju brdima i zovu se Prilepska, ili Prizrenska jer mora da je nekome kod imenovanja bila važna geografija, ili ga je mučila nostalgija, pa pogled na reku i grad sa one strane zastrt zapadnim suncem, hod duž Krunske sa memljivim haustorima koji teško dišu na uzane trotoare, muzej Nikole Tesle koji je polu-muzej polu-hram sa svojim sveštenicama i kojim neizbežnim birokratom, i u kom to još muzeju otvore prozore pa sunce i senke, i zavese na vetru stvore magično lepu scenu usred pomalo ocvale mistike i patine jednog genija, i još nas isprate do vrata.. Čudan slučaj izmeštene nostalgije, zaključila sam, koji se javlja na samom izvoru je moguć samo u slučajevima gde izvor zrači nemerljivu vitalnost.  Na svakom drugom bližem ili daljem mestu, replike moraju da posluže. Ona prava, autentična, u punoj moći, veličanstvena kad se dogodi, javlja se samo tu, gde su sva vremena i svi ljudi i sve