Doboš torta

Nekoliko nedelja nakon što je Goran postirao klip iz filma ‘Falling in Love’ našla sam konačno vremena i odgledala film. Youtube nije dobro mesto za dobre filmove, ali poslužio je. Film me je dirnuo, i nemam potrebu da pričam o njemu - tih film zaslužuje tihu reakciju. (Hvala, Gorane. I za podsećanje i za riznicu filmova i muzike u tebi).
Neizbežno je bilo da film poredim sa filmovima novije produkcije. I ovi novi klinci gube. U vremenu i prostoru jedne filmske priče ne treba žuriti, i granice su bitne – ne treba ih prelaziti. Činjenica je da ni jedno ni drugo ljudima ne ide naročito dobro. I svet se promenio, pa ne moram dalje da se trudim, to je univerzalno objašnjenje sa širokom primenom.

Nedugo zatim gledala sam jedan savremeni film koji je dobio dosta pažnje sa svih strana i verovatno je dotakao žicu i kod običnih ljudi; puno običnih ljudi. Delom zato što je malo dobrih filmova poslednjih godina. A ostatak… – pa, ko nije prošao kraj devastacije koju ostavljaju za sobom lomovi emotivnih veza možda i ne zna kako to ume da bude bezbojno i bezukusno, a ubitačno. 
Blue Valentine. Dobro je da se i dalje pojavljuju sa dobrim naslovima s vremena na vreme ako sa filmovima ne uspeju da dosegnu tako daleko.
Film me je ostavio skoro ravnodušnom. Odnosno, radije bih da je tako, ali uspeo je da uvuče loš ukus, i to mu zameram.
Kako sam o filmu pročitala kritike još na samom početku, kad se pojavio, imala sam poveći teret tuđih impresija i to nije bilo fer. Filmu mogu da zamerim da ima nezgrapnih mesta, kojima ne pomažu ona poetična, naprotiv – samo se jasnije vidi da stvari ne funkcionišu, i ne samo u priči, ali dirljivo je da nečije srce puca i lomi se u ovom trenutku, možda i na mom spratu, na onim ispod i iznad nas, pa dalje niz ulicu… stvari koje nam se dešavaju samo u retkim slučajevima dobiju gracioznu formu umetnosti. I mi onda možemo da toj formi zameramo ovo ili ono, a u stvari slavimo kad ne opisuje nas.
Onim tuđim impresijama ne mogu da oprostim, jer su dovele do ozbiljne iritacije.

Ono u čemu su i kritičari i ljudi iza filma ujedinjeni je da misle da je film dobro ispričao jednu priču, i prilično realno. Realnost je dosta dobro pogodio, ali dobar nije. I to treba objasniti – najveći promašaj ovog filma je da ga pogrešno razumeju. I zbog toga mi je žao samog filma, jer prilično je gadno hodati okolo od platna do platna i gledati osvetljene glave pred sobom u gledalištu kako se trude, plaču, emotiraju na razne načine oko kraha jedne ljubavi.
Jer ljubavi nije stvarno bilo. Ili ne obostrane.  Ono što film zaista realno i dobro prikazuje je kako i koliko pogrešni izbori koštaju jednu ženu, a posledično i ljude oko nje. U ovom slučaju, mlada junakinja ostaje trudna sa svojim dečkom koji je sebičan i bezobziran, i koga bi ona da se oslobodi. To ne bi trebalo da bude naročito teško jer ima ambicije za bolji život, i bes koji u njoj živi tih godina je posledica odrastanja u mučnoj porodici i pogrešnih izbora koje je do tada pravila, ali postoji plan koji će je odvesti odatle – studiraće medicinu. U uslovima Amerike to je garantovana karta izlaska iz bedne situacije ovakve ili onakve (i ne samo u filmovima).
Uporedo sreće jednog drugog dečka, koji je topao, senzitivan, i zaljubljuje se u nju praktično na prvi pogled. Sigurno da joj tako nešto prija, naročito posle seansi sa prethodnim siledžijom. Ali ona se nije zaljubila. Da li je za publiku nezamislivo da mlada devojka naiđe na dobrog dečka i ne zaljubi se, ne znam, ali u životu svega ima, pa je tako ambivalencija u filmu vrlo realna. Zagrejati se, otopiti pod tako toplim suncem tuđih emocija je razumljivo i nije gadna stvar, ni zločin, ali nije ljubav. Ili ne uvek.
Kao budući student medicine da ova devojka ne zna za morning-after pilulu je jako čudno. No, ako je i promašila sledeće jutro, ona se našla kod lekara nekoliko nedelja kasnije spremna za abortus. Što je na ovim prostorima prihvatljivo jedino ako se on neće desiti.  I stvarno, tako i biva: film prikazuje scenu gde junakinja u bukvalno poslednjem trenutku rešava da će zadržati bebu. Kao bistra devojka, trebala je da zna da je tom odlukom bacila sve svoje ambicije i planove na đubrište. Kako nije bilo u okolini ni bogatog oca ni bogatog dečka – onaj dobrica nije bogat a ni ambiciozan – ona je napravila svoju odluku, koja je vrlo česta u ženskoj istoriji, bar otkad žene imaju kakvog-takvog izbora, i odrekla se svog života u ime novog života tj. budućeg deteta. To nije dobra ili loša odluka, prosto je odluka. I kao i svaka, nosi sa sobom posledice. Međutim, činjenica je da nema druge odluke koja će joj prići po veličini efekta na život jedne žene. Ona je sigurno bila premlada da to sagleda tako jasno, ali takve stvari se kapiraju i sa malo reči, ili iskustva.

Nekoliko godina kasnije, rutina i domaćinstvo su izvrnuli romantiku s početka i sada mogu samo da joj se rugaju – kad imaju snage – i ono što je u ranijim godinama bio bes sada je sazrelo u ogorčenje. Od medicine je uspela da završi kurs za ultrazvuk tehničara, njen muž koji je posvećen otac devojčici (zna da nije biološki otac) je i dalje voli, ali razorna moć koja je nagriza se širi i dalje, a ni on nije bez problema, jer niko nije. Ljubav je i dalje jednostrana, iako ona voli da misli da je njena prosto nestala pod pritiscima i nezadovoljstvima zato što ona nije, i on nije, i njih dvoje sigurno nisu… i tako je film obigrao svoj teški krug. Da ga je publika razumela kako treba on bi bio sasvim pristojan film, međutim zadesila ga je sudbina da u nedostatku dobrih filmova gledaoci pohrle ka jednoj ili dve dirljive scene i od njega stvore priču o početku i kraju jedne velike ljubavi, a da niko ne zna what went wrong.

Sada kad sam postavila kameru na film pod pravim uglom, mogu da kažem da jesam bila dirnuta, i to duboko. Takve priče se dešavaju svuda, sa premalo ili previše računice, i bilans nikad ne izađe pozitivan. Povrh takvih tragedija dalje nalegnu slojevi ofenzivno imbecilnih socijalnih konstrukcija za koje više nemam strpljenja kad na njih naiđem, ali daleko najgore je da za toliki naslagani shit prosto nema nade. Fuckin’ doboš torta.