Šaputanja i prljave emocije

Juče je bila godišnjica jedne smrti. Nikad ne zaboravim datum - nemoguće je zaboraviti, sve dok ima svetla u ovoj kući - ali ga retko kada kome pomenem. Klinka, kad joj kažem, priđe i zagrli me - oh, mama – i slatko lice se otvori kao cvet usred leta iz tog toplog srca u njoj. Ipak, nisam ništa rekla ovog puta. Ima i drugih koji pamte, ali ne pričamo često, i svako se seti za sebe. Tako je najbolje. Kad god se u toku dana pojavila misao, ja sam bacila spušten pogled sa strane, kao da sam prošla pored znaka koji samo ja vidim i koji nikne iz tla baš na taj dan. Znak je prihvatio moj ćutljiv naklon prepoznavanja, pretrpeo dan na svom zadatku, i potom se povukao.
Rođendane volim, sećanja na mrtve su solitarni performans tišine koja zahteva ambijent sotto voce, ostale godišnjice ne podnosim. Obično se nečem raduju, ali već kod prve oseti se zadah ustajalosti. Različiti ljudi različito slave, ili šapuću, pamte, ali emocije jedino postoje u prezentu. Ili ih ima, ili nema. In memory of my feelings je nesvarljiv shit, znao je pesnik. Kao kotlet, ili komad zrelog voća, emocije su dobre samo u ovom trenutku, jer tada su jedino stvarne. Već sledećeg dana otvara se novi paket, napravljen svež u radionici gde se takvi snovi kuju. Ko ne zna, bilo da pravi emocije ili da peče hleb… well. Do sledeće godine ni duboko zaleđivanje ne bi sačuvalo emocije od truleži. Ili imate vatre u sebi za svaki dan, ili nemate. 

Prvih godina je trebalo pregurati šok. Gubitak i bes. Potom samosažaljenje. Bojim se da je samosažaljenje najduže trajalo. Ne znam da li je, ali bojim se, jer sigurno jeste. Nema veze ni što sam bila klinka. Realnije je da nikada nisam bila. Verovatnije još, jedini period kada sam bila malo dete je onaj koji je zaboravljen. U svakom drugom, ja sam bila ja. I ako jesam, onda se odgovornost proteže preko svih tih godina.
Osim zavisti, ne verujem da je lakše iskopati više prljavštine iz ljudi nego na izvoru samosažaljenja. Ne znam ni da su ljudi išta drugo osim jedne smrdljive gomile samosažaljenja. To što povremeno izađu i obuku lepo odelo nije ništa drugo nego izlazak u lepom odelu. Uvek se vraćaju izvoru kao svojoj sobi na vrhu stepenica. Na tom izvoru se nikad ne menjaju, ostaju večito mladi i vitalni, takoreći. Kad izgube nekoga, kad se sve uroti protiv njih, kad nemaju šanse, kad drugi dobiju šanse, kad ih sreća zaobiđe, kad ih sreća ne zaobiđe ali je pogrešne boje, kad su drugi loši, kad su drugi dobri, kad je drugima bolje ali i lošije, kad demokratija nije dovoljno demokratična, kad je previše,  kad teokratija ne isporučuje obećano, kad se isporuči obećano ali nije ono što se čekalo, kad neko kaže ružnu reč, kad neko kaže dobru i ne pogodi, kad ljubav dođe i prođe i ne zadrži se dugo, kad dođe i traje predugo, kad ne dođe uopšte… Mi, Mimoze Samoživosti rano procvetale koje ni Svemir duplo veći od ovog nemerljivog ne bi mogao da nahrani, mirišemo na prljave emocije kao na prljave čarape. I nikako da taj jedini par koji imamo operemo s večeri pa započnemo novi dan čisti.

Možda sam zbog toga prestala da govorim o tom danu, onom juče. Ponekad šapućem, a najbolje je kad ćutim.