Uočila sam sinoć da blog ima do sada 501 objavljenih postova. Statistike se jasno vide, i ako sam ih i videla ranije, zaboravila sam. Volim broj 5, i nula mi se sviđa, i ona jedinica na repu ima stila… prilično jedinstven broj, po mom mišljenju, i mora da sam ga zbog toga spazila. Jedan od dana sledeće nedelje će biti četvrta godišnjica postojanja ovog bloga (ako jedinicu iz prethodnog broja dodam četvorki, to će rešiti i taj problem). Fotografija koja me predstavlja vizuelno je slikana par meseci pre toga. Dizajn nisam menjala iako fotografije na vrhu jesam. I to bi bilo to.
Ne volim vraćanja u prošlost a bez veće svrhe, kao pisanje stvarno dobrog memoara, i sa dovoljno izuzetnih primera na policama knjižara i biblioteka, ja se time neću baviti.
Od petsto dva teksta, daleko najveći broj je nastao tokom te četiri godine, ponekad bez ikakvog editovanja, a neke sam pisala danima, ili im se vraćala nakon nekog vremena. Pretpostavljam da se vidi neki razvojni put u njima (ne neizbežno uzlazni), iako to nije naročito dug period za tako zahtevnu veštinu kao što je pisanje, ali ja sama uočavam razlike u odnosu na tekstove iz perioda pre bloga. Imaju puno više entuzijazma i vitalnosti u sebi. Ili sam se više trudila. Pretpostavljam da to spada u one stvari koje se redovno dešavaju ljudima – svako se iznenadi suočen sa sopstvenom smrtnošću. Ili tako nekako, recimo.
Blogovi su tada još uvek bili relativno nova pojava, ali to nije sprečavalo medije i ljude velike i male da o njima pišu, raščlanjuju ih, ocenjuju, predviđaju im ovo ili ono, iako ne znam da je neko mogao da predvidi da će neki među njima postati jako uticajni, što je njihovim autorima donelo i prava bogatstva, nove karijere, osnove da sebe shvataju ozbiljno i sl. To bi ogadilo blogove i daleko otpornijim specimenima od mene, ali kako je moja prirodna tendencija anti-trendovska, u tom pristupu blogovima i svetu nisam imala šta da tražim, steknem, niti izgubim, pa sam prestala da obraćam pažnju. Sporedni koloseci umeju da ponude i udobnu vožnju i lep krajolik, sve što treba. Među blogovima sam povremeno nailazila na neke jako dobre, i to me je uvek obradovalo. Ono što sam znala i ranije a blogovi su samo potvrdili je da ambiciju treba uvek držati na kratkom lancu. Ambicija naime sadrži jednu poveću dozu narcisizma, i dok je doziranje škakljiva stvar, a ni veseli narcisi nisu uvek loše društvo, retke su ambicije koje lepo ostare. Stoga su kratki susreti dobrim danima uvek najbolji pristup tuđim ambicijama. Sa svojima svako sam.
Život se promenio tokom poslednje četiri godine, sa dobrim i sa lošim što promene uvek donose, a kako sam se ja promenila, u to ne bih ulazila. Danas sam kod kuće, i kako sam se našla u relativno sličnim okolnostima onima u kojima sam započela blog, učinila mi se to sasvim prihvatljiva prilika za jedan mali nostalgični omaž izgubljenom vremenu.
Omaž završen.
Pošto je moje iskustvo u vezi sa blogovanjem tek i možda na nivou građevinskog temelja, na primer, iz teksta izdvajam sledeću rečenicu koju prepoznajem kao vrlo važnu za jednu uspešnu komunikaciju, oslobođenu lične, negativne percepcije : “Stoga su kratki susreti dobrim danima uvek najbolji pristup tuđim ambicijama”. Ovakvo razmišljanje za mene je zaista bitna povratna informacija, iako sam sada i subjektivna, čak posesivna.
Mozda drugaciji pristup nije nemoguc, ili daje jos bolje rezultate. Nije na odmet probati.
Osloboditi se negativne precpecije uopste nije lako. Ne znam zasto je ima toliko puno. Ako je jednom ispala negativna, ne znaci da ce sledeca, ili ona nakon nje… To sto sticemo iskustva nas izgleda ne cini pametnijim. Samo tezim.
Sa velikim zadovoljstvom iz godine u godinu čitam tvoj blog i nadam se da ćeš još mnogo godina pisati.
Zašto “izgubljeno vreme”? Iz svega, pa i prošlog vremena, može da se nauči nešto korisno.
Srce si, charolijo. I drago mi je da si tu
‘izgubljeno vreme’ na vise nacina, agroekomonijo. Jer ga vise nema, kao proslo, kao referenca na Prusta u nekom sirokom zamahu, a sigurno delom i omaz nebrojenim satima koje sam provela u pisanju svih tih tekstova.
Uci se iz svega, slazem se, i samo treba ici napred. Nestoodo znanja ce naci primenu, nesto nece, ali neka, tu je sve.
Jesam li ja tebi već nekad rekla koliko volim da te čitam
.
Dobro je kad nam osvrt pokaže da s ejesmo promenili, znači da ostaje trag. Loše bi bilo da konstatujemo da smo ostali isti .
Pisala ti nama još 100 godina
.
Vi ste sve divne, i hvala na lepim recima.
Drago mi je da vam prija citanje tekstova; ja volim proces pisanja i mada je vreme sve krace ili ga prosto nema, male su sanse da cu prestati
Lep je ovaj obrt sa promenama, pb, bas si vesta
…хајде још 499 постова, па да их буде 1001 (ако сам добро сабрао
Znam da si optimista, dragi Gorane, ali kad to tako postavis… uh, mnogo.
A mozda si i overachiever
Lakse je osvrnuti se i pogledati tih 501+ nego gledati unapred u takvu planincinu… 499? Too much!
Narocito kad dobro znam da idu samo jedan po jedan…
Нисам никада био оптимист (срећом по мене), него знам да још 499 постова није много, јер:
1. Власнички: Ово је твој блогспот и ти диктираш динамику испоруке (уфф, ово ми је ефектно
2. Енкариџинг: Млада си, девојко, Бре, а Писац сазрео само тако
3. Емпати/Симпати: Сви знамо да написати добар текст није лако, мада само део нас зна КоЛиКо то није
лако – зато и долазимо код тебе у госте
Наравно да је лакше осврнути се – и треба, имаш се и на шта осврнути. Срећно ти друго полувреме и, како кажу наши клинци: опуштенција
Smejem se… hvala, srce si.
Trebala sam da se setim da ti ovakve stvari objasnis ocas. I sve ima smisla
Bice sta ce biti, i mi cemo biti, i bice svega… i do toga vredi nastaviti. Korak po korak, dan po dan. Osvrcemo se samo povremeno, bar mi koji hitamo napred.
Lep pozdrav,
Лепо си написала: корак по корак, дан по дан (Day by Day je давни тзв. џез стандард, који је у једној магичној обради са баховским уводом и са феноменалним крајем нама поклонио следећи, мени најдражи вокални ансамбл):
Дистинкција: хитахјте напред сви који мислите да треба, ја мало кочим
Jos jedna distinkcija: bilo da hitam ili idem sporo, mrzim kad me neko drugi bilo pozuruje ili usporava. Meni se prasta ali drugima… – uh
Bas je ovo lepo. Vreme je za spavanje, i fino je leglo. Lepo raspolozenje, svezina nekog finog vremena… harmonija prava
Lep pozdrav,