G & B. What about the Ugly?

Kupila sam jednu haljinicu nedavno, u letu praktično – videla je u izlogu, ušla u radnju, probala, platila i izašla opet na ulicu, sve za pet minuta – i zakasnila na susret s klinkom posle časa baleta (mama ide na balet a ne klinka, i to verovatno nije jedina obrnuta stvar u ovoj familiji), ali ne previše – zakasnila sam u stvari zato što sam promašila stanicu zaneta u misli pa sam morala da čekam na povratak u suprotnom smeru i kad sam objasnila klinki, ona je samo odmahivala glavom. Oh, mama. To je bio dobar dan.

Haljinica nije izgledala ništa naročito u rukama; spada u one koje ožive kad se obuku. Dopala joj se, i složila se da bih trebala malo da je skratim. Rešila sam bila da to uradim sama. Nije to komplikovan posao, iako nisam u njemu vešta, ali sve dok se ne okrene ivica i zagleda na šta to liči, ne smeta i kako sam bila nestrpljiva da haljinica bude spremna za sledeći vikend, moj nezgrapni rad iglom i koncem je poslužio. Imala sam namenu za haljinicu, pa je i ta mala egzibicija šivenja (kojom je klinka bila impresionirana, jer nikada nije videla ni bolju ni goru) imala šarma i dodala je malu dozu uzbuđenja na jedan fin, staromodni način. Naime, išla sam na ples. Nije ni to ništa posebno; idem bar jednom mesečno. Ali imala sam jedan dodatni motiv koji je od mene napravio klinku, i bilo je to sve skupa simpatično.

Sledeći vikend nije počeo naročito dobro, odnosno nedelja pre vikenda je postajala sve gora. Nema veze, držala sam se jedne od onih filozofija koje umeju da plivaju u malo vode. U subotu popodne dobro raspoloženje nije presušilo ali u čaši se filozofija jako trudila, i osetno gubila dah. Kad sam obukla haljinicu, to je pomoglo. Rad iglom i koncem nije bio vrhunski i bez detaljnog zagledanja, ali takve stvari me nikada ne muče. Čak sam izvela moj ritual sa muzikom, čašom vina, i stvarno uposlila sve metode koje znam za podizanje raspoloženja jer nisam htela da onu finu radost prokockam tek tako, i nisu omašile. Jedino, hm, pa… nisam više bila ubeđena da mi se stvarno ide. Ili da je moj plan, iako fleksibilan, bio nešto što mi je uopšte važno. Ili da je možda bolje probati nešto drugo kad mi je već raspoloženje tako neurotično, jer može se i bez haljinice i bez drugih stvari, ali bez raspoloženja… Ili. Nelagodni veznik je nastavio svoj vešti rad, ali sam rešila da ga ignorišem, i izašla napolje što pre.

Od tri dvorane, ballrooms, kako ih velikodušno zovu, ples je bio u onoj koja mi se najmanje sviđa. Odnosno, ne sviđa mi se uopšte. Čak mi pozitivno smeta. Možda je svetlo, ili… – eto opet njega, veznika. Mora da se uvukao u tašnu.
Bila je velika gužva. I to mi smeta. Nije dugo prošlo pre nego što me je neko potkačio cipelom u zanosu plesa i zabolelo je. Partneri su bili neki standardni, neki novi, a neki šareni. Opet sam jednom morala da kažem da prestane sa pokušajima da me baci u dalj, a drugom da prestane da me vrti jer je i tri minuta pesme previše i pripašće mi muka, i ne samo od vrtenja. Haljinica je privukla više pogleda koji mi se nisu sviđali, iako je bilo i pogleda koji su mi se sviđali; prosto treba umeti gledati. Mutno svetlo se lepilo za još mutnije raspoloženje. Kako je to moguće, pitala sam se, pa bila sam tu pre nekoliko nedelja i bilo mi je lepo. Ne umem da gledam, mora da je to. Nekad prosto ne ide. Da li uopšte… mislila sam da treba odustati od plana, ali nisam htela da prihvatim poraz, i rešila sam na kraju da pitam Sajmona za savet. On organizuje te večeri, i vrlo je friendly prema meni, iako nisam više tako sigurna da je gay, kako sam mislila ranije.

Kad ti je rođendan? pitao je Sajmon.
Sledeće nedelje, odgovorila sam.
Kog dana?
U nedelju.
Pa, sledeće nedelje nemamo bend pošto je veliki happening u Nju Orleansu, ali možda nedelja nakon toga? predložio je.

Poraz je uz njegovu pomoć bio samo gori. Ideja za Birthday Jam je lepa, iako mi nije bio rođendan. To je upravo bio plan: u dobrom raspoloženju, to bi baš bila prava stvar. Ovako sam se osećala kao prevarant ostavljen na cedilu, nadigrana od strane sopstvenog plana. Prevareni prevarant? Yikes.

Kad je započeo Birthday Jam, bilo je troje slavljenika i bilo je simpatično, kao i uvek. Bila sam zahvalna Sajmonu da me nije ohrabrio. Nisam više bila neraspoložena. Sada se u šupljinu uselila jedna druga filozofija. Na tom mestu mi ponekad bude lepo, ne uvek, ali za nešto više od godinu dana nisam nikoga srela sa kim sam postala prijatelj, niti poželela. Naizgled se svi međusobno poznaju i druže. Kad sam pitala o Danijelu jer ga nisam videla neko vreme, niko nije znao da mi kaže da li je u redu, i da li je još živ. Kako je to moguće, pa dolazio je tu ko zna koliko dugo, pitala sam se. Ali možda je Danijel bio moj tip. Kad bih ja prestala da dolazim, niko ne bi znao. Ne bi ni mario. Alanu bi malo bilo žao, ali on ima short memory loss, ili neki sličan poremećaj i da me vidi negde na ulici za koju godinu verovatno ne bi znao ko sam.
Tu se pojavilo nešto nalik na smešak.
Fil mi nije oprostio što sam unela malo seksepila gde ga nije očekivao.
Na tom mestu se odmahnulo glavom.
Gregu ne bi bilo žao, niti će oprostiti, ali to nije fer – na osnovu mog otvorenog i konkretnog saveta konačno je naučio malo bolje da pleše, a izgledao je kao beznadežan slučaj.
Tu sam se setila kako sam mu objasnila koncept, i da mi nikada nije odgovorio na mail, ali rezultati se vide, i on je stvarno ponosan. I baš na tom mestu, sceni moje neosetljive brutalnosti, ja sam se  nasmejala. Stvarno, široko nasmejala. Mali koncept samozablude i jedan još manji ili nešto veći samoprevare… kakav smo skup nadobudnih bednika, mi, plesači u zagrljaju nezainteresovane sudbine i šetači po žici od propalih planova.
Krenula sam kući. Opraću haljinicu i naći joj bolju priliku. Shitty days – jedan, dva, tri… negde se niz prekine.
Samo nikad ne žuri.