Prvo je Tijana pronašla video.
Zatim sam ga ja slučajno pogledala.
Koji je to proces, razmišljala sam naknadno: danas kad oko kamere snima sve, ovakve stvari su redak susret srca iza oka kamere i onog ispred, jer – ispostavlja se - mi, ribe u moru informacija, i dalje nalazimo komunikaciju krajnje romantičnom, i nedostižnom. Kao putovanje na Bahame, ili Mauricijus, recimo. (Romantičnost često dolazi baš usled nedostižnosti – prevrtljiv ali proveren koncept).
Impulsivna reakcija nakon gledanja videa ja bila da ga podelim. Ono što sam videla je ingenioznost ljudske kreativnosti, umeće, i iznad svega toga i daleko najmoćniija sila, želja da se pomogne, prosto, od srca. To ostaje najkraći put do dobrih dela, i najmanje podložan korupciji.
Video je snimljen na Filipinima. Tokom poslednjih meseci čula sam dovoljno filipinskog jezika (koji je pretpostavljam filipinski, jer postoji i pilipinski, a kraj njih još sve skupa preko 100 jezika na tom skupu ostrva u Pacifiku) i videla dovoljno Filipinaca da sam to uspela da složim sa priličnom sigurnošću. Rešila sam da video podelim sa Filipincima koje srećem svakodnevno, a i šire, jer ovako nešto je panhumanizam, bez ikakve sumnje.
Link na video sam poslala email-om, i obzirom da je youtube blokiran na poslu, ohrabrila primaoce da ga proslede sebi na adrese sa kojih će moći da ga pogledaju od kuće, jer ovako nešto budi nadu u bolji svet i… malo sam uposlila patetiku, ne vrlo rado, ali ne poznaju me dobro i ponekad je uputno ispasti patetična. Iznad svega toga ležala je nelagodnost da Filipinci neće ovo gledati kao ja. Ali video je zaslužio da ode dalje, i preuzela sam rizik.
Reinaldo, koga sam pomenula jednom prilikom prethodno, je snalažljiv, i nestrpljiv, pa je uspeo da odgleda video odmah. Uskoro zatim, prošla sam bila kraj njegovog deska, i on je dobacio ‘ja sam odrastao na takvom mestu’.
Rey, kako ga zovu, je uvek nasmešen, pa je i to rekao sa osmehom. I ja sam uglavnom nasmešena, delom je to moj default mode, a delom zato što provereno daje pozitivne efekte, ali tu sam se zaustavila. Pogledala ga, i nisam znala šta da kažem. Par otkucaja srca kasnije, iznenađenje sam usmerila u drugom pravcu - kako si uspeo da pogledaš video!
Poslao sam link sebi na telefon, objasnio je, širok osmeh se zadovoljno baškari na njegovom licu, i bez traga nestrpljenja nad time da sam ja takva neznalica.
Ja sam opet uposlila osmeh, zatresla glavom i rekla da je to neverovatna priča. Misleći na video, ali svesna da je to što je rekao samo početna rečenica jedne mnogo veće.
Kasnije u toku dana, našla sam se nasamo sa njim u jednoj sobi, i pitala ga – to su slamovi Manile, jel’ da?
Da, potvrdio je.
Koliko si imao godina kad si došao u Kanadu? pitala sam dalje.
Devetnaest.
Sa porodicom? (ima mlađu sestru koja boluje od neke retke bolesti i kojoj je vrlo privržen i posvećen).
Da, smeši se kod svakog odgovora, lako, prirodno.
Mora da je bilo teško doći, nastavljam ali ne želim da nastavim tim putem, jer ljudi bez obrazovanja i para su realno nepoželjni u ovoj zemlji blagostanja a i u onim puno manje blagorodnim.
O, da! osmeh je još širi, ali drugačiji.
Pre par godina pročitala sam bila članak o čarobnom bregu u Manili, i tada postala svesna… duboke kompleksnosti ljudske snalažljivosti… čini mi se po prvi put, i da je naše nepoznavanje sveta neizmerno duboko, mnogo dublje, rekla sam, istovremeno ohrabrena njegovom neposrednošću i suzdržana zbog bazične ljudske pristojnosti da ne treba olako gurati nos u tuđe priče i prelaziti granice i zemalja i priča.
Oh, to je nedaleko od mesta gde smo mi živeli, on se smeši kao da pričamo o turističkima atrakcijama Manile.
Ovaj čovek koji ovo radi, on je sigurno inženjer neke vrste, jer očito zna šta radi, ali koliko je srca potrebno za tako šta…, nespretna sam, ali važno je reći, mnogo važno. Uzdati se u proroke i bogove za spasenje, a ljudi sa rukama koje umeju i srcima koja mogu, su tu među nama. This is incredible stuff, dodajem.
Nije nesvestan moje nelagodnosti, i zna da je sasvim prihvatljivo da ne kaže više ništa, ali on nastavlja.
Bilo je dana kad nismo imali šta da jedemo osim malo pirinča i vode, kaže.
Gledam ga, i ćutim. Ne znam kako je to jesti malo pirinča i vode i samo jednog dana… prisećam se kako, tako mršav i vižljast, puno jede i svi se tome dobroćudno smeju.
Počeo sam da radim kad sam imao 14 godina.
Mora da je bilo teško…
Oh, no, it was fun, smeši se. I zamišljam da je baš tako bilo. Naučili smo rano da je rad važan i da ništa ne može da se postigne bez puno truda.
Sve to što radi – dva zahtevna posla, bend, mladost, projekat sa drugarima u e-biznisu… – je samo lego konstrukcija sagrađena od tih rano položenih blokova, postaje malo jasnije. Sasvim malo.
Za tebe je to bilo detinjstvo, sigurno je bilo lepo na način koji samo detinjstvo ume da oboji, ali tvoji roditelji… kako je njima moralo da bude teško… odmahujem glavom, smešak se davno osušio.
Klima glavom, ali taj deo ne razume tako dobro. Jednu stvar neću nikad zaboraviti, kaže ozbiljno a onaj osmeh ga verno prati i obavija, naučili su nas da sve prihvatimo sa osmehom. Šta god da naiđe, nasmeši se, i biće lakše.. i pokazuje kako, tršave kose, u vrećastim pantalonama i teškim cipelama koje su modni stejtment muškosti u ovim krajevima a kod njega neophodne za poslove koje radi, iako se ne bi bunio ako se koja devojka primi na njihov seksepil.
Gledam ga. Ne znam šta on vidi kad gleda u mene, ali prepoznaje lako nekoga ko nikada nije bio ni blizu takvog života. I taj prevoj, gde bi se većina ljudi postidela takvog odrastanja, u Manili ili bilo kom gradu, gde je često puta čak i jedna ulica predaleko od poželjne adrese uzrok dugovečne anksioznosti i nezadovoljstva - on na njemu ne okleva. Ne stidi se, niti se razmeće. Ja sam ta koja je zbunjena. Jedino što uspevam da kažem je – Bravo za takav duh. To su moćne stvari.
Klima glavom i prihvata, ne kao pohvalu, već kao priznanje – da ne znam, i ne razumem, ali da poštujem. Preko svih jezika, uključujući 100+ filipinskih, razumeli smo se.
http://isanglitrongliwanag.org/
0 Odgovori na „Sunshine Rey“