Kada je 2007. John Maloof, u potrazi za materijalom za knjigu o svom kraju u Čikagu, na kojoj je sarađivao, obilazio antikvarnice i kuće licitacija, naišao je u jednoj na gomilu negativa – na hiljade u kutiji, kako se kasnije ispostavilo – i kupio ih za $400. Nakon što je kutiju doneo kući, prošao je još dobar broj meseci dok nije počeo malo da razgleda sadržaj, skenira ponešto u kompjuter u nadi da će naći nešto pogodno za svoj projekat. Ubrzo je shvatio da su delo jednog fotografa, da sežu unazad do ’50-ih, i da su izuzetne. Njemu je bilo 26, fotograf – Vivian Maier – je imala 83, i umrla je bila skoro pre toga. Jedna opsesivna priča se završila, druga je započela.
Vivian je provela dug, tih život, radeći kao dadilja. Nikada nije bila bliska nikome, iako je deca koju je čuvala, sada već dobro zašla u godine, pamte kao divnu dadilju. Ali ne pamte da je ikada neko pozvao telefonom. Jeste uvek nosila sa sobom aparat, međutim nije o tome pričala, niti je išta privuklo na njega pažnju. Nikada nijedna od tih hiljada fotografija nije bila nigde objavljena, a verovatno ih niko nije ni video. Oko koje vidi i beleži, i ne privlači pažnju na sebe. Dok John nije naišao, preživeo početno ludilo i omamu susreta sa takvim blagom, i kad je povezao priču i fotografije, osetio da je njegova dužnost da svet sazna za jedan od talenata 20-og veka, koji je postojao i završio se po strani, u tišini. On prestaje sa svim svojim prethodnim planovima i posvećuje se umetnosti Vivian. To nije lak put, ali njegova strast je glasnija, ako ne eksplicitnija, i priča se polako širi, izložbe se organizuju, i – ko zna šta će dalje biti. Da li će John dobiti satisfakciju, da li će sva ulaganja i strast dovesti i do para a ne samo ivice bankrotstva, da li će lica iz davnih decenija prošlog veka zaživeti u svesti savremenog sveta… Da li će. Bilo šta.
Ali kakva priča: http://motherjones.com/media/2011/04/vivian-maier-john-maloof
Е, браво – ово је фантастично, одушевљен сам фотографијама усамљене дадиље!
Више је она и квалитетније комуницирала са људима овим својим тихим начином него многи који су то мислили да чине кроз своје пословне, друштвене и приватне животе.. а преко тога нам је и оставила далеко драгоценије сведочанство о томе, захваљујући Џону – тек понеко нађе, као што је у Хамлету случај, онога ко ће ићи надаље по свету да његову повест приповеда
Mnogo si lepo ovo uocio, Gorane. Zaista je bas tako. Komunikacija je dominantni dozivljaj u ovim fotografijama, i clanak je to izuzetno dobro izlozio: ona gleda dole u aparat, jer je taj tip imala, oni gledaju u nju, i to nije nikakva smetnja. Cak i da je nisu bili svesni… mocne su, ove njene fotografije, apsolutno mocne. Ja ne volim kad se zivot umetnika uvlaci u pricu, jer je to obicno iz pogresnih razloga, ali ovde je ta prica prosto neodvojiva.
I Hamleta si povezao… drago mi je da te je ovo tako dirnulo i inspirisalo
Ja sam naisla bila na tekst pre nekoliko meseci i nisam stigla da ga postavim, ali nikako da zaboravim. Prosto poseduje magiju koja prodrma. Meni je, osim izuzetne lpote i snage fotografija, prica o njenoj tihoj umetnosti van svega, neverovatno mocan artistic statement. Ona je to radila zato sto voli, gonila je strast, potreba… i ostalo je na tome. Ispunila je sebi zivot.
Ili pretpostavljam da je nesto tome slicno bilo.
Ovo je vanredna prilika da naučim nešto o njoj i još jedna potvrda mojim razmišljanjima o tome kako posebni ljudi žive svoj život baš onako kako njih ispunjava, u vezi sa sobom i svojim instinktima, voljama, željama, namerama; odlaze tiho i neprimetno. Ali, da li se trag Vivian Maier može poreći!?
Fantastičan je i Bresson, ali to su, dakle, dve dijametralno suprotne životne priče, a moje simpatije nekako uvek pripadnu osobama kao što je V. Maier.
Priča o njenom životu bila mi je apsolutno nepoznata ( sve do sad i divno je od tebe što si prenela svoja saznanja ), osim činjenice da je ova fotografija http://3.bp.blogspot.com/_YUrw6ooCZj4/TQT9IZKDv3I/AAAAAAAABAg/tIYIR9IbEII/s400/53-285.jpg
njeno delo .
U posebne ljude svrstavam i dotičnog Maloofa, što je opet naročit soj ljudi.
Obogate ovakvi susreti. I sa njom i sa njim.
Lako se citava mitologija moze isplesti oko nje, ali ne sasvim, shvati se brzo, i upravo je u tome stvar. Sta god da se nalazilo iza tih njenih izbora, bili su njeni. I nema mesta za druge stvari osim postovanja. A zatim se pogledaju te fotografije opet, i stvarno, naklon jednoj dami.
Fantasticno! Srce koje je videlo priče oko sebe a ćutalo svoju priču.
Bravo za njih dvoje.
Bravo i za tebe.
PB, i mocno i fantasticno. Srce koje dodirne i nasa. Zahvalnost ume da bude i lepo je kad je univerzalna.
portose, pa nije to bio neki napor za mene, ali hvala
Napor nije glavno merilo. Pika se zelja da podelis sa nama i nacin na koji to radis.
Okay, prihvatam