Fat-free

Ležim budna. Volim ovakve trenutke osame, kad pored mene leži telo koje još ne poznajem dobro i ja mogu da budem srećna ili tužna, a da to nema nikakve veze sa njim. Svesna sam njegovog prisustva. Ne smeta mi, niti mi je drago što je tu. Mrzim ga pomalo, u stvari. Ponekad su dečački bespomoćni kad hoće da ostanu preko noći, a ponekad misle da su osvajači iz Bronzanog doba. To što ja volim da spavam sama pripisuju dekadenciji savremene kulture. Muškarci su uvek opčinjeni mojim krevetom. Kao da je nezamislivo da u današnjem svetu prepunom beskućnika i nedovoljno ispavanih ja imam ovoliki samo za sebe. Na njemu bi moglo udobno da se smesti celo jedno afričko selo. Takav luksuz je eksesivan za ženu koja uvek leži na ivici. Na čemu oni spavaju kod kuće? Asketski život urbanog muškarca; ako već nije napisana, neko sigurno o tome piše knjigu ovog trenutka.
I ja volim svoj krevet. Zato što je moj.

Izgleda mirno i opušteno.
Pomalo se stidim, ali nisam načisto koji je stid u pitanju. Možda je od onih koji statiraju kad nema ničeg drugog. Stid zbog nedostatka stida.
Zagrlio me je i zaspao. Nije se pomerio kad sam se izvukla iz njegovih otežalih ruku. Nemam volje da ga budim, strast je potrošena i zadovoljstvo me čini lenjom. Htela bih da se zadržim na tome.
Sedim prekrštenih nogu i gledam ga. Lepo oblikovana glava, širina i zaobljenost ramena, jake ruke, dugačke linije tela. Okupirao je krevet. Sada izgleda mnogo manji.
Nasmejao se zbunjeno kad sam ga pitala da li je maljaav, i zaustavila se pre nego što sam otključala vrata. Ne mogu da se setim, da li sa muškarcima treba ozbiljno ili ne?
Dobro je, ne hrče.
Za sada imamo dva tačna odgovora. Zašto uvek mislimo da baš mi zaslužujemo istinu? Ja mislim.
Škrguće zubima. Pokrivam ga i ustajem. Soba je puna njegovog prisustva i blede svetlosti koja ulazi kroz tanke štapiće bambusa na prozoru.
Uopšte mi se ne spava. Volela bih da mi sad neko pokuca na vrata i svrati na priču.

Parovi su tek upola sami u odnosu na pojedinca. Niko ne računa da će on spavati kad se tebi ne spava, i obrnuto. Dvoje još uvek nisu množina.
U kuhinji ne palim svetlo, uživam u kretanju kroz mrak. Umesto zavirivanja u frizider u 4 ujutro mogla bih da sanjam nešto iz bogate kolekcije podsvesti. Ovo mi se više sviđa. Uzimam jogurt i kašičicu iz fioke.
U dnevnoj sobi puštam muziku, ne naročito tiho. Tražeći kroz trideset kanala digitalne muzike nalećem na Stevie Wonder-a. Balansirajući kašičicu i čašu jogurta počinjem da plešem. Svetla grada trepere prijateljski i ja se smešim sa kašikom u ustima. Stevie-ja sledi Gloria Gaynor. Disco night u dnevnoj sobi. ‘I will survive’!

Od ovoga bi neki reklamni direktor napravio uspešnu kampanju za fat-free jogurt. Samo bi me obukli. I očešljali. I nalakirali nokte histeričnim lakom. I zabranili mi ugovorom punomasne mlečne proizvode. I… Ne, hvala, nemojte.
Ostavljam kašičicu i praznu čašu u kuhinji i vraćam se krevetu. Volim osećaj drvenog poda pod bosim nogama. Volim i ovu noć.
Nije se pomerio. Soba miriše na njega; ritam njegovog disanja se sada jasno čuje. Penjem se na krevet i povlačim prekrivač na sebe. On se meškolji, pruža ruke i privlači me u zagrljaj. Spušta usne na moj obraz i pola oka i nastavlja da spava.