Druga priča

Na prvi pogled nije bilo jasno da li je žena ili muškarac, osoba na sceni. Kosa do ramena, vitka figura, haljetak i široke pantalone kao kostim. Zatim je krenulo. Već sa prvim pokretom pokazao se muškarac. Ali pokret je bio esencijalno ženski. Gubitak, tuga, očaj, ekstremno i ekstravagantno prikazani kroz contemporary dance. Možda bi neko mogao da zamisli da emocije nisu nikada dobile svoj glas do pojave modernog baleta i njegove spastične drame koja iritira, ali onaj ko ne zna da je fizička demonstracija bola kao i radosti dimenzija koja nedostaje, verovatno ne zna ništa. Michael je ekstreman u svojoj ekspresiji gubitka, na način koji se vidi kod žena. I možda zbog samog načina, možda zbog  izvedbe, niko ne poštuje bol žena, ali kad muškarac izrazi to isto, odjednom okupira svu pažnju, ispuni celu scenu. Zašto uopšte ima uzroka za takav bol, je pitanje koje se ne provlači po diskusionim forumima udobno pozicioniranih velikodostojnika koji su se našli na svojim pozicijama velikim uredbama ljudi sličnih sebi, ali da muški bol ima više težine, što mi je odjednom postalo očigledno, mi nije pravo. Da su oni ovako gestikulirali od početka možda ni njih ne bi poštovali, ili bi možda užasi stali. U muškarcima je rešenje svake krize, moli za rešenje svaka kriza, ali niko ne sluša. Kad muškarca nešto boli, svi obraćaju pažnju. Ja nisam mogla da odvojim oči.

Michael Caldwell je uporkos svom imenu Vijetnamac. Odnosno, otac je Amerikanac, iz Pitsburga, ali Michael sa distance mog sedišta izgleda kao punokrvni Vijetnamac. Sa jednim upečatljivim sam se već srela ranije. Gubitak je autentičan, iako je i Michael rođen u Pitsburgu, ali to se zove umetnost. Pleased to meet you.

Na predstavu smo došli zato što je Martin gledao ranije jednu njegovu koreografiju, i rekao da je to bilo nešto najbolje što je u životu video. Nije da poštujem njegovo znanje o dance-u, ali poštujem emociju. Predstava se sastojala od dva komada: prvi komad nije odmakao dalje od mediokriteta, međutim Michael… ovo je dobro. Završni pokret, mrak se spušta na scenu i daje se na znanje publici da se aplauz očekuje. U jednom međutrenutku između tog mraka i aplauza, za koji nisam znala da postoji pre toga, Martin kaže nešto vrlo glasno, usred mrtve tišine i povrh poslednjeg drhtaja mišića i emocije:…. i ja nisam razumela šta priča. Okupirana performansom, jedina reakcija na njegovu invaziju, podjednako glasna, je bila – what? Šta on uopšte traži u tom magičnom, nepostojećem međuprostoru, rezervisanom za uzdah i zaostale treptaje pokreta u duhovnom oku.

Aplauz nije zakasnio, Michael se poklonio više puta, i zavesa se spustila. Uporednim putevima skupljala sam impresije, držala se nevidljivim rukama negde oko stomaka, i pokušavala da dedukcijom raščlanim šta je Martin tražio u tom međuprostoru – i zašto. On je ponovio svoju izjavu: koju bi od haljina ti obukla?
To je trebalo da bude smešno. Delovi scenografije su bile haljine i odevni predmeti osobe koju je lik u komadu izgubio – u najtragičnijem smislu – i on kroz potresnu i dirljivu interakciju sa njima prikazuje torment i agoniju gubitka voljenih ljudi. I ovaj komad mesa kraj mene pokušava da bude duhovit? Ne, ne duhovit – zao. To sam verovatno ja izazvala svojom reakcijom na prethodni komad koji se njemu polovično sviđao, ali meni nije. Možda je čuo u mom disanju koliko mi se Michael dopao, možda je hteo da ostavi utisak na druge žene u publici, možda je bio ljubomoran na Michael-a, ali bilo je to najviše zbog mene. I nije to bila spontana reakcija, ne, timing je bio perfektan – on je to izveo namerno. On je zao, zasenjuje lepotu predstave u tom trenutku, i ja ga pogledam, neimpresionirana. This was actually good, je bilo sve što sam rekla, moj prekor i osuda. Njegov performans je pao kratak. Nisam ga čula uz sav njegov planirani timing, nisam ni registrovala njegovu malicioznost; ne zvanično. On nastavlja da se smeška. Izaziva u meni želju da ga udarim, negraciozno, neženstveno. Muški.

Izlazimo u foaje, on ćaska sa nekom svežom poznanicom, koja je isto dancer, ja ćutim; izlazimo napolje. Boli me stomak pomalo, Michael mi je u mislima, banalna malicioznost ponajviše. Martin priča neku priču, ja ćutim jer nemam šta da dodam; ne interesuje me, fascinirana sam i odvratan mi je. Predlaže da odemo u Allen Gardens, malu botaničku baštu usred grada, dragulj, kako je on zove. To i jeste. Ne ide mi se nigde sa njim, ali pristajem; nije daleko odatle i nisam dugo bila. Trebala bih da pojedem nešto; kad me ovako boli stomak, traži nešto jednostavno. Imam na umu vijetnamsku supu Pho, nevezano za predstavu, već znam mesto nedaleko odatle.  Supa znači utehu na bilo kom jeziku. Boji me se, mrzi me, ne razume… nešto jeste od svega toga, ali dok hodam kraj njega, održavam balans neke vrste, uprkos svemu. On je ljubazan, pažljiv. Preračunao se, to mu je jasno, njemu koji stalno računa. U parku oko bašte uvek vrvi od beskućnika i marginalaca. To je njihov svet, i svako ko prođe je samo prolaznik, ako je suditi po njima. Ne znam koga foliraju, ali unutar ili van margina, shit je jedna te ista tvar.

Unutar fine arhitekture zelene bašte jeste prekrasno. Već kod ulaza, vazduh je zasićen zelenim, i svaki centimetar tla je pokriven kultivisanim biljem. Martin mi nudi jednu od urbanih legendi o palmi koja ispunjava centralni foaje: rađa banane koje osoblje i volonteri pojedu u slast kad sazru. Kako se oprašuju banane, pitam ga, pošto ne znam. Ne vidim pčele, nema vetra, ne znam ni da li ima pčela u tropima… Kako se te banane rađaju? On zaćuti. Konačno smo se razumeli. Ja odmičem napred svojim ritmom, on ide vrlo sporo. Jedna za drugom prostorijom, sa različitim biljem, fontanama i raznovrsnim posetiocima… jeste lepo. Prolazim kraj njega nekoliko puta, i sedam na klupu kraj ulaza kad sam završila. Stomak me sada zaista muči, njega nema. Deset minuta kasnije znam da namerno oteže. Neću otići bez pozdrava, niti ću ga tražiti. Utom ulazi unutra jedan od beskućnika iz parka; ide do WC-a u bašti. Vraća se nakon par minuta, i zastaje na pet-šest metara od mene. Ja gledam u zelenilo ali on mi je u vidnom polju, animirani objekat, i ja shvatim i bez fokusiranja da se on namešta tu da bih ga ja pogledala. Gleda direktno u mene, stoji preda mnom, i pozira. Jedan-dva-tri-četiri.. stoji pa stoji, i čeka na moju pažnju. I don’t think so. Ja sam videla jednog zaista lepog muškarca danas, i to niste ni ti ni onaj u drugoj sobi. Koji metar udesno, moj pogled se odmara na buganvilijama i rododendromina, a on i dalje stoji, širi svoja nepostojeća krila- i konačno ode. Morao bi se negde izdati proglas da žene ne vole muškarce zato što nemaju šta drugo da vole. I buganvilije i rododendroni mogu da posluže sa boljim rezultatima. Evo i Martina. Smeška se zadovoljno. Pitam se kome je on pozirao. Mrzim sebe zbog te malicioznosti, ali ne previše.

Na rastanku me grli, podiže od tla, kao i obično, i meni je mrsko što me previše dodiruje. On ne može da zaboravi da sam ga odbila, ja samo pamtim da je cela stvar bila smešna. Naročito kako je mislio da kad sam njemu rekla ‘ne’ nisam bila u vezi ni sa jednim muškarcem (godinama). Nisam ni znala da on to misli do nekoliko godina kasnije. Kad sam ga razuverila kratkom opaskom, ali nisam sigurna da je poverovao. Jer baš kao beskućnik u staklenoj bašti, on misli da je najbolja stvar koja je mogla da mi pređe put. Kad to uradi crna mačka, ja pljunem tri puta. Kad naiđe neko manje simpatičan, ja okrenem glavu na drugu stranu.
A Michael… to je već druga priča.