Zelda, nije Fitzgerald

Zelda, nije Fitzgerald. Turkinja, kojoj ime izgovaraju u nekoliko varijacija, ali meni se ova najviše sviđa, Zelda je treća po redu koju sam srela iz te zemlje, popularne u mitu i kolektivnom sećanju moje zemlje. Zemlje više nema, ali mitovi sporo i teško umiru.

Prva je bila neurotična, mršava, odlično je kuvala, završila silne škole ali ništa nije radila. Postojao je dugi niz objašnjenja iza toga, ali nisam se raspitivala, jer nije bilo do mene ni da pitam – zašto se očekuje od ljudi da objasne svoje izbore i neprilike pa i srećne okolnosti ostaje nerazumljivo, suvišno. Ona mi se dopala, naročito kad bi povremeno pričala o svojoj mladosti u kojoj je sve bilo egzotično, orijentalno i dekadentno, i nisam se usuđivala da zamislim kako je to moguće, da ta tri prideva opstaju i u ova vremena, ali ona je to umela, da isprovocira u meni maštu i ja sam se smešila, i dosula sebi u tanjir još, a ona nikad nije ništa jela.

Druga je radila previše. Sa četvoro dece, koja su sva bila na mamu i tatu po postavljenim ciljevima i uspesima, ova Turkinja i njen muž su sve radili u tandemu, između ostalog delili su dvocifreni broj patenata u okviru jedne industrije gde profit zavisi od patenata, i kako je profit u pitanju enorman, njih dvoje su se neverovatno dobro kotirali profesionalno, iako je nesumnjivo u tome bilo i dobre doze bullshit-a, ali tim bolje. Delili su i kancelariju i apsolutno se nikad nisu razdvajali. Oboje u odmaklim 50-im, muž je ličio na ostarelog Denisa, onog klinca koji je sporo ali efikasno vodio svog komšiju matorog Džordža ka smrtnom slučaju infarkta, i to radio sa tragovima istinskog sadizma, ali slatke face. Imao je i šest prstiju na levoj ruci, ovaj ostareli dečak, i kad sam to spazila, nadala sam se samo da nisam blenula previše očigledno, ali kancelarija je bila mala i svega nas nekoliko u njoj, tako da je, verujem, to bilo prilično vidljivo i nevaspitano. Zatim sam spazila njegovu ženu. Sa dugom divljom kosom na mestima protkanom sedim vlasima i par bradavica na licu te gorućim crnim očima ličila je na autentičnu vešticu, i taj njihov tandem, tako uspešan je bio avatar đavola i njegove supruge, nije bilo nikakve sumnje, i ja sam se nasmešila, jer ne pamtim da se đavo u bilo kojoj mitologiji pojavljivao kao veran i posvećen suprug, valjda bi mu to umanjilo seksepil, ali ovo dvoje su išli u paru, i kad sam to povezala, imalo je savršenog smisla.

Kad se Zelda pojavila, ona pomenuta na početku, nije me iznenadila. Ali to je bilo delom i stoga što sam pre toga srela jednu Ruskinju koja je bila udata za Turčina neko vreme, i koja mi je objasnila da su Turkinje ružne a Turci jako zgodni – sretala i njih, i jesu, liče na naše muškarce – i to je izgledalo sasvim protivprirodno, jer žene su lepe, ali Zelda se pojavila da sve to potvrdi, i to baš u pogrešnom trenutku kada je moj život naglo i dramatično poružnio. I mada se ona često smešila i površna dijagonoza je ne bi smestila nigde drugo već među vrlo pristojne ljude, sve oko Zelde mi je smetalo, i bila sam zahvalna da sticajem okolnosti ne moram da je srećem puno puta u toku dana.

Onda sam je jednom videla kako plače. Umorna, ponižena, preopterećena poslom koji ne može da se opiše nikako drugačije osim kao besmislen, pod menadžerskim okom žene kojoj je jedini moto da se sve što stigne sa vrha mora odraditi i pre roka i kad to znači dvanaest uzastopnih sati uzastopnim danima za svakoga pod tim njenim slepim okom, i Zelda tog dana kad sam ja bila u prolazu nije uspela da održi formu ni pognuta leđa, već je iz nje zavapilo to što već vapi iz ljudi kad osete da nemaju kud ali da nije u redu, nikako nije u redu.  Zastala sam usred koraka, i izvela mini zahvat besmislene humanitarne akcije jer nisam imala kud, ohrabrila je osmehom, skupila i par nevažnih reči, spustila ruku na njena pogurena leđa, a Zelda mi je za uzvrat poklonila osmeh kroz suze, i ja sam otišla dalje ne više sasvim istog spektra, jer Zeldin osmeh iako neubedljiv je uspeo da zablista, ali lom koji mu je prethodio je bio težak za poneti, jako težak.

Zatim je Zelda rekla nešto juče. Uhvatila me je bila kako čitam tanku knjižicu u vreme pauze u sobi gde ostavljamo stvari, dok sam se ježila pod naletom rashladnog sistema, ali to je bilo jedino tiho mesto i ja sam tu radila na jednoj rupi u realnosti, ili se pre nadala krpljenju jakim koncem. Na naslovnoj strani knjižice pisalo je ‘poems’. I šta je Zelda rekla na to? Ti bi trebala  da nam čitaš poeziju za vreme ručka. To bi ulepšalo dan.
Šta sam ja rekla na to? Ne puno, i ništa značajno ni pametno, ali to je bilo stoga što sam se zbunila. Jer nije bilo lako naći se odjednom obasjana prisustvom takve lepote. A kad je ona otišla, uhvatila sam sebe da vežbam šapatom, za slučaj da me pita sutradan. Kakva besmislica, pomislila sam bila o stihovima, a i o onom drugom, ali nešto, sasvim nešto neopisivo nije bilo besmisleno, naprotiv. I sve pod utiskom njene lepote, Zeldine.
I am really a woodcarver
and my words are love
which willfully parades in
its room, refusing to move.
(F.O’H.)