I’ve Got the Blues

Prvo sam se setila izvesnih fotografija od pre nekoliko godina.
Onda ih nisam našla.
Uključila sam stari kompjuter, koji ima i arhivu sa još starijeg – mora da su tu.
Nisam ništa našla, osim ponavljanje jednih te istih informacija iz foldera u folder. Kao da sam ušla u sobu sa ogledalima, a večeras mi se ništa ne gleda, niti će mi išta od svega toga, tako brižljivo sačuvanog, ikada zaista trebati.
Osim tih fotografija.
Onda sam potražila foto album.
Našla sam fotografije. I gomilu drugih.
Među njima – najveći broj pokazuje moju devojčicu. Stara 3 godine, nepune 4. Iako gledamo često stare fotografije, najčešće one kad je bila beba (njene omiljene), ove su tako lepe da se komadi mog srca, jedan za drugim, odlepljuju i lete u nebo.

Fotografije su snimljene u Evropi.
Pored nje, na najvećem broju je i neko iz familije.
Ako su devojke, uključujući nju naravno, poziraju kao vrhunske šmizle. Sa ostalima se grli kao da ne ume da hoda i jedino što može je da se premešta iz jednog para ruku koje vole u drugi, i tako redom.

Ne zaostaje ni lepota krajolika.
Na radiju Louie Armstrong peva ‘La vie en rose’ i trubom razduvava sve ružičasto.
Odlepila sam skroz od nekog gadnog blues-a.
U stvari je very sweet. A takvih se najviše treba bojati.

Jutros mi je pričala ta ista devojčica, sada već veća, kako će izmisliti ‘age machine’. Taj projekat je okupira već neko vreme.
I izmisliće je zbog sebe, naravno.
Kaže, izabraće da bude beba i ostane takva zauvek.
Zašto bas beba?
Zato što će imati svu pažnju sveta.

O tome da manja deca dobijaju više pažnje, to je uočila pre par godina - i zabrinula se. Ona pamti kad su se ljudi zaustavljali kraj njenih kolica i topili se kao čokolada na sve, od noktiju na goloj nožici do trepavica.
Sada neki kažu da je lepa devojčica, a većina ćuti – da je ne pokvare.

Ali bebe ne mogu ništa – bunim se ja vaspitno. – Dojadiće ti.
Neće. Kaže.

Sada već zna za obaveze, očekivanja, pritiske medija, sredine…
Tada je jedino znala da je apsolutno celi svet obožava, i da će dobiti sve što joj treba.
Sada ne zna sve, ali ima dosta dobar osećaj da će stvari samo postajati gore.

Na fotografijama iz te godine punim lepe dece, lepih odraslih i uspomena, fali budućnost.
U kojoj se puno toga desilo, kako sada mogu da posvedočim, i bez većine smo mogle, i ona i ja, a za ostale ne znam.
Ne bih se usudila da ih pitam. Takva pitanja nikad ne dobiju odgovore vredne slušanja.

Desilo se još nešto – defile novih, nepoznatih ljudi.
Ne mogu da kažem da sam ljubitelj svih ljudi iz prošlosti, daleko od toga, ali da li ikome zaista treba toliko novih, nepoznatih ljudi?

Kao jedan lep paradoks, srela sam nekoliko izuetno lepih osoba nedavno, u nekoliko meseci. Zanimljivo je da su one sve izazvale isti osećaj – jedan ispunjenja i prepoznavanja (okay, to su dva osećaja). I svaki put je bilo i malo tuge. Ne znam zašto. Možda zbog izgubljenog vremena – gde su bile do sada?

Bitter-sweet.
Memories.

Boy, have I got the blues!

Sve sličnosti sa bilo čijim drugim blues-om su nenamerne.
Sve sličnosti sa drugom decom isto tako.
Sve sličnosti sa osobama, živim ili nepostojećim, su nevažne. Svakome je sve uvek sveže.

Nobody but me got damaged in the course of making this film.
I sutra je, kažu, novi dan.
A šta ako ja ne želim novi dan?
Šta ako želim jedan iz prošlosti?
Da ga izživim na mrtvo.
I onda još jedan.
Našlo bi se dovoljno vrednih jednog takvog nepodobnog tretmana.

Does it matter, then, so much that the new day tomorrow is an old news?

Oh, crap!
Ova terapija pomaže.
Idem da radim nešto od čega ću se osećati gore.

(Pronađeno u Drafts folderu, iz januara 2007. Prelude to a blog.)
(Klinki se dopada ‘age machine’ ideja)