‘Da li si strastvena?’ pitao je Dean
Pogledala sam ga prvo postrance
Smanjio se
rapidno
iznenadno
minijaturan
kao zrno graška
Okrenula se ka njemu
pogledala sa visine
u zeleno okruglo lice
i nasmešila se
‘Naravno’
okrenula leđa i odbrojala
1-2-3 kasnije
Gotov je
Dovršen
A nismo čak pričali istim jezikom
Ta mala koreografija nije značila ništa
Subota veče
on se udvara
ja hodam pažljivo po ledu
Biće dobro za njega da sačeka
A za mene?
Otkad znam imala sam jednu strast
Sada imam dve
Običnim danom
bilo kojim danom
trčim od stolice do stolice
do kauča
i opet do stolice
u potrazi za najboljim mestom
za ritam
i uz njega pravu
reč
Gde je moja muzika!
U međuvremenu
život prolazi
Svačiji pa i moj
Žao mi je
Oh, kako bih volela da mu pomognem!
Ali
postoji doživljaj stolice
neponovljiv
i ugao iz koga nebo uradi jednu nebesku stvar
i ako ne požurim
iscuriće
iz ovog trenutka
i sa njim iz mene rečenica
koja je zgrabila svet u šaku
moju
ali baš ceo svet
i ako ne stignem do stolice i povučem nebo
na vreme
proći će
pro-ći će
P-R-O-Ć-I Ć-E!
Oh, kako će mi biti žao
Života će uvek biti
Ali takva rečenica!
Oh, kako će mi biti žao…
Vagnerovske suze teku niz moje obraze
za takvim rečenicama
I ceo dan je upropašten
Odgurnem stolicu
okrenem se od neba
odricanje od svega je modus vivendi
Strašan
tragičan
kraj
jednog pogrešnog izbora
Gubitak
je bledo proleće
u grudima životinje
koja je preživela zimu kao bliski dodir smrti
i susrela se iznenada sa neispunjenim obećanjem
Raščupanog krzna
širokih očiju
životinja i ja dozivamo
‘Smrti!’
i ne znajući šta govorimo
ali ako je imalo nalik gubitku proleća
i ritma
šta onda vredi
ŠTA vredi?
Omamljenost ne popušta
Beznađe
Bez-nad(e)-je
dan momak krenuo je da pronađe
moj ritam
misleći da je dugme
i ako ga pronađe
pri-šić-e na svoj kaput
odmah kraj srca
što god mu to značilo
neka znači
stajaće mu dobro
ali
bez-nad(e)-je
teško
To više leži Šubertu
Gde je moja muzika!
Zahtevaju dve harpije moje duše
koje samo ja mogu da volim
kao i svako podeljen među strastima
‘Ja volim dve žene’
rekao je jednom
je-dan
je-..-ni
zeleni grašak
i ja sam ga zatrpala zemljom
Od tada je od njega narasla visoka trava
Po vlatima bi se neko hrabar mogao popeti
do prvog sprata oblaka
i zapitati tamo dežurnog
zapuštenog
usamljenog
džina
kome je to posao
kao svetioničaru
da li ima smisla popeti se više
Nema!
Visoki vrisak truba je polegao travu
i glave jedan-dva-tri-četiri
momka
koji su čekali u redu da se popnu
i postave svoja pitanja
Bela svetlost
otvara vrata
i najavljuje da je vreme za ručak
Još jedna stolica
i sto od starog drveta
javor
mora da je iz evropskih šuma
Sir i beli hleb
Skuvaću čaj
i neću više sesti do večeri
Nijedna stolica nije vredna
Ne mogu više
Zakasnila sam!
Dean uzima moju ruku da pomogne
Preskačem komad leda na asfaltu
stežem toplu šaku
i podižem glavu
Gleda me vedro
i znatiželjno
Uzvraćam osmehom
Da se pravim da razumem sve – necu.
Ali i kad ne razumem, osecam.
A ovo je mnogo jako. I predivnim jezikom napisano. Ritam i forma, bas…
Mene zbunjuje kada dobri pesnici, a ti to jesi, uspeju da postignu da iz reci zraci energija, koja onda budi emocije i omogucava to povezivanje i transfer na nesvesnom nivou.
To je vise od magije ili nekih drugih lepih reci za opisivanje cudesa. Cini mi se da i pesnikovo nesvesno tu vibrira u skladu sa necim jacim,
Deluje mi da to prevazilazi nasu moc poimanja, moju sigurno.
U stvari, kad procitam slicne stvari, meni se cuti.
Mnogo bih te, recimo, radije zagrlio no kucao ovo.
Ovo je bilo nesto kao sampanjac ili fermentacija. Ne verujem da je moguce razumeti najveci deo ako ne zivis u ovoj kuci tj. mojoj glavi, you just go for the ride
Nastalo je kao reakcija na ono uvodno pitanje, a koje su mi postavljali razliciti muskarci na razlicitim mestima tokom godina, i koje u prevodu glasi ovako otprilike: meni se jako svidja da ti si tako bistra i visprena, ali da li umes da se ponasas kao glupaca, jer tako se normalne zene ponasaju kad ih preplavi strast i hvala Gospi zbog toga jer kako bi inace nasele na moj bullshit… i tako dalje.
Pitanje me nervira da ne mogu da opisem, posto sam ja od onih koje se drze slogana – I’ve got a brain and know how to use it. medjutim, tog puta se nisam iznervirala vec se sve to zapenusalo i nastalo je ovo gore. U jednom dahu. Od tada se uopste vise ne nerviram kad se sretnem sa takvim pitanjem
Hvala za zagrljaj, i uzvracam
Ako mogu da preuzmem nezahvalnu ulogu glasnogovornika, oprosti nam, sirotim malim muskarcima, ne znamo sta cinimo.
Hvala na zagrljaju, prija.
Ti prijas.
Neki znaju, neki ne znaju.
No, ja sam resila svoj problem
A tebi ovaj viteski gest nije bio neophodan, ali dobro – hvala