Nedavno. Pre 48 sati. Klinka je već otišla negde drugo, ja na posao, duž avenije Eglinton. Dva puta na istok i dva puta nazad. A pre par sati sam otišla da gledam i slušam neki čudan konceptualni shit, i nije bilo loše. Videćemo koliko će trajati.
Hvala Plavoj B. i portosu na pozdravima pred put.
Steve Lacy, džez muzičar koji je pisao muziku uz poeziju bitnika i bio njihov savremenik, je dobio omaž u ovaj utorak od strane grupice lokalnih muzičara u Tranzac baru, koji je i sam konceptualan. Osoblje ne dolazi da muči goste, nego oni sami odu do bara ako hoće piće, a ako neće, i to je okay. Mogu samo da sede, slušaju bend, mogu i da popričaju sa onima iza bara. Ne znajući da postoji i tamna strana takvog middle-finger performansa u lice establishment-u, otišla sam do bara da kupim flašu vode, iako je ova iz vodovoda sasvim prihvatljiva, ali nisam mogla da tražim samo čašu vode. Ili sam tako mislila dok sam gledala kako preda mnom mlada konobarica pita svog šefa jedva nešto starijeg od nje da li je u redu da mi proda tu flašu. U čemu je problem, pitam zbunjena. Oni se izvinjavaju i odgovaraju da ne podržavaju takve kupovine jer plastične flaše zatrpavaju Zemlju, ovu našu koja se plavi kao blistavi safir usred beskrajnog prostranstva koje je svet van našeg dodira. Pa u pravu ste, priznajem, ali žedna sam a ne bih da vam tražim samo čašu vode. Ah, laknulo im je, i već su se latili i čaše i bokala, nema problema. Ja sam jedna od njih. Da li hoću i leda? Hoću. Ostavila sam dobru napojnicu i vratila se Martinu i stolu uz muzičare.
Suzana je vokal i ima mnogo lep glas. Nema puno emocija u njemu večeras, ili emocije nisu tu, ili ih možda ne pronalazi lako ni drugim danima, ali glas jeste tu. Ona je i contemporary dancer i povremeno neku od pesama proprati malom koreografijom, koja je spazmična, rigidna, na trenutke fluidna, ali ona je laka. Suzana. Scott je trombonista i njen muž. Ne znam zašto se češće bračni parovi prepoznaju po tenziji između njih nego po ljubavi. Ne znam zašto, ali šteta je. Ljubav je redak dar. Klinka je spazila pre par dana, jutro pred polazak iz Londona, jedan par u naprednim 70-im kako se drži za ruke i bila je očarana. Njoj ne promiču takve stvari, kao ni one druge. Jadna deca.
Iz trombona Scott povremeno istrese potočić pljuvačke i to je prilično gadno, pa gledam najčešće kroz prozor, ali ne samo zbog toga, prosto mi sve zvuči daleko bolje kad gledam u isečak ulice. Donele smo kući puno utisaka, neki su se baš utisnuli i pamtićemo ih, a neke bi da zaboravimo, ali sasvim je verovatno da će se obrnuto desiti. Možda i neće, ko zna. Rutina mi ne smeta, liči pomalo na letnju haljinu, lako se navuče i ne smeta dok hodaš, ali videćemo do kraja nedelje. Sve se menja.
Klinka nije tu par dana i leto je. Martin je zvao dok smo bile na putu i ostavljao poruke, puno se toga dešavalo u gradu i bilo je lepo vratiti se na takav način. Pričao mi je o zelenilu koje gaji u bašti. Suncokreti, rotkivce koje visoko rastu i lepo cvetaju, divlje cveće po čije je seme išao u posebnu radnju. Bila je to lepa priča. Terri Callier je p-r-e-k-r-a-s-a-n. Svi koji me vide kažu da izgledam srećna. Go figure.
Dobro je imati se gde vraćati, jer se uvek može odlaziti.
I neka te ozračene srećom. I nek potraje.
Dobro došla nazad
.
Redak je. Neka te takve.
Dobro je, etotako. Imati opcije nije uvek nesto narocito jer su opcije cesto lose, ali ove dve su sustinske stvari.
A sreca… pa evo, razmisljam celog dana nakon sto sam sinoc napisala ono iznad, i jedino sto se pojavilo je da je sreca kao kad imas jake misice koji te stite, osecas se jakom. Ili si tapacirana necim mekim i udobnim oko celog bica, pa nista ne moze da ti skodi. Prosto te sreca cuva, i to je mnogo dobra stvar.
Nadam se da cu se setiti toga kad mi oslabe misici i istanji se izolacija.
Plava B., dobro je i da ste vi tu
portose, ne znam o cemu pricaju, ali ne zalim se
Happy dancing girl… Slažem se da ne moraš biti mišićava, okorela i tapacirana da bi bila jaka. Snagom se napajamo sa drugih pojila; tako da, kapiram, možeš biti jaka i kad si na oko nežna, snežno-belih podlaktica i poprsja, i/ili rubova ušnih školjki bledoroze boje…
Lepo si ovo rekao, Dusane.
Mi bledunjavi i sa malo misica se snalazimo za druge izvore, iako nisu postojani. Ali nisu ni misici.
I kad sam kod bledunjavosti – rekao mi je gej Filipinac kad sam se pojavila na poslu u ponedeljak da sam dobila malo boje. Bas se iznenadio. Valjda je mislio da mi, white girls, don’t know how to have fun
Sretno Ti bilo!
I tamo i ovde.
Hvala, i uzvracam lepim zeljama
Ljubav je redak dar. Klinka je spazila pre par dana, jutro pred polazak iz Londona, jedan par u naprednim 70-im kako se drži za ruke i bila je očarana. Njoj ne promiču takve stvari, kao ni one druge. Jadna deca.
… лепо речено. Деци само ваља предочити и то да та љубоф има и своје временско орочење, изражено у +/- делта година, деценија
Драго је чути да сте стигле ОК, поздрав из нбгд
Zna i to, dragi Gorane. Bas je pre neki dan komentarisala tuzno, sa mesavinom rezignacije, zbunjenosti, neverice i mnogo cega jos, kako je moguce da svi ovi ljudi – roditelji dece koju zna – jedni za drugima rasturaju svoje brakove. Gde je ljubav, sta im se desava, zar ne znaju bolje.
Deca pricaju medju sobom i iz njihovog ugla svi veliki problemi izgledaju ili isprazni ili puno, puno manji, a sa njima se smanje i odrasli koji ih prave.
Poslednji primer je jedan njen drug kod koga je bila mnogo puta u kuci i vidjala roditelje i bila je to srecna porodica, vesela, drustvena. Tata je prevario mamu, mama cesto place… Heartbreaking stuff. Ja sam rekla sta sam mogla, da ljudi ulaze u brakove iz pogresnih razloga, da se zaborave, da nije lako, da nije ni fer, ali i da nije uvek tako. Toliko sam mogla.
Pozdravi iz Toronta
Sa prilicnim zakasnjenjem, ali i uz veliko uzivanje, citam redom tvoje “povratnicke” postove.
I lepo je citati te ponovo!
Hvala, Nebojsa
Ja sam bacila bila pogled na tvoje fotografije – jako su dobre – ali vraticu se da procitam sve. Leta su lepa