Nedavno. Pre 48 sati. Klinka je već otišla negde drugo, ja na posao, duž avenije Eglinton. Dva puta na istok i dva puta nazad. A pre par sati sam otišla da gledam i slušam neki čudan konceptualni shit, i nije bilo loše. Videćemo koliko će trajati.
Hvala Plavoj B. i portosu na pozdravima pred put.
Steve Lacy, džez muzičar koji je pisao muziku uz poeziju bitnika i bio njihov savremenik, je dobio omaž u ovaj utorak od strane grupice lokalnih muzičara u Tranzac baru, koji je i sam konceptualan. Osoblje ne dolazi da muči goste, nego oni sami odu do bara ako hoće piće, a ako neće, i to je okay. Mogu samo da sede, slušaju bend, mogu i da popričaju sa onima iza bara. Ne znajući da postoji i tamna strana takvog middle-finger performansa u lice establishment-u, otišla sam do bara da kupim flašu vode, iako je ova iz vodovoda sasvim prihvatljiva, ali nisam mogla da tražim samo čašu vode. Ili sam tako mislila dok sam gledala kako preda mnom mlada konobarica pita svog šefa jedva nešto starijeg od nje da li je u redu da mi proda tu flašu. U čemu je problem, pitam zbunjena. Oni se izvinjavaju i odgovaraju da ne podržavaju takve kupovine jer plastične flaše zatrpavaju Zemlju, ovu našu koja se plavi kao blistavi safir usred beskrajnog prostranstva koje je svet van našeg dodira. Pa u pravu ste, priznajem, ali žedna sam a ne bih da vam tražim samo čašu vode. Ah, laknulo im je, i već su se latili i čaše i bokala, nema problema. Ja sam jedna od njih. Da li hoću i leda? Hoću. Ostavila sam dobru napojnicu i vratila se Martinu i stolu uz muzičare.
Suzana je vokal i ima mnogo lep glas. Nema puno emocija u njemu večeras, ili emocije nisu tu, ili ih možda ne pronalazi lako ni drugim danima, ali glas jeste tu. Ona je i contemporary dancer i povremeno neku od pesama proprati malom koreografijom, koja je spazmična, rigidna, na trenutke fluidna, ali ona je laka. Suzana. Scott je trombonista i njen muž. Ne znam zašto se češće bračni parovi prepoznaju po tenziji između njih nego po ljubavi. Ne znam zašto, ali šteta je. Ljubav je redak dar. Klinka je spazila pre par dana, jutro pred polazak iz Londona, jedan par u naprednim 70-im kako se drži za ruke i bila je očarana. Njoj ne promiču takve stvari, kao ni one druge. Jadna deca.
Iz trombona Scott povremeno istrese potočić pljuvačke i to je prilično gadno, pa gledam najčešće kroz prozor, ali ne samo zbog toga, prosto mi sve zvuči daleko bolje kad gledam u isečak ulice. Donele smo kući puno utisaka, neki su se baš utisnuli i pamtićemo ih, a neke bi da zaboravimo, ali sasvim je verovatno da će se obrnuto desiti. Možda i neće, ko zna. Rutina mi ne smeta, liči pomalo na letnju haljinu, lako se navuče i ne smeta dok hodaš, ali videćemo do kraja nedelje. Sve se menja.
Klinka nije tu par dana i leto je. Martin je zvao dok smo bile na putu i ostavljao poruke, puno se toga dešavalo u gradu i bilo je lepo vratiti se na takav način. Pričao mi je o zelenilu koje gaji u bašti. Suncokreti, rotkivce koje visoko rastu i lepo cvetaju, divlje cveće po čije je seme išao u posebnu radnju. Bila je to lepa priča. Terri Callier je p-r-e-k-r-a-s-a-n. Svi koji me vide kažu da izgledam srećna. Go figure.
Skorašnji komentari