Videla sam jutros kroz prozor gradskog prevoza sa desne strane jednu čudesnu pticu. Crnu, u furioznom letu kako se obrušuje na nešto a sama nije velika, ali kad si dovoljno besna – ili gladna – veličina nije puno bitna. Neki siroti miš je završio u tom svežem zelenilu, nema sumnje. Ko zna da li je bio sirotan, možda je čak bio baš gadan, ali završetak je završetak. Svaka baraba tu zaslužuje koji trenutak refleksije, međutim meni je pažnju privukla jarko crvena boja između razapetih krila crne ptice. Bljesnulo je samo na trenutak to crvenilo, kao teatralni kostim Drakule iz Kopolinog filma, bus je otišao dalje, ptica je sklopila krila, ali ja sam ostala očiju punih crvenog. Kako je to uopšte moguće, biti tako crven, lep i ubitačan za miševe i druge sitne živote? Moguće je, tvrdi sve.
Zatim mi je pogled pao ulevo na besplatne novine koje ranim jutrom trudbenici ovog grada pokupe kod ulaza u metro. Prvo su se pojavile jedne novine pre koju godinu, sada ih ima bar dve-tri. Velike i važne novine gube zbog toga puno profita, što ne znači da njihovi vlasnici zaista gube, već to obično izađe na račun pravih gubitnika, njihovih zaposlenih, koji gube u povlasticama, platama i svemu čemu su se nadali. Ali to nije nikakva vest u ovom delu sveta.
Naslov koji mi je bljesnuo pred očima je obaveštavao javnost da se uspešni glumac Daniel Craig (he is sexy) oženio uspešnom glumicom Rachel Weisz (she is sexy, too), i da su to izveli tajno pa se sad razne publikacije dovijaju da od jedne rečenice stvore vest vrednu printa i pažnje. Kako je to lepo, je bila crvena misao koja se kao plašt obmotala oko mene u frigidno rashlađenom busu.
Kad sam stigla tamo kuda me je gradski prevoz nosio, otišla sam na Google da o njima malo pročitam. Sličnih su godina, ne više mladi, uspešni da se pojavljuju u novinama i posluju sa velikim bankovnim računima, imaju decu sa drugim ljudima, karijere i imidž na rukama, neuspehe da vuku srce po blatu, seks i obožavanje mogu da kupe ako odbijaju da dođu besplatno… i oni uprkos svemu tome hoće da se venčaju. Ne zbog sveta – jer čemu inače tajnost – ne, oni to zaista žele. Jer veruju u happy end, očito. I puni su nade da imaju ključ za tajna vrata koja do njega vode.
Kako je to lepo, pomislila sam, između obaveza za čije sam izvršenje plaćena.
U suprotnom smeru tom istom linijom, dobar broj sati kasnije, gledala sam opet kroz prozor gradskog prevoza. Nekoliko meseci unazad, videla sam polegnutu travu pokrivenu zimskom prašinom s desna, osušenu ali meku, kao tanane mlade balerine, čitav corps de ballet u dramatičnom izrazu univerzalne emotivne skale, jedne od mnogih, sve te izbledele balerine složene skupa, i tako je to lepa scena bila, sledećeg jutra sam je opet tražila očima jer nisam ni dubokim kopanjem po sećanju mogla da se prisetim lepšeg prizora. I bile su tu, danima, mesecima, ne jako daleko od puta, ali sada ih više nema. Napravile su mesta proleću i novim vižljastim vlatima, sveže zelenim.
S desna, u suprotnom smeru, uočila sam starački dom, u delu gde urbana gradnja postane opet gusta – dobar znak da sam blizu kuće – ugnežden među barovima za provod mladih naraštaja i restorana brze hrane. Uzan prilaz ima klupe sa obe strane, na kojima sede ostareli ljudi, sa njihovim osušenim rukama i umornim očima. Neko je to fino isplanirao, razmišljam. U godinama kad odeća koja ti je nekad dobro stajala visi na tebi, i koža visi i šanse da te neko gleda sjajnim očima umiru u masovnim brojevima pre svakog mraka, i jednog od ovih dana i ti ćeš sa njima, biti tako blizu vreve tuđih života ima vrlo efektan pristup životu u obliku perpetualnog loma srca.
Dok sam gledala kroz prozor s leva, zapitala sam sebe odjednom zašto sam tako retko srećna. Mogla bih da napravim spisak stvari koje nemam, ako tu leže uzroci moje retko nađene sreće. Ali šta sve imam… Pa sam put na koji klinka i ja krećemo za koji dan je jedno retko bogatstvo. Nisam zaljubljena kao Rachel & Daniel, ali bila sam. Mogu da izađem na bilo kojoj stanici i da nikome ne objasnim zašto. Klinka me ne sluša, ali verovatno sluša nešto što ja ne čujem, i neka, njen život je njena muzika. Kad mi se neko ne sviđa, ako im kažem nešto lepo, oni se tako iznenade i ja se pomaknem korak napred. U evoluciji, revoluciji… who cares. Mogu. I umem. Da manipulišem, da očaram. Mogu, mogu, mogu.
Često puta se kod kuće nasmešim sebi u ogledalu. Kako je to lepo da imam kome. Prija videti prijateljsko lice.
Kad nije prijatno ne prilazim ogledalu.
Čudne ptice.
Castim bocu ruskog kvasa za ovo:
Klinka me ne sluša, ali verovatno sluša nešto što ja ne čujem, i neka, njen život je njena muzika.