Gladstone

Kad sam izašla iz tramvaja na Dufferin-u bila sam ubeđena da je mesto odmah tu negde. Nakon dobrih deset minuta hoda nije ga bilo. Prolazili su kraj mene i ja kraj njih šareni ljudi koji žive u Parkdale-u. Nekada davno ovo je bio dobrostojeći kraj, ili bar neki njegovi delovi. Zatim je propao, ali baš propao, kao da mu je izmaklo tlo pod gradnjom, iako su temelji kuća izdržali. Droge i prostitucija, par koji često dobija spotlight, ali niko ne želi da gleda, sigurno ne svakog dana i po svakom svetlu, se drže kao onaj nezaboravni par u nezaboravnoj sceni iz ‘Noćnog portira’ koja proganja do kraja svih dana i nakon samo jednog gledanja. Mnogo se toga desilo što je dovelo do te scene, kao što se mnogo toga dešava.

Posle decenija sve dubljeg poniranja, počeli su da duvaju vetrovi profita ovim ulicama, dobro obučeni biznismeni su se prihvatili i metli, bar za snimanje, i krenulo je raščišćavanje. Odmah su počeli da se bune oni koji podržavaju i daju tanjir supe bednicima nastanjenim u kućama koje ni dobri temelji nisu mogli da sačuvaju od nebrige i razornog daha razorenih ljudi koji su se tu nastanili i koje bi , da su mogle, davno batalile i temelje i postojanost i pobegle glavom bez obzira pred užasima koji su se parkirali među njihove zidove. Kao da je lako nastaviti da stojiš uspravno uprkos svemu. I umetnici su tu, koje su sve skuplje najamnine istočno od kraja gurale sve više na ovu stranu su podigli glas, da će kraj izgubiti svoju autentičnost, i flavour. Okay, ako se to tako zove. Najgori deo gentrifikacije, koja je jedna od sveobuhvatnih reči ovog vremena, nije sama promena koju ljudi ni kad im je jako loše u svojoj destilovanoj suštini evolucije ne vole. Probaj ti da se stalno menjaš i prilagođavaš a da bi preživela. I kad ti ne ide dobro, sve oko tebe ti se podsmeva. Gentrifikacija je prosto skupa. Onima koji nemaju para, naravno. Na drugoj strani nejednačine, stvari su prilično isplative.

I sa tim novim nanosima keša, kraj je i dalje pohaban i veruje da je originalni flavour sada samo bolje začinjen raznovrsnošću koju unose kreativni tipovi u pokušajima da zarade i u tome nađu nešto više smisla. Ja nemam mišljenje po tom pitanju. Sâm ukus je promenljiv, ali daleko važnije stvari se menjaju svuda oko mene. Hod Queen ulicom u 10-11 uveče u tom delu nije ništa strašno. Ima ljudi, i onih kojima je zube pojeo crack, i onih koji su lepi i dobro obučeni, ali nije retko da se oni bezubi nasmeše, udele i kompliment u prolazu, i uhvatiš zatim i sebe kako se smešiš.

Da nisam našla mesto je bilo olakšanje. Izašla sam iz više razloga, od kojih su svi bili dobri, ali postojao je jedan razlog zbog koga mi se nije išlo. Prilično je neobično kako jedan glas protiv može da poremeti gomilu dobrih glasova. Umorna sam od sopstvenih tendencija. Ne samo što tendencije skupo koštaju – sve košta – prosto sam umorna od svog karaktera.

Postalo mi je jasno da je mesto verovatno bilo na drugoj strani ulice, gde nisam ni bacila pogled, jer su Google mape tako dobre i detaljne i sateliti sve snimaju da je postalo neophodno uvesti malo običnog ljudskog nereda i prosto promašiti stranu ulice. Šetnja je prijala i kad sam stigla do Lansdowne ulice, prešla sam na drugu stranu da sačekam tramvaj i vratim se malo nazad, jer je tamo bio Gladstone. U povratku nisam ni bacila pogled da vidim šta sam promašila. Sve košta ali nije sve važno.

Gladstone je te večeri imao standardan repertoar i jedan tipičan za Gladstone ali ne po standardima. Great Canadian Burlesque, su dali naziv okupljanju organizatori, i progam je već uveliko krenuo kad sam ušla. Gledala sam tu već jednom ili dvaput nešto slično, i bilo je zanimljivo kao što stvari umeju da budu zanimljive zato što nisu važne van tih par sati koje se sa njima provedu i ne koštaju puno. Očito se dešava revival burleski po svetu, bar ovom svetu koji pronalazi načine da rastera dosadu, iako mi oživljavanje tradicija izmami osmeh samo povremeno. Devojke na sceni su mlade, većinom zaobljene, sa širokim kukovima, teškim grudima, i kostimi su crni ili crveni, ima puno čipke i mesa, šljaštećeg praha zalepljenog na kožu i rasutog po vazduhu, i mada izgleda da se svako na sceni zabavlja nisu svi nastupi dobri. Izuzetak su jedan mladić koji je odglumio dobro osmišljen i izveden akt i jedna devojka u kostimu iz ’40-ih sa hulahopom. Ima nastupa na ivici vulgarnosti, ali poenta oživljavanja ovakvih tradicija je (pretpostavljam) neprolazni appeal kemp stila u kome sve može da se podvrgne parodiji, ili podsmehu – koji nisu ista stvar. Neki od aktera na sceni prosto žive svoj egzibicionizam, što samo povremeno zađe u umetnost – sâm egzibiconizam, samo puno drugačiji – ali kao eskpresija seksa i njegove energije na nekom nivou sve to rastura smisao i rasteruje dosadu, i izgleda da život sasvim pristojno funkcioniše bez oba.

Publika je mešovita, od sasvim mladih do dobro zašlih u srednje godine. Pitam se da li su neki od ovih na sceni deca nekima od onih u publici. Kako se pripremiš za dan kad ti dete dođe i kaže da želi da se bavi ovakvim stvarima. Ili bilo kakvim stvarima osim ljuljanja u parku. Nema priprema, to su novi standardi, a ovde je standardno da roditelji – od onih posvećenih – podržavaju decu u svemu, pa verovatno ne bi bilo neobično da neki od njih sede u publici i gledaju decu koja se burleskno ponašaju. Ja ne skrećem pogled sa pozornice jer nisam ubeđena da ću izdržati pogled na druge roditelje; meni je i moje roditeljevanje previše, iako zažmurim kad se pojavi jedan od voditelja, koji sebe vrlo poetično zove Wolfman, i ima masku koja bi trebala da opravda takav naziv ali i maska i šminka koju je stavio, pa glas kojim govori neopozivo izazivaju odvratnost. Drugi voditelj izgleda kao Robert Plant samo jako mršav. Kasnije je i pevao, taj mršavko sa dugim plavim loknama, i ima dobar glas. Dobro je bilo da sam došla na pola programa, jer to je bila sasvim dovoljna doza. Meni jeste bila potrebna doza nečega te večeri, ali nisam znala ili nisam rekla jasno šta. Da sam ja sama nečija želja, odustala nih na pola puta, ili pola predstave, ili bih prosto pola bacila i krenula u sasvim drugom pravcu, upola lakša. Volim nedorečene stvari, viknula bih put želja, ali ne volim da vičem. Jednom mi je, tokom pauze, pogled pao na par koji je sedeo na drugoj strani. Ona je bila nešto starija, vrlo lepa brineta. On je bila mlada devojka, kratke plave kose gelirane u stil između panka i rockabily stila, i ona vrlo lepa. Ta dečačka devojka je posednički i zaljubljeno grlila onu drugu, i bilo je u njima nečeg što smiruje usred sve te kinky ekstravagancije kostima, šminke i poziranja, iako je izgledalo kao da se svi dobro zabavljaju. Vredelo je doći samo zbog njih dve.

Najlepše je bilo kad sam izašla napolje. Naći se na ulici oko 1 sat po ponoći je prihvatljivo u ovom delu grada, i petkom uveče. Jednom sam u tom istom kraju, baš na uglu kod Gladstone-a uhvatila taksi negde oko 3 izjutra, i sa mnom su ušla trojica tipova, da podele jedan deo, složili smo se. U tih nekoliko minuta do Bloor-a su mi ispričali previše o sebi. Burleksne predstave nisu uopšte retke, revival nije bio neophodan. Niko nikoga ne razume, je žalosno stanje stvari. Svi pričaju uglas da nadglasaju one druge, prevare ili sa nekim drugim ciljem, ali sigurno ne zato da bi se razumeli. Jer razumevanja nema. Unutar ćelija svojih egzistencija, okovani iskustvom i predrasudama sa kojima perverzno opštimo, things don’t make sense. Za tuđi nonsense tek nema mesta. Valjda zato ljudi prihvataju uloge tako lako. Biti šta god je bolje od biti nešto god što ni sâma ne razumeš, a druge ne interesuje. Nema krivice u tome, samo jako puno bede.

Na ulici sam dobro raspoložena. Svest da je nemoguće razumeti druge je očajna i posećuje me već neko vreme, ali meni je sasvim dobro sa njom. Rekla bih da sam došla do rasksnice na kojoj nisam morala da biram put. Svejedno je kuda krenem. To je veliki pomak; napred, nazad, levo, desno – nije važno, ni najmanje.

Dugo živim u ovom gradu. Da li ću ovde završiti svoje putovanje, verovatno hoću, možda neću. Ulice ove ili one, sve će i dalje biti isto. Ništa ne reflektuje prolaznost tako jasno kao seks, razmišljam dok uspomene te večeri već blede. Odjednom se prisećam jedne slične večeri unazad nekoliko godina kad sam ovuda prolazila sa Davidom. Zovem ga, potaknuta impulsom da produžim noć, oživim deo sebe koji negde potopljen spava, a ja sam budna i suva i pokušavam da pokrenem krvotok na akcije veće od disanja i održavanja života. Ako je negde u gradu i bez velikih obaveza prema drugima, mogli bi da ukrstimo puteve. Javlja se odmah. Kod kuće je, sprema se za spavanje, izvinjava se, i nelagodno mu je da sam ga uhvatila u tako konvencionalnoj pozi i u taj sat. Neću nikom reći, obećavam.

Nastavljam dalje, sada bez ideja. Uhvatiću tramvaj na jednoj od stanica kad se umorim. Na stanici na klupi sedi jedna devojka, ja stojim, i iz dobro osvetljenog mraka naiđe jedan trgovački putnik. Ima koferčić na točkovima, plavo odelo od sjajnog krepa ili sličnog poliestera, kratko ošišanu plavu kosu, i priča u telefon. Pogledam u devojku, pogledam u ulicu punu taksista koji uspore kraj svakog pojedinca koji stoji i gleda u ulicu gladni da pokupe nekoga i zarade, pogledam i u nebo u potrazi za nečim da se naslonim, ili bar gde da skinem sve ove impresije, ostavim ih da se osuše jer vlaga je prevelika od svih naših nerazumnih i nerazumljivih potreba i prisila, trgovački putnik pokušava da napravi deal, trudi se, i stoji nonšalantno usred svog neuspeha, odelo na njemu dobro zategnuto, drži se, drži se i on, dok ne skine sve, jer svako negde nekom prilikom skine sve.