Brisel je riznica i otvoreni muzej art nouveau stila. U gradu danas stoji hiljadu dvesta građevina stvorenih tokom nekoliko decenija s kraja 19-og i početkom 20-og veka kada.. - hiljadu dvesta? Podatak izgleda neverovatan, jer uz njih imaju i one iz prethodnih vekova, pa moderne… Nisu valjda rušili masovno sve one stare, ali da, mora da jesu, jer nisu mogli graditi na krovovima prethodnih pravaca a i te starine su bile vlažne, sa lošim vodovodom i nisu sve bile vredne čuvanja, i… – tako se verovatno odvijala politika urbanog planiranja tada ili bilo kada. Podatak je neverovatan i zbog istorije koja je smestila u poslednjih stotinak godina otkad su napravljene više nego što se smelo smestiti i u hiljadu, ali je daleko najveće čudo da ih je uopšte toliko stvoreno! Pa ni to nije sve, a ni početak – ovih hiljadu dvesta su one koje su preživele.
Grad je jako ponosan na ovu baštinu umetničkog pravca koji je nastao, kulminirao i uglavnom i završio u periodu koji je video neverovatan procvat kreativnosti i modernizacije širom Evrope, što je ujedno bila i završna pesma jednog dugog toka evropske istorije koja je klizila svom užasnom kraju. Nije 19-i vek bio nikakva naivčina ni pastorala po pitanju ratova i prolivene krvi, i verovatno je dobrom broju ljudi koji su mu videli kraj došlo da pljune na tih sto godina krvave demencije i megalomanije, ali niko nije znao šta se tek sprema. Svaka zavesa koja se spusti se može i podići, samo predstava nikada više nije ista. To ne znači da neće biti uvek dobrih predstava, ali i ne mora da znači. Značenja retko kada imaju primenu tamo gde je aplikacija neophodna.
Brisel je u to doba važio za liberalan grad, i umetnici i arhitekte su bili podržavani od strane bogatih slojeva i uprave, što samo po sebi izaziva nevericu, pa su u njega dolazili i umetnici iz Pariza i Beča – dve kulturne metropole tog doba – a u samom Briselu je Victor Horta važio za nesputanog genija. Osim što su u Briselu nicale zgrade od palata i robnih kuća do porodičnih kuća i malih radnji u kraju, stil je neprekidno i brzo evoluirao i širio se sa svakim od umetnika. Nije dugo trajao – već 1914. krenuo je I svetski rat –imao je odjeka i u nekoliko sledećih decenija, i trebalo bi da je već dugo zaboravljen.
Sve se to može pročitati u finim vodičima za turiste, mape su lepo ilustrovane i označene, i moguće je s nogu pokupiti razne podatke, ali bledi pred samom činjenicom: 1200 ovih zgrada. Manični umetnici i njihovi sugrađani, eto kakav utisak se stiče o toj vremenskoj kapsuli. Zar je iko išta drugo radio po Briselu i Evropi osim što se gradilo, izmišljali se automobili, gradili metroi, tehnologije filma i fotografije, i izdavali manifesti i proklamacije da je sve što je staro mrtvo a novo je novo, tek rođeno, iako se stiče utisak da nisu mnogo znali o podizanju bilo čega tek rođenog – they were too busy – mada se ne može poreći da uprkos tolikom angažovanju na lokalnom planu stigli su i u svet udaljen kao dve galaksije tamo po Africi i Aziji da kolonizuju istim tim tempom, i… modernizam je bio i uvek će biti čudno voće. Dok jednima otvara vrata ka novim konceptima i probija svest kao zvučne zidine, drugima sve rasturi. Ja bih rado da sam doživela duh te Evrope, priznajem – na kratko, jer toliko je i trajao. Takvi periodi entuzijazma i poleta verovatno i ne mogu da traju dugo, obzirom da smo kao vrsta skloni gadnim ekscesima, ali takav vrtlog bi bilo uzbudljivo doživeti, iako ne sumnjam da je bilo ljudi i tada koji su kroz sve to prošli a da nisu promenili navike.
Na Grand Place-u smo ušle bile u jedan od zvaničnih trurističkih biroa još prvog dana i tu pokupile nasumice gomilu stvari, od kojih su neke ispale nepotrebne, a neke neprocenjivo korisne. Poneke su bile i izvor inspiracije.
Upravo se to desilo sa mapom koju smo imale, i koja je sadržala fino označene art nouveau građevine po gradu, pa uz njih i kratak opis svake – ime arhitekte, kada je sagrađena i za koga. Nisu ih baš sve smestili, ali bila je to fino popunjena mapa.
Naš plan jednog jutra u Briselu kada su prognozirali kišu je bio kombinacija kompromisa: krenućemo duž Avenue Louise, koja je moderna ulica odmah van granica najužeg i najstarijeg dela grada i ujedno svuda označena kao raj za kupovinu, i odatle skretati u ulice koje se sa njom ukrštaju, jer je u tom kraju moglo da se vidi bar dvadesetak art nouveau građevina, kako je bilo pribeleženo na mapi. One nisu spadale u najznačajnije, i nijedna nije bila otvorena za javnost već su u njima živeli ljudi, što mi se jako dopalo jer to i jeste namena svake zgrade, i nije mi ni bilo naročito važno da vidimo najveće i najpoznatije primerke. Sâm plan je zvučao kao da bi od njega mogle da dobijemo još jedan lep dan u Briselu, i to je bilo najvažnije.
Nakon što smo prostudirale mapu i kako da stignemo do Luize, zastale smo kod pulta konsijerža u hotelu – često smo tu svraćale – i pitale ih da potvrde da li nam je plan pristizanja bio tačan. Uopšte ne moramo na metro, rekao nam je konsijerž, to nije daleko. To je sada već postalo delom magično i podjednako sumnjivo, kako nama ništa nije bilo daleko iz tog hotela. Oni imaju i miša, i mekane krevete… – centar neobičnih zbivanja je bio taj hotel, ili samo kulise za nešto od te vrste. I kad smo već kod magije i sumnji – kako je moguće da je grad toliko tih, pa ni silni turisti ne prave galamu, i otkud svi ti muzičari, i… Dobile smo i kišobran, i krenule napolje.
Iako je Luiza avenija, za mene su takve ulice uvek bulevari, valjda pod uticajem beogradskog koji se piše velikim slovom i čak je i klinka uočila i prepoznaje tu finu širinu osenčenu drvoredima, koje pokazuju najlepšim primerom šta urbano planiranje može da učini za jedan grad, i koje sve potiču iz tog istog evropskog perioda – i ulice i moćno drveće kome je potreban bar jedan vek da naraste toliko – kada se širom sveta planiralo za svetlu budućnost. Ima butika i radnji za one koji to vole, pa lepo uređenih izloga, i nije dugo prošlo kad smo po mapi naišle na prvu ulicu u koju je trebalo skrenuti.
Tim skretanjem je započeo jedan nezaboravan dan.
Ako smo do tada uočile da je Brisel tih grad tokom leta, sada smo to doživele punim intenzitetom. Kao kada smo se našle bile na levoj obali Sene u poseti Rodenovom muzeju jednog dana par godina unazad, koji nas je kasnije odveo do kafea koji smo tražile i Luksemburškog parka. I tog dana je padala kiša. U ovom delu Brisela nije bilo muzeja, ni drugih otvorenih vrata za turiste, i kiša je počela da sipi, polako pa brže, da opet uspori i stane, i tako bez reda, ne puno drugačije naizgled od stila kojim smo mi lutale. Klinka u početku nije bila raspoložena za ekskurziju, nije joj se sviđalo ni što sam ja zabila bila nos u mapu i studirala gde i kako treba preći ulicu, ali sa svakim korakom je postajala sve bolje raspoložena i ja sve opuštenija jer sada smo krenule i da pogađamo koja će u nizu zgrada biti ona koju tražimo, i ona je počela da obraća pažnju na čudne prozore i vrata pa detalje koje su ugradili, i kako se to uklapalo među susede, jer sve su zgrade spojene u dugim nizovima koje prekidaju samo poprečne ulice, i bilo je puno različitih stilova. Tu se i rušilo i gradilo tokom dugog niza godina i perioda i svaka građevina je bila proizvod svog vremena i ambicija graditelja, ali svako je pokazao minimum finog vaspitanja i uklopio se u red čiji su temelji bili postavljeni puno pre njih, i sada tako rasparene zgrade dele zidove i ulice, i to ima savršenog smisla. Od jednog maglovitog plana, naš dan je postao neočekivani lov na blago, gde nam je svaki korak postajao sve lepši i uzbudljiviji iako Brisel nikada nije bio tiši. Automobili su prolazili bez žurbe i malobrojni, ljudi isto tako i skoro svako se nasmešio, pogledao nas, klimnuo glavom. Kišobran smo otvarale najviše zbog aparata, da ga zaštitimo, a nekad bi se priljubile uz tesni ragastov da posmatramo sivilo kišnog avgusta u Briselu i zgrade preko puta.
Kad je klinka ogladnila zgodno smo naišle na kafé chez Papi, neugledan spolja, dobar broj decenija star iznutra, koji se unazad širio u zastakljenu terasu pa iza nje baštu koja je tog dana bila pusta. Unutra su Briselci u manjim i većim grupama jeli dobar belgijanski ručak, pa je i klinka izabrala nešto sasvim tradicionalno i fino se najela. Ja sam popila čašu belog s ledom, smirena i tiha, a i gosti i domaćini su nas zagledali radoznalo, jer turisti ne zalaze često tim putem, i mi smo izgleda bile simpatične. Na izlazu nas je Papi pitao da li smo bile zadovoljne. Oh, jesmo, uzvratile smo, vrlo zadovoljne.
Korak po korak, ulica za ulicom, zgrada za zgradom. Otkrivale smo naše art nouveau skrivalice i sada je to postao jedan drugačiji proces – radovale smo se kad bi još jednu prepoznale, ne samo zbog uspešnog dešifovranja mape, i svaka je bila drugačija, kao da je umetnik strogi modernista jednako strogim akademsko-inženjerskim linijama gradio kućice iz bajki za strogo moderne senzibilitete koji su sada istorijska arhiva prošlom vremenu, već zato što smo zbog njih krenule na tu stranu a otkrile mnogo mnogo više.
Lutanjem smo naišle na središte kraja, gde se na jednoj strani dizala moćna crkva a oko nje su ulice bile tesno popunjene bistroima, kafeima i radnjama svih vrsta. Posle onakve tišine prijalo je naći se u prisnoj vrevi gde niko nije žurio. Iako sam ja u ovoj fazi i dalje konsultovala mapu, čisto da nam dâ pravac kretanja, mi uopšte nismo znale gde se nalazimo. Imala sam predstavu gde je u odnosu na nas bila Luiza, a u odnosu na nju naš hotel, tako da nismo bile izgubljene iako bi se mrvice kolača ili hleba ukvasile i ostavile nas bez puta kući, niti bi nas uplašilo i da jesmo bile izgubljene, naprotiv – ta nenaporna kombinacija lutanja i traganja je bila prosto čudesna. Sve na što smo naišle je bilo otkriće, ma kako obično, ali pod sivim nebom boje su potpuno drugačije i to je možda bio razlog da smo na trotoaru zastale pred jednom kajsijom, ispalom iz kese nekom ljubitelju. Kontrast kajsije na sivoj podlozi mokre ulice je bio slučajna instalacija, ali mogla sam da stojim satima na tom mestu i posmatram je. Klinka me je vukla pa je zatim podigla i sklonila u stranu meni za ljubav, u prozor jednog bistroa, jer bio bi veliki greh da je neko neoprezan zgazi u prolazu, njen savršen oblik i boje kao minijaturna pesnica neuništive tihe vatre.
Dalje smo naišle na jedan mali trg, i na njemu market. Sredom popodne Place du Châtelain okupi i na tezgama izloži plodove zemlje i oni bi bilo kog dana bili praznik za čula ali sa sivim kulisama tog popodneva su milion puta umnožene boje kajsije i drugog voća bile ravne orgijama nekog naturalističkog kulta. Tezge sa njihovim krovovima da zaštite od sunca i kiše, nasmešeni ljudi koji čavrljaju među sobom ili sa mušterijama, mirisi hrane i peciva, tih topot kiše i kapi koje se slivaju niz grane drveća, jedna slatka Belgijanka koja se užurbano izvinila što smo je čekale pred njenom tezgom jer se zapričala sa komšijama i to uradila cvrkutom toplog glasa, pa jedan sredovečni par koji je pravio galete i vafle i nudio ih bez ikakvih đakonija već samo ovlaš posute delikatnim prahom šećera, i koje su od najboljih na svetu (Maison Dandoy, Rue au Beurre 31) bolje još bar milion puta, i oni to znaju, jasno se vidi po tihom ponosu sa kojim to rade zajedno, do rasečenih dinji koje leže povrh grožđa i grožđa koje leži pored breskvi, pa brdima naslaganih maslina koje sijaju toplim sjajem ulja usred sveg tog slavlja i… – sve, sve, sve u savršenom skladu. Da smo klinka i ja poverovale da smo odgovorne za tako jednu besprekornu harmoniju se dâ oprostiti jer iako je sve to bilo pitanje duge tradicije i delo vrednih ruku i zalaganja mnogobrojnih ljudi, bez nas da to doživimo po prvi put i otkrijemo u svom lovu na blago ostalo bi samo linije i crtice na mapi, ili par reči u turističkom vodiču, možda i preporuka nekoga ko je već bio ovde, a ovako… ovako je bilo magično i mi izvanredno i neverovatno srećne.
0 Odgovori na „U Briselu (3)“