Smrt trgovačkog putnika

Trgovački putnik je iz Nju Džersija i zove se Jim. Sedeli smo za izduženim stolom tokom prezentacije u svetloj sobi sa udobnim stolicama. Sto nije bio ispunjen pa smo se tako zbili jedni do drugih da ga bolje čujemo i pogledamo šta nudi. Jim ima pomalo čudne oči, možda je više oblik glave – kao trouglasta zgrada - pa mu oči izgledaju zalepljene delom sa strane. Riblje oči, od onih riba koje imaju velike, bademaste, mora da ima i takvih. U industrijama sada postoje tehnički salesmen i oni koji uglavnom idu pod account manager.  Jim je ovaj drugi, ali tehnički deo dobro zna. Delom verovatno zato što veruje da jedan trgovački putnik treba da zna svoju robu jer to znači i bolju, veću prodaju, ali možda ima i drugih razloga.

Ne pamtim da sam skoro sedela tako blizu nekoga tako nesrećnog kao Jim, ako ne računam sebe i anonimne likove u gradskom prevozu. Osim što ima oči po strani glave, i usta imaju izvesnu krivinu dok govori. Možda je posledica manjeg moždanog udara. Premlad je za takve stvari, ali dešava se. Kad je pomenuo da je u drugom hotelu svake večeri, on je to rekao sa takvom težinom da bi samo za tu rečenicu zaslužio Tonija na Brodveju, ali Jim ne glumi. Zabolelo me je da sam čula jednu tako intimnu ispovest, tragediju u nastajanju, preko puta stola čistim slučajem, pa sam u slabom pokušaju bekstva spustila pogled na teglice u kojima raznosi pigmente od jedne firme do druge. Oni su tako neverovatno živih boja, sakupljeni iz zemlje u obliku raznobojnih oksida, ili sintetički proizvedeni, njihov intenzitet nerazblažen, izgledaju u svojim malim staklencima kao magični prah ili pomoćnici mađioničaru na sceni.  Ili prosto zadovoljna deca, zaštićena od nas sigurnom izolacijom stakla. Ako ih dodaš nečemu, obojiće ga, ako nešto njima dodaš, obojiće ga. Nikad se ne menjaju, jedino kad se mešaju sa drugim pigmentima, i to je prolazno. Traju zauvek. I kad ih prodaju, mažu po obrazima i usnama, isperu u lavabo… završe uvek negde blizu onoga od čega su i krenuli. Ali JIm, mi – svako kao Jim – mi samo završimo. I uvek na pogrešnom mestu.

Jim se izvinjava da njihova sestrinska firma u Francuskoj drugačije posluje, jer takvi su Evropljani – rade samo 7 sati dnevno, što je otprilike pola onoga što mi radimo, objašnjava, i lepo je što oni imaju vremena i važna im je porodica i dobar život, ali nikada ništa ne stignu da urade! Nije da Jim ne ceni porodicu, i možda nije ni toliko vredan ili patologičan da misli da od 24 sati u jednom danu 14 treba posvetiti poslu, već je to morao da nauči. I sada veruje da je neophodno. To je njegova religija. Iako ne sumnjam da je hrišćanin, koji nađe vremena da se duševno rekreira u crkvi nedeljom, jer čovek mora sve svoje važne stavke da poređa u pravoj liniji. Tako ne gubi vreme. Pominje da se jedan materijal ne može nabaviti i jako mu je žao zbog toga jer je materijal vrhunski, ali jedna od komponenti polimera se pravi u fabrici u Japanu, i oni su u centru najgoreg dela katastrofe. Niko ne veruje da će se uopšte oporaviti. Tu sa par običnih poslovnih reči pokaže više ljudskosti od nekih koje sam čula, čija je najveća briga da će radioaktivnost stići i do nas. Jim vrednuje kad neko radi svoj posao dobro, i Japanci su očito zaslužili njegovo poštovanje i simpatije. Žali se da Obama hoće da uvede socijalizam u Ameriku, i univerzalno zdravstveno osiguranje je samo početak – njemu to ne treba. On je konzervativni Amerikanac koji veruje u svoje dve šake i sve što one mogu da stvore. Velika je šteta da nemaju nikog harizmatičnog među konzervativnim političarima, vajka se – i da ni on ni većina ljudi ništa ne stvara, moje vajkanje - jer ubeđen je da takve vrednosti kao njegove svet pomeraju napred. Pominju drugi za stolom nedavni tornado u Alabami koji je ubio stotine ljudi. Priroda se budi i koštaće nas. Fucking Nature. Objašnjava nam Eastern Seaboard, što označava atlantsku obalu Amerike, i da su oni dosta daleko od Tornado Aleje, kako se zove srednji i južni deo Amerike gde divljaju bespreglednim ravnicama, i na moje učtivo pitanje o tornadu i Nju Džersiju, odgovori da procvetaju u maju i sazrevaju fino čak i u prozoru kuća. Potrebna su bila dva treptaja plus koji otkucaj srca da shvatim da je on mislio da sam ga pitala o paradajzu. Nisam ga ispravila. Oh, on je samo  pogrešno čuo, iako je sigurno ponosan na svoju državu zvanu Garden State koja je puna kao pohlepni džep industrije, i možda uzima i neke droge da mu pomognu i održe ga u budnom stanju, ali on je prosto istrošen.  U ranim 40-im, i potrošen čovek. Sve naše zahteve je uredno zapisao i uprkos tome što veliki sajam u industriji dolazi za par nedelja on će sve uzorke obezbediti odmah, do večeras će javiti head office-u da ih pošalju što pre, jer on ne samo što tako zarađuje za život, svoj i svoje porodice, već ima i prodajne kvote koje mora da dostigne, pa projekcije, mora da se pokaže i kao vredan pa menadžment taj trud nagradi bonusom, ali on je takav tip koji voli da odradi sve što je do njega, što bolje može… Dugo, dugo nisam videla tako tragičnog čoveka, ako ne računam sebe i svakoga ko je slučajno seo kraj mene.

Dan pre toga na simpozijumu organizovanom od strane jedne globalne firme isto se pričalo o pigmentima. Konkurencija Jimu je surova. Svet je pokriven bojama, i ne mislim na ove koje sada kreću da bujaju, ni ja ni Jim ni bilo ko. Mi kad mislimo, to uvek ima neku svrhu a iza svrhe korist a iza koristi… tako daleko obično niko ne stigne.

Ovde našminkaju mrtve pred sahranu. Ljudi se time profesionalno bave i na dobrom su glasu, oni koji su nadareni. Pigmenti su u piću i hrani, na rukama, nogama, licima… mi smo svi veseli ljudi, i ovo je veseo svet. Chris koji je izveo uvodnu prezentaciju je zatim sedeo na podijumu iza izduženog stola i držao na oku tehničke detalje dok su ostali članovi tima odradili svoje. On je prvo sedeo mirno, zatim se malo okrenuo u stranu, dok su sati sporo otkucavali. Pućio je usta, krivio lice, isturio donju usnu, očekivala sam da će početi da maše rukama, možda se popeti na sto ili isplaziti jezik, ali Chris je profesionalac. Možda je  i on pod dejstvom lekova; pre dejstvom svoje karijere. Bernie je account manager za naš grad, ili celu teritoriju – bravo, Bernie! Ostali su svi doputovali u grad samo na dan. Možda su odseli u istom hotelu u koji je sledećeg dana stigao Jim. I Chris i Bernie liče, ali samo sam Jima videla iz bliza. Nisam očekivala da će smrt trgovačkog putnika decenijama nakon Artura Milera biti tako tragična, i podjednako ista.  Nisam očekivala. Niko nije. Niko od nas za stolom, na spratu niže, na ulici… Niko.