U Briselu (2)

Slušala sam jednu obradu danas. Ne me quitte pas.  U ženskom izvođenju, tiho, intimno, kao da neko peva u svojoj sobi, ne čak ni nekom drugom, više se priseća, i mikrofon i ozvučenje su tu samo da bi jasnije čula sebe. Kao da bi se moglo desiti da zaboravi. Lepo. Setila sam se zatim dana kad sam krenula u Alijansu sa namerom da naučim francuski. Smešno mi je da se i dalje pojavljujem sa velikim planovima s vremena na vreme, ali mi ponekad bude i drago. Moji planovi nikad nisu loši.

U Nici smo čule klasičnu muziku kroz prozore ispod kojih smo prolazile i to je pored toliko lepih stvari ušlo među omiljene trenutke. U Briselu smo čule Jacques Brel-a. Lutale smo bile nasumice, bile u sasvim sporednim ulicama, koje su se ulivale u nešto važnije, povremeno naišle na instalacije i skulpture u otvorenim prostorima, ili igralištima za decu, nije bilo puno saobraćaja ni puno ljudi i moglo se hodati ulicom, ili prelaziti bez veće brige… – stvar je u tome da nije bilo nikakvih briga. I tako smo se našle pod prozorom kroz koji je izlazio glas Jacques Brel-a. Klinka nije znala ko je u pitanju, i objašnjenja su bila nepotrebna. Pogledale smo se sa velikom milinom – kako je sve to bilo dobro. Preko puta je na zatvorenim metalnim vratima garaže bio naslikan mural jedne porodice i ona je pretrčala da stane uz njih, pogleda ih malo iz bliza. Iza ugla izlazilo se na Place du Grand Sablon. Tu smo već bile, više puta.  Po našim preporukama tu su se nalazila dva vrhunska čokoladna mesta, jedno preko puta drugog. Wittamer i Pierre Marcolini. Wittamer je slavio 100-godišnjicu postojanja prošlog leta . Kafé je imao turiste ali i lokalne posetioce. Kako smo tu došle prvi put našeg drugog dana u Briselu – u nedelju – nakon što je market antikviteta završio, sedele smo i posmatrale ljude u kafeu, i brojale ko tu dolazi svake nedelje, na espresso i kolač, i tako ko zna koliko godina unazad. Iskustvo i primer su osnovne obrazovne jedinice za ljudska bića, a i šire. Primeri tradicije kao Wittamer i njihovi posetioci bi bili dobar izbor za školski program bilo gde na svetu. A kad smo probale to što oni prave unutra… Gospo moja, pa petit mort je kidnapovana od strane krajnje nemaštovitih tipova i treba je vratiti tamo gde zaista pripada: Place du Grand Sablon 6, 1000 Bruxelles, Belgique. Ni slađih ubica, ni lepše smrti. Nismo imale pojma šta je to bilo što smo probale, nije nam bilo ni važno da uđemo unutra i pitamo pa saznamo – bilo je prekasno. U Raju smo se našle, i da će to biti Brisel… – okay, nećemo se žaliti. Jedina bitna stvar u svemu je bila da smo mi bile na pravom mestu.

Pierre Marcolini je u sto godina modernijem stilu. Čokoladni i drugi dezerti su izloženi kao u juvelirnici ili galeriji, kako je neko iz Teksasa već uočio i ja pročitala uz odobravanje. Ultra chic je njihov stil. Kreacije koji oni prave zahtevaju foto sesiju i to ne običnim turističkim aparatom. U samoj radnji fotografisanje nije dozvoljeno i osoblje vrlo prefinjeno ali neopozivo sprečava pokušaje. Art je u pitanju. Razumemo. Ali je mnogo dobra stvar da ne sprečavaju lepljenje nosa uz izlog, ili nesvesno otvorena usta od ushićenja.

Iz samo ta dva razloga bilo je neophodno proći kroz Grand Sablon više puta. Ali razloga je bilo još. Kao kad smo ogladnile bile jednog popodneva i gledale u koji ćemo kafé za ručak, i nije nam ništa bilo sasvim po volji, pa smo skrenule u sporednu ulicu – te mnogo volimo – koja je bila tiha i vodila u nepoznato i tu naišle na jedan baš minijaturan kafé sa sendvičima. Unutra je jedna mlada plavuša pravila sendviče i bilo je par stolova za kojima se strpljjivo sedelo, ostatak posetilaca je stajao uz pult i mali prostor je bio pun ljudi. Ta praviteljica sendviča je bila neverovatno spora. Ali pozitivno nikada nismo videle nikoga da je toliko spor. Ona se puno trudila, i svakome ko je došao poslednji objasnila da će morati malo da sačeka, pa je u jednom trenutku jedna malo starija žena ušla iza frižidera i krenula da joj pomaže, i silni ljudi su ulazili i izlazili kroz otvorena vrata i neki majstori koji su renovirali prostor odmah pored su bili baš gladni pa su sendviči koji su uopšte bili napravljeni otišli njima jer postojao je ipak red – ko radi puno dobije sendvič prvi – i izgledalo je da se svi znaju i ćaskalo se između pravljenja sendviča, pa je onda jedan tip obišao okolo do drugog frižidera, uzeo sebi sodu, i svi smo mi čekali, uključujući par slatkih dečaka koji su klinki baš izmamili osmeh a i oni su bili fino vaspitani i strpljivi, da bismo shvatile da su i oni poznavali svakoga, i kad smo konačno dobile naše sendviče, pitali su nas i plavuša i drugi da li su dobri i mi smo samo klimnule glavama jer su nam usta bila puna – fantastični! I stvarno jesu bili takvi, ali je iskustvo u tesnom kaféu bilo nemerljivo lepše. Posred te komplikacije odnosa i sendviča, i sa druge strane frižidera, bilo nam je jedino žao da smo mi bile tu samo u prolazu.

Malo dalje uz brdo, Grand Sablon pređe u Petit Sablon. Možda on ima i značajnijih uloga i mesta, ali našao se bio jedan lep park u kome smo sedele na klupi, posmatrale neke neobične ptice i jezerce prljavo-zelene boje vode, kad smo spazile da po strani u velikoj urni raste lavanda. U Nici je lavande bilo svuda. I opet se stvorila jedna fina veza. Nostalgija za jugom je instantna stvar i neizlečiva, ali bilo je to lepo mesto da se ona doživi.

Opet malo uz brdo od Sablona, a uz brdo i od našeg hotela, samo sa druge strane, je Mont des Arts. Ili Kunstberg. Tu su Briselci okupili različite muzeje lepih umetnosti, i među njima Magritov muzej.  Muzeji u ovom gradu su vrhunski – realizacija je izuzetna. Prosto je svaki korak promišljen, i prezentacija daje posetiocima prostora da se ne guraju jedni sa drugima pa lepo vide sve što je izloženo, prateći tekstovi fino ukažu na bitne stvari, osvetljenje, uglovi iza kojih se skreće, i kako se ide samo u jednom pravcu, krene se na sledeći sprat a sve sledeći uputstva, pa je tako sve kombinacija igre, otkrivanja i susreta. U maloj projekcionoj sali vrte film o Magritovom životu, koji je u kratkim crtama opisan i u izložbenim salama. Iako ja retko kada volim preplitanje života umetnika i njegovog dela – možda zato što je uglavnom urađeno loše – ovde sam bila dirnuta. Organizacija putovanja samo u jednom pravcu je verovatno bila delom zaslužna za to, ali bio je opipljiv i intiman taj doživljaj umetnika od dečarca i prve ljubavi, kroz izazove i slavu, pa rat… Susret bilo kakvog senzibiliteta sa tako jednom katastrofom je traumatičan bez ikakve sumnje, ali pred panoima u Magritovom muzeju se za mene odjednom stekao jedan duboko ljudski osećaj izgubljenosti pojedinca pred istorijom, i vrlo realno razumevanje da je uraditi pravu stvar, jednom , pa još jednom, i tako neprekidno, više puta na dan, prosto izazov koji niko od nas nije prizvao. Ne sumnjam da neko može da izabere uvek baš tu pravu od svih stvari, ali najgore je da će većina nas znati da smo izabrali pogrešno. 

Nešto niže niz brdo je jedna neobična zgrada u art nouveau stilu, koji je cvetao punom originalnošću ovim gradom na prelazu iz 19-og u 20-i vek, i u kojoj je smešten MIM – muzej muzičkih instrumenata. Zbirka je sakupljana više od veka i sve dok grad nije otkupio tu moćnu ’Old England’ građevinu, rasuta je bila po raznim lokacijama. Sada je sve na jednom mestu i zbirka i sama prezentacija su prekrasne. Zgrada je kombinacija stroge industrijske i ležerne boemske estetike, što je u vreme kad je sagrađena, 1899., bio izraz sveta koji nije znao šta mu se sprema, i danas sadrži jedan sasvim distinktni duh. Prosto ne izgleda da pripada ni starim majstorima ni modernoj umetnosti, već vremenu koga više nema, što i priliči. Svetlo je prigušeno ali na neobičan način, kao da je naročita vrsta filtera u zidovima i prozorima same zgrade, način na koji su instrumenti izloženi je lepo osmišljen uz dovoljno pratećeg teksta da objasni malo i zadrži pažnju opuštenim turistima od kojih se većina nađe tu zato što svi vodiči o ovom gradu kažu da se muzej ne sme propustiti. Ali to nije sve: svaki posetilac dobije slušalice koje bežičnim putem i samim kretanjem kroz sale pokupe signal za malu muzičku degustaciju onoga što je pred nama, i tako jednostavna ideja sa solidnom tehnologijom doda taman ono zrno iskustvu koje ga pretvori u magično. To što tehonlogija nije savršena sve čini samo još lepšim. Ako se prolazi brže, ili skrene neočekivano, zvuci se ponekad preliju jedan u drugi, ili krenu pre nego što si stigla do eksponata i onda ih tražiš i loviš prateći zvuk. Ilustracije majstora koji su stvarali i mukotrpno razvijali tehnike pravljenja instrumenata od početka muzike su izložene sa velikim poštovanjem. Čak se vide i reklame iz prethodnih vekova kojima su se majstori instrumenata i učitelji muzike obraćali građanstvu.  Muzej je delo generacija posvećenih ljudi, nema sumnje, i samo to je lepo videti, ali izveli su celu stvar vrhunski.

Nazad uz ono isto brdo, kad se krene levo naiđe se na početak velikog zelenila, Parc de Bruxelles. U davna vremena je bio lovište aristokratiji, sedište bitaka tokom ratova raznoraznih, a danas je prekrasan park. Uređen sa pažnjom jezercima, statuama, letnjim pozornicama i tihim šumom drveća, u parku se vide elegantne bake koje vode svoju unuke u šetnju, malo starije devojčice koje su na letnjem zadatku oko projekta za jedan od muzeja na brdu i uopšte se ne ustežu da priđu nepoznatima i pitaju ih da budu deo njihovog projekta, parove koji se izležavaju nikad predaleko jedni od drugih, i obavezno ima muzičara, kao i svuda u ovom gradu. Mi smo tog popodneva naišle na jam session jedne grupe džezera, koji su sedeli opušteno, komunicirali jedni sa drugima, svirali, klimnuli glavama za svaki aplauz i vraćali se svom društvu i zadovoljstvu. Mnogo se dobrih tačaka slilo u tu sliku – prostor u kome je njima prijalo da sviraju i publika je dolazila i odlazila svojim ritmom, u to sunčano letnje popodne u gradu gde je leto kratko i oni se okupljaju redovno, svako ponaosob priča za sebe, ali zajedno, na tom mestu, oni su bili deo lepe slike.

Dok smo bile u Nici i samo povremeno ulazile u Internet kafé, jer putovanja su odlazak od svega, sačekao me je bio jednog dana mail od jedne žene iz Brisela, koja se nakon mojih pitanja na Trip Advisor-u javila privatno i ponudila svoju pomoć ako nam nešto zatreba dok smo u Briselu. To je bilo jako lepo od nje, i javila sam se bila kad smo stigle, ali ni klinka ni ja nismo bile zainteresovane za kontakt sa drugim ljudima. Za mene to nije ništa neobično, ali nisam očekivala reakciju moje klinke. Možda nije trebalo da me iznenadi. Ova putovanja su naše vreme zajedno i mi vrlo lepo u tome funkcionišemo. Poznanstva sa drugim ljudma nisu neprijatna, ali zahtevaju… da, zahtevaju sve ono što nas nije interesovalo da investiramo tada. Ona je ponudila bila i da se sretnemo jednog dana, sa njenom devojčicom koja je bila nešto mlađa od moje klinke ali je odlično govorila engleski, i ja sam morala da je odbijem. Bilo mi je neprijatno, i rekla sam kako jeste – to je bio naš poslednji dan, i za klinku i mene je to putovanje bilo  samo naše vreme. Moguće je da je razlog iza njenog javljanja bilo i oduševljenje Torontom, u kome su bili baš koji mesec pre toga, i uopšte je oduševljenje Amerikom i svime ovde bilo vrlo superlativno. Mi volimo naš grad, i on ima sjajnih dobrih strana i prilično zarđalih loših, ali njen entuzijazam bio prosto neobičan. Mi smo imale privilegiju turista i život u Briselu i Belgiji ima ozbiljnih izazova i problema, ne sumnjam, ali susreti kao taj u parku sa muzičarima podsete koliko svako od nas malo poznaje svoj grad, naročito njegove lepe strane. I opet je isti princip u pitanju – ne samo da ljudi ne govore često o stvarima koje vole, već i ne naprave dovoljno mesta za njih pa vremenom u stvari i vole sve manje.

Preko puta parka je kraljevska palata i Place de Palais, a sa druge strane Parlament. Palata je otvorena za posetioce tokom letnjih meseci, i ako se uđe malo pre zatvaranja, kako je ispalo sa nama nakon posete parku, ulaz je besplatan. Brz hod kroz Palatu joj ne oduzima na veličanstvenosti. Dvorane su nesumnjivo kraljevske sa velikim pretenzijama i dugom tradicijom, i zaista su lepe. Kralj i kraljica žive u nekoj drugoj palati a ova je zvanična za posao kralja i kraljevanja u ovakva vremena gde niko i ništa nije siguran šta sledeći dan donosi, ali u palati sa svim tim ljudima i osobljem sve se i dalje održava u punom sjaju i impresivnosti.

Ispod tog tako važnog brda, grad ima različita lica. Staro sa modernim koegzistira, tiho sa bučnim, i to ima smisla. I da nema, tako je kako jeste. U našem hotelu lepo je bilo sedeti u lobiju. Ogromni prozori okrenuti ka severnom nebu su bili tako moćni da je samo sedenje na udobnom kauču i gledanje kroz njih bilo neka vrsta mentalnog tripa. Ne vidi se puno toga napolju, samo uglovi drugih zgrada, što su sve hoteli u tom delu, i svaki prozor je kao objektiv aparata. Vidi se samo fragment jedne slike, ali tako izolovan, on postane slika za sebe. Sve što mi vidimo je u tom neprekidnom procesu fragmentacije i izbora dominantne slike, ili ugla gledanja. Komplikovana stvar, uzbudljiva ponekad. Niže, ispod te veličanstvenosti, su fini stočići za goste, za kojima oni mogu da poruče piće ili obrok, ili prosto sede i pričaju. Jednog predvečerja smo videle ispod jednog od tih finih antiknih stočića kako iz rešetke za grejanje izlazi jedan miš. Minijaturan, pa još dodatno zgrčen, jer jedan miš sigurno dobro zna da je svaki izlazak u svet velika opasnost (jednom davno započela sam bila priču o mišu s juga pa sam je ostavila, ali sam tim povodom dosta razmišljala o mentalnom stanju jednog miša, recimo), i to ga ne sprečava. Nije što je hrabar, iako je nesumnjivo hrabar, nije možda ni gladan, već prosto izlazi jer može. Zar ima nekoga ko ne bi, u tu prozračno finu atmosferu dobrog hotela, gde mrvice koje padnu na pod brzo budu pometene, ali izaći u nešto drugo – pa ko bi tome odoleo.

Lepo smo se zabavljale posmatranjem miša, ali pažljive da niko ne primeti šta se dešava, jer njegova dugovečnost je umnogome zavisila od naše diskrecije, i mi smo apsolutno bile na njegovoj strani. Kad bi on postao baš bezobrazan – maltene se popeo na vrh cipele jednoj ženi, dotakao repom ivicu pantalona njenom mužu – nervirale smo se što je takva neoprezna budala, pa smo se smejale još više zamišljanjem scene koja bi nastala da ga još neko spazi. Nas dve na tom kauču, ispred ogromnog prozora po meri naših radoznalih očiju, i tajni miš Le Meridien hotela – još jedna lepa slika.