U neka vremena davna (perfekti mi baš dobro idu, i ne samo meni), u kalendaru mojih postova na blogu bilo je puno crvenih znakova. To je imalo nekog smisla. Ne jasno definisanog, već prisutnog. Pisala sam često, bila puna elana, besa, misli su iskakale iz glave kao ribe iz rajskog potoka gde lenjivci ne moraju ni da pecaju nego im sve skače u tiganj… idila jedna b(l)ogovska. Tako je i Ernest (H.) pecao negde u Pirinejima, bila je to lepa slika, i to obilno zalivao vinom. Neko se vraća u vremena ovakva ili onakva – ja merim po tome koliko često napišem koju reč, rečenicu, i… nije tačno, ne merim, već se mere same poređaju, stanu u red i galame, traže i zahtevaju, umesto mene, jer ja bih da stanem u red, tražim i galamim, ali… uglavnom ćutim.
Nije ni to.
Moj tata i ja pričamo s vremena na vreme, obično jednom mesečno. I nikad se ništa naročito novo ne doda kratkom razgovoru, jer sve što nam se dešava dešava se i drugima i ne zaslužuje više od par reči, ali rekao je on jednom nešto što se nije moglo izbeći i ja se dosta često setim tih njegovih reči. Ima u tome nekog reda: slušati svoje stare. Postajem pravi primer iz slikovnice, iako sam mislila da sam lik iz stripa. Dakle, rekao je moj tata da je sva buka oko starosti, štednje, naprezanja i truda – koji vode ka starosti – žešća laž. Evo njega u njoj – starosti – i uz svu njegovu snalažljivost i joi de vivre, čega mu ne fali, it stinks. Nije dalje elaborirao, nije ni morao. Dobro sam ga čula (za promenu) i jasno mi je da je i taj mit morao da završi kao i svi ostali. Iako to nije vrsta mita kome bilo ko posveti puno pažnje dok se u njemu ne nađe, ali da sam čula iz prve ruke kako zaista jeste je bila dobra stvar. Još jedna opcija obrisana. Postaje sve tesnije na ovom komadu kamena gde vežbamo balansiranje, mi koji volimo takve stvari. Oni koji ne vole, ne moraju. Da vole, ni da balansiraju. Iz ugla starosti zamišljam da zakoni izgledaju naročito zanimljivo. Kao kad neko veže kravatu oko vrata pa je zatim skine i veže oko glave, ili oko ramena - ista stvar, i podjednako nebitna. Hoću da kažem – hodati kroz život sa glavom – i kravatom – pod ovim uglom, ili 90 stepeni u desno ili levo, ne pravi aposlutno nikakvu razliku. Razlike leže negde drugo. I većina nas tu adresu ne zna.
Mislim da smo vec jednom davno razmenili ovu recenicu: (mislim da je Sopenhauer, nisam siguran) – “Prvih pedeset godina postavljamo pitanja, drugih pedeset – dajemo odgovore”.
Lepo receno, ima i smisla, osim… sto ispada da svega ima, osim smisla. I odgovori mora da su razvili netrpeljivost prema meni, jer ja ih nemam. Ili ih je sve manje u mom neighbourhood-u.
Cudna je stvar sa mitovima, Najveci broj je umereno do strasno los, a kad se sve jedno za drugim rastvara, prosto pozelis da NESTO izdrzi.
.. спадам, по годинама живота, подобро у оне који би требало да дају одговоре на постављена питања – али нешто их ни ја немам (одговора), мада су и питања утихнула
ОК, на послу је ону неку енергију полако заменило хватање на искуство, али од митова је само преостала брига за децу, за њихову сигурност.
А посматрајући старије, преостала је и свест да се са долазећим годинама ближи егоизам. Можда је то оно НЕШТО што ће, нажалост, издржати
Uh, bas to NESTO? Tesko je sa ljudima, tesko je sa nama samima. Odgovora sve manje. Za pitanja bi se snasli, ali to sa odgovorima je mnogo tesko. Mozda je pitanje i biohemije. Mi melanholici valjda lakse padamo u takve rupe.
Mozda je u drugim rupama bolje. Mislim, kad je mitova sve manje, da se napravi koji, onako, da se nadje. Ne moze da skodi?
I’m afraid so. It’s definitely egoism. Remember the Beatles?
When I get older losing my hair,
Many years from now,
Will you still be sending me a valentine
Birthday greetings bottle of wine?
If I’d been out till quarter to three
Would you lock the door,
Will you still need me, will you still feed me,
When I’m sixty-four?
Али ЂЕ НАЂЕ меланхолију, за име Ога
.. па не само да смо упали у те и такве рупе, лако, него се у њима – ваљда – осећамо удобно (кажу – меланхолија = црна крв)
Вероватно је у другим рупама боље у смислу да са својим темпераментом дуже поживе – ако је то о дужем животу добар мит.
Нови неки мит наравно да не може да шкоди: ако већ поодавно није измишљен, како бисмо дефинисали нови/стари мит о уживању у лепоти уметности.
Зарад тога – а захваљујући некој доброј души која је коначно поставила на Јутјуб једну савршену песму, која представља сублимацију концепта о коме годинама пишем, сада прилажем и доказ. Молим те, као и све посетитеље ‘Прозе’, да се опустите и да пажљиво уживате у музици. Покушаћу да испод тога приложим и текст песме, као и неке своје давно написане коментаре – то је истовремено и мој манифест лепоте уживања у уметности и уметности уживања у лепоти..
Ово је премијера Јулипианс-а:
Introduction to “Theme for the Eulipians” (Betty H.Neals)
Umm huh!
You wouldn’t forget him either if you
had met him where I met him
Talkin’ about desolation!
Desolation is a railroad station ‘roun’
About 2.00 a.m. on a weeknight.
When you walk into desolation like that
And suddenly, from nowhere, comes a
Warm song, you aren’t about to forget it.
This is the first time, though,
That I’ve seen him at an airport.
I know he moves along the piers.
Calls himself a “Journey Agent”, a “Eulipian”.
Says his friends, the poets, the artists,
The musicians are journey agents too.
Listen!
Listen to this tune.
Calls it his “Duty Free Gift”, for the traveller.
Like I said,
This is the first time that I’ve seen
Him at an airport. I know he moves along
The piers.
Calls himself a “Journey Agent”, a “Eulipian”.
Says his friends, the poets, the artists, the
Musicians are journey agents too.
Listen!
Listen to this tune.
Calls it his “Duty Free Gift” for the
Traveller.
Theme for the Eulipians
If there were no Sun,
You would have this song.
To give warmth and light
And to keep you strong.
I would make Love a Gas,
Spinning ‘round and round;
And when meteors fall,
Love would reach the ground.
If there were no Moon
To control the tides,
There would be these notes
As a sailor’s guide.
We would make Song the King,
Have all praises sung.
Call the author of Love,
A Eulipian.
Rahsaan’s notes:
I hope that you can imagine you have journeyed with me through all the frozen, unreal and unnatural lifestyle things that we had to go through to get to this point so we could end up in Eulipia. Eulipia is the first place that we arrive on this record and this furthers my belief in natural mirracalized music.
Mrs. Betty Neals helped to capture my experiences of this land of Eulipia: while I was sitting in an airport I was in a state of meditation with my harmonica and this beautiful melody from Eulipia evolved. It’s a pure natural feeling.
MuadDib’s comments:
Rođen u Ohaju bez očinjeg vida a onda darivan trećim okom kao i prethodni Genije Ray Charles, Ronald Kirk je u snu shvatio da treba da promeni first name Ronald u Roland a potom primi islam i postane i Razan. Fellow musicians, a tokom meteorske karijere je radio sa svima koji su u modernoj muzici nešto značili, kažu da nikada nijedan saksofonist kao on nije imao podeljeni mozak, niti će, ever: znao je da sa lakoćom istovremeno duva u sopran i tenor, i da svakom rukom odvojeno svira dve melodije. Ko razume, teško će poverovati. Podario nas je svojim prisustvom i potrajao 41 godinu, potom odlepršao u pirsove a sada se cereka, tu oko nas, i dalje materijalizovanih Julipijanaca: ‘’dao sam vam državu, sačuvajte je !’’
Fascinira kako se na ovom albumu šali, svesno ide ispod pola tona, te na to navede i pevačicu. Neverovatno.
U rupama boravimo/tavorimo a i tovarenje nam ide, ali kad poletimo… uh, Gorane – divno
Muzika, reci, i tvoje srce drhtavo od radosti… bas si me raznezio. I stvarno je sve tu, i lepo, jasno receno. Ko bolje razume muziku – moze i to.
Hvala. Mnogo si me obradovao a i ovo je kao topli, juzni vetar.
Prosto da uvedes sopstveni zakon, i curfew ako je neophodno, da se svako srce podigne iz rupe i dobije svoj duty-free gift.
Pricam bezveze, ali sto da ne. Uzivam u lepoti