Smrt trgovačkog putnika

Trgovački putnik je iz Nju Džersija i zove se Jim. Sedeli smo za izduženim stolom tokom prezentacije u svetloj sobi sa udobnim stolicama. Sto nije bio ispunjen pa smo se tako zbili jedni do drugih da ga bolje čujemo i pogledamo šta nudi. Jim ima pomalo čudne oči, možda je više oblik glave – kao trouglasta zgrada - pa mu oči izgledaju zalepljene delom sa strane. Riblje oči, od onih riba koje imaju velike, bademaste, mora da ima i takvih. U industrijama sada postoje tehnički salesmen i oni koji uglavnom idu pod account manager.  Jim je ovaj drugi, ali tehnički deo dobro zna. Delom verovatno zato što veruje da jedan trgovački putnik treba da zna svoju robu jer to znači i bolju, veću prodaju, ali možda ima i drugih razloga.

Ne pamtim da sam skoro sedela tako blizu nekoga tako nesrećnog kao Jim, ako ne računam sebe i anonimne likove u gradskom prevozu. Osim što ima oči po strani glave, i usta imaju izvesnu krivinu dok govori. Možda je posledica manjeg moždanog udara. Premlad je za takve stvari, ali dešava se. Kad je pomenuo da je u drugom hotelu svake večeri, on je to rekao sa takvom težinom da bi samo za tu rečenicu zaslužio Tonija na Brodveju, ali Jim ne glumi. Zabolelo me je da sam čula jednu tako intimnu ispovest, tragediju u nastajanju, preko puta stola čistim slučajem, pa sam u slabom pokušaju bekstva spustila pogled na teglice u kojima raznosi pigmente od jedne firme do druge. Oni su tako neverovatno živih boja, sakupljeni iz zemlje u obliku raznobojnih oksida, ili sintetički proizvedeni, njihov intenzitet nerazblažen, izgledaju u svojim malim staklencima kao magični prah ili pomoćnici mađioničaru na sceni.  Ili prosto zadovoljna deca, zaštićena od nas sigurnom izolacijom stakla. Ako ih dodaš nečemu, obojiće ga, ako nešto njima dodaš, obojiće ga. Nikad se ne menjaju, jedino kad se mešaju sa drugim pigmentima, i to je prolazno. Traju zauvek. I kad ih prodaju, mažu po obrazima i usnama, isperu u lavabo… završe uvek negde blizu onoga od čega su i krenuli. Ali JIm, mi – svako kao Jim – mi samo završimo. I uvek na pogrešnom mestu.

Jim se izvinjava da njihova sestrinska firma u Francuskoj drugačije posluje, jer takvi su Evropljani – rade samo 7 sati dnevno, što je otprilike pola onoga što mi radimo, objašnjava, i lepo je što oni imaju vremena i važna im je porodica i dobar život, ali nikada ništa ne stignu da urade! Nije da Jim ne ceni porodicu, i možda nije ni toliko vredan ili patologičan da misli da od 24 sati u jednom danu 14 treba posvetiti poslu, već je to morao da nauči. I sada veruje da je neophodno. To je njegova religija. Iako ne sumnjam da je hrišćanin, koji nađe vremena da se duševno rekreira u crkvi nedeljom, jer čovek mora sve svoje važne stavke da poređa u pravoj liniji. Tako ne gubi vreme. Pominje da se jedan materijal ne može nabaviti i jako mu je žao zbog toga jer je materijal vrhunski, ali jedna od komponenti polimera se pravi u fabrici u Japanu, i oni su u centru najgoreg dela katastrofe. Niko ne veruje da će se uopšte oporaviti. Tu sa par običnih poslovnih reči pokaže više ljudskosti od nekih koje sam čula, čija je najveća briga da će radioaktivnost stići i do nas. Jim vrednuje kad neko radi svoj posao dobro, i Japanci su očito zaslužili njegovo poštovanje i simpatije. Žali se da Obama hoće da uvede socijalizam u Ameriku, i univerzalno zdravstveno osiguranje je samo početak – njemu to ne treba. On je konzervativni Amerikanac koji veruje u svoje dve šake i sve što one mogu da stvore. Velika je šteta da nemaju nikog harizmatičnog među konzervativnim političarima, vajka se – i da ni on ni većina ljudi ništa ne stvara, moje vajkanje - jer ubeđen je da takve vrednosti kao njegove svet pomeraju napred. Pominju drugi za stolom nedavni tornado u Alabami koji je ubio stotine ljudi. Priroda se budi i koštaće nas. Fucking Nature. Objašnjava nam Eastern Seaboard, što označava atlantsku obalu Amerike, i da su oni dosta daleko od Tornado Aleje, kako se zove srednji i južni deo Amerike gde divljaju bespreglednim ravnicama, i na moje učtivo pitanje o tornadu i Nju Džersiju, odgovori da procvetaju u maju i sazrevaju fino čak i u prozoru kuća. Potrebna su bila dva treptaja plus koji otkucaj srca da shvatim da je on mislio da sam ga pitala o paradajzu. Nisam ga ispravila. Oh, on je samo  pogrešno čuo, iako je sigurno ponosan na svoju državu zvanu Garden State koja je puna kao pohlepni džep industrije, i možda uzima i neke droge da mu pomognu i održe ga u budnom stanju, ali on je prosto istrošen.  U ranim 40-im, i potrošen čovek. Sve naše zahteve je uredno zapisao i uprkos tome što veliki sajam u industriji dolazi za par nedelja on će sve uzorke obezbediti odmah, do večeras će javiti head office-u da ih pošalju što pre, jer on ne samo što tako zarađuje za život, svoj i svoje porodice, već ima i prodajne kvote koje mora da dostigne, pa projekcije, mora da se pokaže i kao vredan pa menadžment taj trud nagradi bonusom, ali on je takav tip koji voli da odradi sve što je do njega, što bolje može… Dugo, dugo nisam videla tako tragičnog čoveka, ako ne računam sebe i svakoga ko je slučajno seo kraj mene.

Dan pre toga na simpozijumu organizovanom od strane jedne globalne firme isto se pričalo o pigmentima. Konkurencija Jimu je surova. Svet je pokriven bojama, i ne mislim na ove koje sada kreću da bujaju, ni ja ni Jim ni bilo ko. Mi kad mislimo, to uvek ima neku svrhu a iza svrhe korist a iza koristi… tako daleko obično niko ne stigne.

Ovde našminkaju mrtve pred sahranu. Ljudi se time profesionalno bave i na dobrom su glasu, oni koji su nadareni. Pigmenti su u piću i hrani, na rukama, nogama, licima… mi smo svi veseli ljudi, i ovo je veseo svet. Chris koji je izveo uvodnu prezentaciju je zatim sedeo na podijumu iza izduženog stola i držao na oku tehničke detalje dok su ostali članovi tima odradili svoje. On je prvo sedeo mirno, zatim se malo okrenuo u stranu, dok su sati sporo otkucavali. Pućio je usta, krivio lice, isturio donju usnu, očekivala sam da će početi da maše rukama, možda se popeti na sto ili isplaziti jezik, ali Chris je profesionalac. Možda je  i on pod dejstvom lekova; pre dejstvom svoje karijere. Bernie je account manager za naš grad, ili celu teritoriju – bravo, Bernie! Ostali su svi doputovali u grad samo na dan. Možda su odseli u istom hotelu u koji je sledećeg dana stigao Jim. I Chris i Bernie liče, ali samo sam Jima videla iz bliza. Nisam očekivala da će smrt trgovačkog putnika decenijama nakon Artura Milera biti tako tragična, i podjednako ista.  Nisam očekivala. Niko nije. Niko od nas za stolom, na spratu niže, na ulici… Niko.

U Briselu (2)

Slušala sam jednu obradu danas. Ne me quitte pas.  U ženskom izvođenju, tiho, intimno, kao da neko peva u svojoj sobi, ne čak ni nekom drugom, više se priseća, i mikrofon i ozvučenje su tu samo da bi jasnije čula sebe. Kao da bi se moglo desiti da zaboravi. Lepo. Setila sam se zatim dana kad sam krenula u Alijansu sa namerom da naučim francuski. Smešno mi je da se i dalje pojavljujem sa velikim planovima s vremena na vreme, ali mi ponekad bude i drago. Moji planovi nikad nisu loši.

U Nici smo čule klasičnu muziku kroz prozore ispod kojih smo prolazile i to je pored toliko lepih stvari ušlo među omiljene trenutke. U Briselu smo čule Jacques Brel-a. Lutale smo bile nasumice, bile u sasvim sporednim ulicama, koje su se ulivale u nešto važnije, povremeno naišle na instalacije i skulpture u otvorenim prostorima, ili igralištima za decu, nije bilo puno saobraćaja ni puno ljudi i moglo se hodati ulicom, ili prelaziti bez veće brige… – stvar je u tome da nije bilo nikakvih briga. I tako smo se našle pod prozorom kroz koji je izlazio glas Jacques Brel-a. Klinka nije znala ko je u pitanju, i objašnjenja su bila nepotrebna. Pogledale smo se sa velikom milinom – kako je sve to bilo dobro. Preko puta je na zatvorenim metalnim vratima garaže bio naslikan mural jedne porodice i ona je pretrčala da stane uz njih, pogleda ih malo iz bliza. Iza ugla izlazilo se na Place du Grand Sablon. Tu smo već bile, više puta.  Po našim preporukama tu su se nalazila dva vrhunska čokoladna mesta, jedno preko puta drugog. Wittamer i Pierre Marcolini. Wittamer je slavio 100-godišnjicu postojanja prošlog leta . Kafé je imao turiste ali i lokalne posetioce. Kako smo tu došle prvi put našeg drugog dana u Briselu – u nedelju – nakon što je market antikviteta završio, sedele smo i posmatrale ljude u kafeu, i brojale ko tu dolazi svake nedelje, na espresso i kolač, i tako ko zna koliko godina unazad. Iskustvo i primer su osnovne obrazovne jedinice za ljudska bića, a i šire. Primeri tradicije kao Wittamer i njihovi posetioci bi bili dobar izbor za školski program bilo gde na svetu. A kad smo probale to što oni prave unutra… Gospo moja, pa petit mort je kidnapovana od strane krajnje nemaštovitih tipova i treba je vratiti tamo gde zaista pripada: Place du Grand Sablon 6, 1000 Bruxelles, Belgique. Ni slađih ubica, ni lepše smrti. Nismo imale pojma šta je to bilo što smo probale, nije nam bilo ni važno da uđemo unutra i pitamo pa saznamo – bilo je prekasno. U Raju smo se našle, i da će to biti Brisel… – okay, nećemo se žaliti. Jedina bitna stvar u svemu je bila da smo mi bile na pravom mestu.

Pierre Marcolini je u sto godina modernijem stilu. Čokoladni i drugi dezerti su izloženi kao u juvelirnici ili galeriji, kako je neko iz Teksasa već uočio i ja pročitala uz odobravanje. Ultra chic je njihov stil. Kreacije koji oni prave zahtevaju foto sesiju i to ne običnim turističkim aparatom. U samoj radnji fotografisanje nije dozvoljeno i osoblje vrlo prefinjeno ali neopozivo sprečava pokušaje. Art je u pitanju. Razumemo. Ali je mnogo dobra stvar da ne sprečavaju lepljenje nosa uz izlog, ili nesvesno otvorena usta od ushićenja.

Iz samo ta dva razloga bilo je neophodno proći kroz Grand Sablon više puta. Ali razloga je bilo još. Kao kad smo ogladnile bile jednog popodneva i gledale u koji ćemo kafé za ručak, i nije nam ništa bilo sasvim po volji, pa smo skrenule u sporednu ulicu – te mnogo volimo – koja je bila tiha i vodila u nepoznato i tu naišle na jedan baš minijaturan kafé sa sendvičima. Unutra je jedna mlada plavuša pravila sendviče i bilo je par stolova za kojima se strpljjivo sedelo, ostatak posetilaca je stajao uz pult i mali prostor je bio pun ljudi. Ta praviteljica sendviča je bila neverovatno spora. Ali pozitivno nikada nismo videle nikoga da je toliko spor. Ona se puno trudila, i svakome ko je došao poslednji objasnila da će morati malo da sačeka, pa je u jednom trenutku jedna malo starija žena ušla iza frižidera i krenula da joj pomaže, i silni ljudi su ulazili i izlazili kroz otvorena vrata i neki majstori koji su renovirali prostor odmah pored su bili baš gladni pa su sendviči koji su uopšte bili napravljeni otišli njima jer postojao je ipak red – ko radi puno dobije sendvič prvi – i izgledalo je da se svi znaju i ćaskalo se između pravljenja sendviča, pa je onda jedan tip obišao okolo do drugog frižidera, uzeo sebi sodu, i svi smo mi čekali, uključujući par slatkih dečaka koji su klinki baš izmamili osmeh a i oni su bili fino vaspitani i strpljivi, da bismo shvatile da su i oni poznavali svakoga, i kad smo konačno dobile naše sendviče, pitali su nas i plavuša i drugi da li su dobri i mi smo samo klimnule glavama jer su nam usta bila puna – fantastični! I stvarno jesu bili takvi, ali je iskustvo u tesnom kaféu bilo nemerljivo lepše. Posred te komplikacije odnosa i sendviča, i sa druge strane frižidera, bilo nam je jedino žao da smo mi bile tu samo u prolazu.

Malo dalje uz brdo, Grand Sablon pređe u Petit Sablon. Možda on ima i značajnijih uloga i mesta, ali našao se bio jedan lep park u kome smo sedele na klupi, posmatrale neke neobične ptice i jezerce prljavo-zelene boje vode, kad smo spazile da po strani u velikoj urni raste lavanda. U Nici je lavande bilo svuda. I opet se stvorila jedna fina veza. Nostalgija za jugom je instantna stvar i neizlečiva, ali bilo je to lepo mesto da se ona doživi.

Opet malo uz brdo od Sablona, a uz brdo i od našeg hotela, samo sa druge strane, je Mont des Arts. Ili Kunstberg. Tu su Briselci okupili različite muzeje lepih umetnosti, i među njima Magritov muzej.  Muzeji u ovom gradu su vrhunski – realizacija je izuzetna. Prosto je svaki korak promišljen, i prezentacija daje posetiocima prostora da se ne guraju jedni sa drugima pa lepo vide sve što je izloženo, prateći tekstovi fino ukažu na bitne stvari, osvetljenje, uglovi iza kojih se skreće, i kako se ide samo u jednom pravcu, krene se na sledeći sprat a sve sledeći uputstva, pa je tako sve kombinacija igre, otkrivanja i susreta. U maloj projekcionoj sali vrte film o Magritovom životu, koji je u kratkim crtama opisan i u izložbenim salama. Iako ja retko kada volim preplitanje života umetnika i njegovog dela – možda zato što je uglavnom urađeno loše – ovde sam bila dirnuta. Organizacija putovanja samo u jednom pravcu je verovatno bila delom zaslužna za to, ali bio je opipljiv i intiman taj doživljaj umetnika od dečarca i prve ljubavi, kroz izazove i slavu, pa rat… Susret bilo kakvog senzibiliteta sa tako jednom katastrofom je traumatičan bez ikakve sumnje, ali pred panoima u Magritovom muzeju se za mene odjednom stekao jedan duboko ljudski osećaj izgubljenosti pojedinca pred istorijom, i vrlo realno razumevanje da je uraditi pravu stvar, jednom , pa još jednom, i tako neprekidno, više puta na dan, prosto izazov koji niko od nas nije prizvao. Ne sumnjam da neko može da izabere uvek baš tu pravu od svih stvari, ali najgore je da će većina nas znati da smo izabrali pogrešno. 

Nešto niže niz brdo je jedna neobična zgrada u art nouveau stilu, koji je cvetao punom originalnošću ovim gradom na prelazu iz 19-og u 20-i vek, i u kojoj je smešten MIM – muzej muzičkih instrumenata. Zbirka je sakupljana više od veka i sve dok grad nije otkupio tu moćnu ’Old England’ građevinu, rasuta je bila po raznim lokacijama. Sada je sve na jednom mestu i zbirka i sama prezentacija su prekrasne. Zgrada je kombinacija stroge industrijske i ležerne boemske estetike, što je u vreme kad je sagrađena, 1899., bio izraz sveta koji nije znao šta mu se sprema, i danas sadrži jedan sasvim distinktni duh. Prosto ne izgleda da pripada ni starim majstorima ni modernoj umetnosti, već vremenu koga više nema, što i priliči. Svetlo je prigušeno ali na neobičan način, kao da je naročita vrsta filtera u zidovima i prozorima same zgrade, način na koji su instrumenti izloženi je lepo osmišljen uz dovoljno pratećeg teksta da objasni malo i zadrži pažnju opuštenim turistima od kojih se većina nađe tu zato što svi vodiči o ovom gradu kažu da se muzej ne sme propustiti. Ali to nije sve: svaki posetilac dobije slušalice koje bežičnim putem i samim kretanjem kroz sale pokupe signal za malu muzičku degustaciju onoga što je pred nama, i tako jednostavna ideja sa solidnom tehnologijom doda taman ono zrno iskustvu koje ga pretvori u magično. To što tehonlogija nije savršena sve čini samo još lepšim. Ako se prolazi brže, ili skrene neočekivano, zvuci se ponekad preliju jedan u drugi, ili krenu pre nego što si stigla do eksponata i onda ih tražiš i loviš prateći zvuk. Ilustracije majstora koji su stvarali i mukotrpno razvijali tehnike pravljenja instrumenata od početka muzike su izložene sa velikim poštovanjem. Čak se vide i reklame iz prethodnih vekova kojima su se majstori instrumenata i učitelji muzike obraćali građanstvu.  Muzej je delo generacija posvećenih ljudi, nema sumnje, i samo to je lepo videti, ali izveli su celu stvar vrhunski.

Nazad uz ono isto brdo, kad se krene levo naiđe se na početak velikog zelenila, Parc de Bruxelles. U davna vremena je bio lovište aristokratiji, sedište bitaka tokom ratova raznoraznih, a danas je prekrasan park. Uređen sa pažnjom jezercima, statuama, letnjim pozornicama i tihim šumom drveća, u parku se vide elegantne bake koje vode svoju unuke u šetnju, malo starije devojčice koje su na letnjem zadatku oko projekta za jedan od muzeja na brdu i uopšte se ne ustežu da priđu nepoznatima i pitaju ih da budu deo njihovog projekta, parove koji se izležavaju nikad predaleko jedni od drugih, i obavezno ima muzičara, kao i svuda u ovom gradu. Mi smo tog popodneva naišle na jam session jedne grupe džezera, koji su sedeli opušteno, komunicirali jedni sa drugima, svirali, klimnuli glavama za svaki aplauz i vraćali se svom društvu i zadovoljstvu. Mnogo se dobrih tačaka slilo u tu sliku – prostor u kome je njima prijalo da sviraju i publika je dolazila i odlazila svojim ritmom, u to sunčano letnje popodne u gradu gde je leto kratko i oni se okupljaju redovno, svako ponaosob priča za sebe, ali zajedno, na tom mestu, oni su bili deo lepe slike.

Dok smo bile u Nici i samo povremeno ulazile u Internet kafé, jer putovanja su odlazak od svega, sačekao me je bio jednog dana mail od jedne žene iz Brisela, koja se nakon mojih pitanja na Trip Advisor-u javila privatno i ponudila svoju pomoć ako nam nešto zatreba dok smo u Briselu. To je bilo jako lepo od nje, i javila sam se bila kad smo stigle, ali ni klinka ni ja nismo bile zainteresovane za kontakt sa drugim ljudima. Za mene to nije ništa neobično, ali nisam očekivala reakciju moje klinke. Možda nije trebalo da me iznenadi. Ova putovanja su naše vreme zajedno i mi vrlo lepo u tome funkcionišemo. Poznanstva sa drugim ljudma nisu neprijatna, ali zahtevaju… da, zahtevaju sve ono što nas nije interesovalo da investiramo tada. Ona je ponudila bila i da se sretnemo jednog dana, sa njenom devojčicom koja je bila nešto mlađa od moje klinke ali je odlično govorila engleski, i ja sam morala da je odbijem. Bilo mi je neprijatno, i rekla sam kako jeste – to je bio naš poslednji dan, i za klinku i mene je to putovanje bilo  samo naše vreme. Moguće je da je razlog iza njenog javljanja bilo i oduševljenje Torontom, u kome su bili baš koji mesec pre toga, i uopšte je oduševljenje Amerikom i svime ovde bilo vrlo superlativno. Mi volimo naš grad, i on ima sjajnih dobrih strana i prilično zarđalih loših, ali njen entuzijazam bio prosto neobičan. Mi smo imale privilegiju turista i život u Briselu i Belgiji ima ozbiljnih izazova i problema, ne sumnjam, ali susreti kao taj u parku sa muzičarima podsete koliko svako od nas malo poznaje svoj grad, naročito njegove lepe strane. I opet je isti princip u pitanju – ne samo da ljudi ne govore često o stvarima koje vole, već i ne naprave dovoljno mesta za njih pa vremenom u stvari i vole sve manje.

Preko puta parka je kraljevska palata i Place de Palais, a sa druge strane Parlament. Palata je otvorena za posetioce tokom letnjih meseci, i ako se uđe malo pre zatvaranja, kako je ispalo sa nama nakon posete parku, ulaz je besplatan. Brz hod kroz Palatu joj ne oduzima na veličanstvenosti. Dvorane su nesumnjivo kraljevske sa velikim pretenzijama i dugom tradicijom, i zaista su lepe. Kralj i kraljica žive u nekoj drugoj palati a ova je zvanična za posao kralja i kraljevanja u ovakva vremena gde niko i ništa nije siguran šta sledeći dan donosi, ali u palati sa svim tim ljudima i osobljem sve se i dalje održava u punom sjaju i impresivnosti.

Ispod tog tako važnog brda, grad ima različita lica. Staro sa modernim koegzistira, tiho sa bučnim, i to ima smisla. I da nema, tako je kako jeste. U našem hotelu lepo je bilo sedeti u lobiju. Ogromni prozori okrenuti ka severnom nebu su bili tako moćni da je samo sedenje na udobnom kauču i gledanje kroz njih bilo neka vrsta mentalnog tripa. Ne vidi se puno toga napolju, samo uglovi drugih zgrada, što su sve hoteli u tom delu, i svaki prozor je kao objektiv aparata. Vidi se samo fragment jedne slike, ali tako izolovan, on postane slika za sebe. Sve što mi vidimo je u tom neprekidnom procesu fragmentacije i izbora dominantne slike, ili ugla gledanja. Komplikovana stvar, uzbudljiva ponekad. Niže, ispod te veličanstvenosti, su fini stočići za goste, za kojima oni mogu da poruče piće ili obrok, ili prosto sede i pričaju. Jednog predvečerja smo videle ispod jednog od tih finih antiknih stočića kako iz rešetke za grejanje izlazi jedan miš. Minijaturan, pa još dodatno zgrčen, jer jedan miš sigurno dobro zna da je svaki izlazak u svet velika opasnost (jednom davno započela sam bila priču o mišu s juga pa sam je ostavila, ali sam tim povodom dosta razmišljala o mentalnom stanju jednog miša, recimo), i to ga ne sprečava. Nije što je hrabar, iako je nesumnjivo hrabar, nije možda ni gladan, već prosto izlazi jer može. Zar ima nekoga ko ne bi, u tu prozračno finu atmosferu dobrog hotela, gde mrvice koje padnu na pod brzo budu pometene, ali izaći u nešto drugo – pa ko bi tome odoleo.

Lepo smo se zabavljale posmatranjem miša, ali pažljive da niko ne primeti šta se dešava, jer njegova dugovečnost je umnogome zavisila od naše diskrecije, i mi smo apsolutno bile na njegovoj strani. Kad bi on postao baš bezobrazan – maltene se popeo na vrh cipele jednoj ženi, dotakao repom ivicu pantalona njenom mužu – nervirale smo se što je takva neoprezna budala, pa smo se smejale još više zamišljanjem scene koja bi nastala da ga još neko spazi. Nas dve na tom kauču, ispred ogromnog prozora po meri naših radoznalih očiju, i tajni miš Le Meridien hotela – još jedna lepa slika.

Adresa

U neka vremena davna (perfekti mi baš dobro idu, i ne samo meni), u kalendaru mojih postova na blogu bilo je puno crvenih znakova. To je imalo nekog smisla. Ne jasno definisanog, već prisutnog. Pisala sam često, bila puna elana, besa, misli su iskakale iz glave kao ribe iz rajskog potoka gde lenjivci ne moraju ni da pecaju nego im sve skače u tiganj… idila jedna b(l)ogovska. Tako je i Ernest (H.) pecao negde u Pirinejima, bila je to lepa slika, i to obilno zalivao vinom. Neko se vraća u vremena ovakva ili onakva – ja merim po tome koliko često napišem koju reč, rečenicu, i… nije tačno, ne merim, već se mere same poređaju, stanu u red i galame, traže i zahtevaju, umesto mene, jer ja bih da stanem u red, tražim i galamim, ali… uglavnom ćutim.
Nije ni to.

Moj tata i ja pričamo s vremena na vreme, obično jednom mesečno. I nikad se ništa naročito novo ne doda kratkom razgovoru, jer sve što nam se dešava dešava se i drugima i ne zaslužuje više od par reči, ali rekao je on jednom nešto što se nije moglo izbeći i ja se dosta često setim tih njegovih reči. Ima u tome nekog reda: slušati svoje stare. Postajem pravi primer iz slikovnice, iako sam mislila da sam lik iz stripa. Dakle, rekao je moj tata da je sva buka oko starosti, štednje, naprezanja i truda – koji vode ka starosti – žešća laž. Evo njega u njoj – starosti – i uz svu njegovu snalažljivost i joi de vivre, čega mu ne fali, it stinks. Nije dalje elaborirao, nije ni morao. Dobro sam ga čula (za promenu) i jasno mi je da je i taj mit morao da završi kao i svi ostali. Iako to nije vrsta mita kome bilo ko posveti puno pažnje dok se u njemu ne nađe, ali da sam čula iz prve ruke kako zaista jeste je bila dobra stvar. Još jedna opcija obrisana. Postaje sve tesnije na ovom komadu kamena gde vežbamo balansiranje, mi koji volimo takve stvari. Oni koji ne vole, ne moraju. Da vole, ni da balansiraju. Iz ugla starosti zamišljam da zakoni izgledaju naročito zanimljivo. Kao kad neko veže kravatu oko vrata pa je zatim skine i veže oko glave, ili oko ramena - ista stvar, i podjednako nebitna. Hoću da kažem – hodati kroz život sa glavom – i kravatom – pod ovim uglom, ili 90 stepeni u desno ili levo, ne pravi aposlutno nikakvu razliku. Razlike leže negde drugo. I većina nas tu adresu ne zna.

Normalan život

Nekada davno, živela je jedna Ana po svim zakonima Svemira – sporo ali neumitno udaljavala se od ljudi, i oni od nje. Jedine gravitacione sile koje su imale efekta na nju bile su one fundamentalne: volela je svoje dete, volela je još neke ljude – i morala je da radi. Ima glagol ’voleti’ ozbiljnih mana, ali one se daju oprostiti, međutim ovaj drugi glagol koji je ujedno i jedno neizdrživo stanje – moranje – je oduvek Anu mnogo mučio. Pod njegovim pritiskom je ona redovno pravila katastrofalne greške, pa je verovatno iz tog razloga rešila bila da preokrene i same sile Svemira, i našla je posao. Tj. posao je našao nju. I tako se Ana zatekla odjednom okružena brojnim ljudima. Po ceo Božji dan. Na putu do posla, na poslu, na putu od posla… Jedino je u kratkom vremenu kod kuće dobijala malo tišine i predaha, i to samo zato što je njena omiljena osoba na svetu – klinka – tinejdžerka koja je dolazila kući sve kasnije i kasnije, a kad bi konačno došla skoro svakodnevno je tu bilo nekog durenja, rasprava, razgovora, molbi, ukazivanja… Ni ne znajući kako, i ne od svoje volje, Ana se našla na ivici crne rupe. Na jednoj strani rupa bez dna, na svim drugim nebrojeni ljudi, i ljudi, i ljudi.  Da je mogla da ostane smirena i staložena, smislila bi već koje dugme treba pritisnuti za interstelarni pogon pa da nestane u vidu kometnog repa iz cele priče, ali Ana je shvatila da nema smišljanja, ni dugmeta, nema ničega što izvlači iz polja takvih gravitacija. Prosto nema. Ni Houdini se iz ovoga ne bi izvukao.

Ana nije neko vrlo raznovrstan u veštinama, i tu gde se našla krenula je sa onim što zna – da posmatra sve te silne ljude oko sebe. Kao da ih niko nikada nije posmatrao prethodno, kao da ih niko nikada nije posmatrao prethodno. Eto kako je to ispalo. Overload informacija je nagrnuo ka njoj od te šarene mase, prema kome je stampedo deset hiljada bufala baletski treptaj vilinskih stopala.

Džefri je kempi homoseksualac, Filipinac, koji par puta godišnje ide na Kubu u društvu sličnih sebi, i onda tamo nabave na crno zalihe post-Vijagre, pilule bar deset puta jače i efikasnije, i to gutaju cele nedelje i provode se u lokalnom društvu sa svojim svežnjevima konvertibilne valute. On sanja o tome da se uda, počeo je da gubi kosu, napunio 40-tu pre neki mesec, i uzdiše dok gleda preko puta u mladog Reinalda. Šalje svojima pare, i oni ga više ne pitaju često zašto se ne oženi i nema decu.

Posećuju ga redovno u toku dana dve mlade žene, udata i neudata, koje vole da se druže sa njim. Pričaju o odeći, o izlascima, i uzdišu nad muškarcima.

Reinaldo radi dva posla. Od 9 uveče do 6 izjutra u nekom skladištu razmešta kutije i zalihe, i potom dođe na taj posao i tu nastavi još devet sati. Ima 23 godine, svira u bendu i uvek je ljubazan i nasmešen. I on šalje pare svojima daleko odavde.

Dženifer je došla kao malo dete sa Jamajke. Sa svojih 37 godina danas ima dvojicu sinova, jednog velikog i jednog malog, i sama ih podiže. Pre dve godine je jedne nedelje dok je vozila na vežbanje udario neki tip kolima, i ona je godinu dana bila po operacijama i oporavcima, a sada je praktično polu-invalid plus srčani bolesnik. Tip koji je udario je zavlači po sudovima jer on insistira da nije kriv, i koliko ga je samo koštao popravak njegovog auta!

Marija je kad su došli ovde krenula da radi u noćnoj smeni u proizvodnji, na pokretnoj traci, iako je fakultetski obrazovani inženjer, i tako četiri godine, od 10 do 6, svake noći. Trojica sinova kod kuće su se snalazili i rasli najbolje što su umeli. I muž je radio. Sada je vrlo zadovoljna da radi tokom dana, i posao je lakši. Koledž za koji je zainteresovan jedan od njenih dečaka košta $17,000 za godinu dana.  Program traje dve-tri godine. Druga dvojica ne znaju šta hoće još, a ona ne zna šta će. Do posla putuje sat i po u jednom smeru. I uvek se smeje. Voli i da peva. Svi se oni smeju i pevaju i šale. Nikada lošu reč ne kažu.

Izu je ostavio muž. Sve je smislio i isplanirao, sve zaveo na svoje ime, i njoj ostavio dvojicu sinova, hipoteku na pola kuće i njenu platu kao jedini izvor prihoda. A plate nisu mnogo dobre. Ona često plače. Zato ne govori puno, jer kako krenu reči, krenu i suze. Ne zna od čega da uopšte i krene, izneverena na fundamentalnom nivou.

Fahmida ima okrugle oči sa dugim trepavicama, izraslinu koja joj razdvaja prednje zube i voli da sačeka Anu kad ova ide na ručak pa joj onda priča. Ima odraslu ćerku koja je vrlo vredna i dobar student i sina koji je rođen sa skoliozom od koje nikada neće prohodati i zbog nje jedva uspeva i da sedi u invalidskim kolicima, ali takmiči se u raznim sportovima za decu svog uzrasta u tim svojim kolicima, i ona ga sa majkom i mužem odvozi, dovozi, podiže i spušta, pere i o njemu brine. Došli su ovde nakon nekoliko godina u Saudijskoj Arabiji, gde je muž jako dobro zarađivao, ali ovde su mogućnosti za takvu decu mnogo bolje. Svi joj zavide da je bogata.

Abi je mršava Meksikanka, nedavno se udala za razvedenog Kolumbijca. Retko se viđaju jer rade duge sate i on radi u smenama. Škrt je i očekuje da ona kuva i bude domaćica povrh karijere. Povrh čega? Karijere. Povrh čega? Ka… kako ovo ide ljudima, posmatra Ana i odrađuje rutinu svojih dana.  Posmatra, sluša, posmatra, sluša. Ponekad nešto kaže. Odrađuje.

Glasovi pričaju Ani i kad ih ne razume. Sve priče su nalik, jer neko se rodio, neko stigao do kraja, neko se udvara, umara, zaljubljuje, ili odljubljuje, i sve se dešava istovremeno i u glas, i Ana gleda u njih pa zatim u pod i trudi se da ne stane u lokve tih nebrojenih kapi iz nebrojenih grla koje padaju, padaju kao neprekidne ljudske kiše. I nikad nije suva. Možda bi se na ulici prosušila malo, razmišlja.

Na ulici sačeka prevoz. U prevozu je sačekaju drugi ljudi.

Jedna žena je započela razgovor na mobilnom tako što je izjavila da ne može više da bude prijateljica osobi na drugoj strani. Jer je prevarila sa njenim mužem, ali ne, nije, to je bila hiperbola, pa joj je rekla da nije dobra prijateljica jer nije dovoljno otvorena, i da nikada ne traži pomoć i da ne zna kako da živi svoj život, i da će joj ona pomoći jer joj je prijateljica, i pričala je i pričala u krug i opet i dalje, a kad se Ana premestila na drugo mesto, tamo je pričala jedna druga žena. Da neće platiti večeru svima, da nema para i zašto svi od nje očekuju, i njen glas napet kao zategnuto oružje puca nad glavama koje se miču u ritmu kretanja vozila, i pogodiće jednom cilj.

Fucking women. And fucking men.

Jako je dugo vremena prošlo otkad je Ana pomislila kako bi lepo bilo imati mamu koja te zagrli, zaštiti od svega, sakrije i sačuva. I onda je jednog dana sedela u busu, gledala u obrise ljudskih tela koji su stajali kao pogureni monoliti, kad je na stanici izašla kroz gužvu jedna povijena ženska glava, u njenom profilu nacrtane linije mizerije i ludila, i kad je ona već bila napolju iz sredine najveće gužve začuo se jedan zvuk drugačiji od svih zvukova na svetu – uplašeni dečiji glas. Mama! – podigao se vapaj deteta, ne starijeg od 5 godina. Nijedan glas na svetu nema taj zvuk uplašenog deteta kad pomisli da je ostavljeno. U Ani su se presekle sve veze razuma i odreagovao je jedini instinkt za koji zna da je nikada neće izneveriti, razmakli su se malo oni monoliti, otvorila su se opet vrata, i ona sa svog sedišta nije ni videla dete u toj gustoj masi poslepodevnog ljudskog umora, ali videla je ruku one jadne ludače – to je bila majka. Uzela je svoje dete napolje sa sobom, i zatvorila su se opet vrata za njima i njihovom tragedijom.

Ana bi rado zatvorila oči nad svim tim slikama, i još bi bolje bilo da ih nikada nije videla ni čula, ali svesna je da ova težina pod kojom diše sporo i kreće se s velikom mukom je kamen zvani ’normalan život’. Stigla je polako do nje i svest da ovog puta nema izlaza. Ona ovome nije dorasla.