U Briselu (1)

Bilo je lepo u Nici, i bilo nam je žao da odlazimo, ali mnogo smo se radovale dolasku u Brisel. Obrazac smo sada već uvežbale: na putu provedemo najveći deo vremena u društvu, zatim dolazi jedan period – obično na kraju – kada dobijemo i malo vremena za nas. Samo nas dve. I ti kratki dani neretko ispadnu najlepši. Uvek drugačiji, plus njih rezervišemo za mesta gde lutamo ulicama, otkrivamo mesta, ukuse, imamo vremena za priču, nikud ne žurimo – ima tu sakupljenog pravog blaga.

Brisel je bio isplaniran za taj deo našeg putovanja prošlog leta. Imale smo šest dana i ja sam pred polazak provela dosta vremena istražujući šta sve treba videti, okusiti, koja mesta van Brisela posetiti, što je baš zgodno kad je Belgija tako mala zemlja, a imale smo i otvorenu mogućnost da ako se baš uželimo Pariz nije puno daleko vozom, i mi ćemo otići na jedan dan. Da možemo, da radimo po svojoj volji ili inspiraciji, je veliki deo zadovoljstva kod putovanja na koja nas dve idemo. Odnosno, tako je sa mnom, ali mislim da je i klinku uhvatilo. Ukus slobode u takvim okolnostima – tanke šnite frivolnosti – je neodoljivo zavodljiv.

U Briselu je sve ispalo puno drugačije. Naime, u njega smo stigle jako umorne. Tokom dve nedelje u Nici, nisam jednu jedinu noć prespavala ni polupristojno i uprkos dugogodišnjoj navici funkcionisanja sa svojim oblikom insomnije, bila sam iscrpljena. Klinka stvari podnosi daleko bolje ali i ona je bila umorna. Tako da kad smo stigle vozom od aerodroma u grad i shvatile da je naš hotel bukvalno preko puta stanice, pa čak nije bio ni put u pitanju nego nešto nalik na uspavani popločani trg – prava agora iz hipermodernog scenarija – i mi ušetale ležerno u hotel – Le Meridien, jedan od najboljih u gradu, za koji sam našla povoljnu cenu na Internetu – preplavila nas je široka delta sporog zadovoljstva: stigle smo.

Čak je i grad bio odraz te reakcije. Uprkos lokaciji u samom centru i brojnim turistima, ritam Brisela je bio spor, opušten, vrlo neobičan za jednu metropolu. Verovatno su mnogi ljudi započeli bili svoje odmore baš tog vikenda, prvog u avgustu, pa je grad bio u svom letnjem izdanju egzodusa, ali nama su uzroci bili nebitni. Posle bliskog susreta sa mediteranskim suncem i dana provedenih u tesnom, bučnom Starom gradu Nice, ušle smo u hotelsku sobu u kojoj se jedva čulo tiho brujanje ventilacije i rashladnog uređaja, i po sredini je stajao i najveći deo zauzimao široki krevet pokriven slojevima najbeljih među belim perinama. Klinka je vrisnula od sreće kod tog neočekivanog upoznavanja i bacila se s mesta gde je stajala unazad, raširenih ruku, zatvorenih očiju, te potonula u beloj peni pamukom obloženog guščjeg paperja kao u apsolutni, zasluženi raj. Ne može se poreći luksuzu da ima jednu stranu koja nikada neće potamniti: mi smo stvorene za njega. Ili on za nas. A perfect match, ako je ikada jedan potreban za primer.

Kupatilo je blistalo od uglancane keramike, u velikom ogledalu smo se divile našem mediteranskom tenu, i prva stvar posle ležanja na krevetu je bila da se jedna za drugom uvalimo u kadu i lenčarimo, topimo se, i uzdišemo od sreće. Brisel je čekao napolju, sve na dohvat, i istorija i muzeji i kraljevska palata, ali mi smo bile zauzete uživanjem. Do not disturb, je bilo okačeno spolja na vratima naše sobe svakog dana.

Te noći sam spavala. Prošle su godine otkad sam mogla pošteno da primenim taj glagol na svoje noći. Niti verujem da me je klinka ikada videla tako nasmešenu kao tih dana u Briselu.

Naša rutina se vrlo brzo stvorila sama: iz sobe nismo izlazile pre podneva, precrtale smo sve planove, naročito one za putovanja van grada (napravile jedan izuzetak za posetu Brižu), i posle svakog izlaska vratile bismo se da malo odmaramo, pa izašle opet tek u neko doba kasnije. Ništa nije postojalo što je bilo važnije od uživanja je bio moto naše posete Briselu, i ton toj i takvoj filozofiji je dao krevet u sobi broj 527.

Kad jesmo izašle, tog prvog dana, pa i svakog kasnije, bilo nam je prosto neverovatno koliko je sve bilo blizu. Iza hotela je bio trg Marché aux Herbes, koji je vrveo od aktivnosti, ispunjen ljudima, kafeima, restoranima; ulice su se granale pod različitim uglovima i dobar deo njih je vodio na Grand Place, koji i kad bi se gledao svakog dana jednog dugog života prosto ne može da izgubi veličanstvenost. Iako je vreme u Briselu strahovito promenljivo, bilo je sunčanih perioda, bez oblaka na nebu, kada se jasno videlo da je severno nebo puno drugačije od onog južnog, na Rivijeri. Možda su bile u pitanju i boje arhitekture, pa oblici krovova koji su dodirivali nebo, sigurno da jesu, ali bilo je neobično lepo uočiti tu razliku.

Gužvu u tom delu grada su uglavnom činili turisti, ali lokalni ljudi bi se pridružili u najrazličitijim svojstvima. U Briselu ima neverovatno puno muzičara na ulicama, uglavnom klasičnih. Jedan gudački kvartet virtuoznih izvođača je svake večeri svirao pred ulazom u Gallerie de la Reine, prekrasan pasaž iz 19-og veka, koji je iznutra i uprkos neprekidnoj gužvi izgledao kao deo nekog magičnog pozorišta, ili bar predstave koja živi svojim životom unazad ko zna koliko godina i vekova. Tu je bio i jedan od restorana koji je bio preporučen za belgijske specijalitete: La Taverne du Passage, gde je klinka probala waterzooie de volaille aux petits légumes, što je isto bilo pribeleženo na listi preporuka i došlo je u jednom povećem bakarnom ili mesinganom kotliću sa kutlačom unutra da se ona posluži po volji. Ja sam izabrala za sebe krokete od sira, koji su bili jednako dobri. Iako sam imala ambicije da baš probam svašta, u okviru mog repertoara ishrane bez mesa ali sa morskim plodovima, moj stomak nije bio raspoložen, naročito kad je pred kraj boravka u Nici Diana ispunila sebi želju da u tradicionalnom ribljem restoranu uzme najveću moguću ponudu morskih proizvoda, što je izgledalo vrlo unapppetizing, moram priznati, pa su mi se sve gurmanske avanture istopile,  i to je bila velika šteta jer Belgija je zemlja gurmanluka. Srećom pa me nisu napustile sklonosti prema čokoladi i slatkišima, koje stomak daleko bolje podnosi. Iako nije dugo prošlo kad nam se smučilo da na svakih desetak metara a obavezno na svakoj raskrsnici vidimo iste čokoladne radnje koje su od dana svojih početaka prešle u ruke i vlasništvo globalnih korporacija, i u ovoj prestonici čokolade to znači da će oni svaki slobodan prostor, naročito onaj najbolje izložen, zauzeti da bi gurali svoju robu i u tome nemaju nikakvu meru. Kakao je kao i šećer fina materija sa vrlo gadnom istorijom, i mada se oduvek strogo obraća pažnja da ni kap znoja i krvi potrošenih u njihovom stvaranju ne uprljaju uživanje u krajnjem produktu, ovakva overkomercijalizacija prosto zaudara. Ali sam ja imala svoje beleške i preproruke uvek sa nama, pa smo fino zaobišle svu tu komercijalnu razuzdanost i pronalazile najfinija mesta, sa najboljom čokoladom, najboljim dezertima od čijeg ukusa se tope nepca i skoro pa pada u neku vrstu nirvane ili bezumlja, i klinka i ja smo bile jako jako srećne.

Brisel je grad pun paradoksa, i on među njima opstaje, ili bar održava ravnotežu najbolje što može. Nekad ne može. Ko uopšte zna kako je to održavati ravnotežu neprekidno, i pitanje te ravnoteže je fundamentalno? (Puno podignutih ruku u publici. Okay, let’s move on.) Osim arhitekture, koja koegzistira u svom 16-ti – 17-ti vek zlatnog doba i zlatnog prosperiteta stilu i modernom koji je svuda ušao kao što prašina u sve uđe, svaki aspekt ovog grada ima jednu finu melodiju koja povremeno zalazi u lament, ponekad se podigne sa iskrenim entuzijazmom, a ima i tihih pasaža. Bar je meni tako izgledalo. Ako je dozvoljeno davati antropomorfne osobine gradovima – a ne vidim što ne bi bilo, i redovno se dešava – Brisel podseća na ljude kakve volim. Ili ako ih nije lako voleti, mogu ih prihvatiti. One koji nisu sve predvideli i uspešno isplanirali unapred, poseduju istinske vrednosti i lepotu duha, manifestne u nebrojenim primerima, preživeli su mnoge niske udarce ili prosto gadne, nekad uspevaju sa elegancijom i finesama, nekad ne, i ne znaju šta ih čeka sutra, ali računaju da će uvek biti momenata kad će se izdići iznad prizemnosti svojih podzemnih funkcija i prizemnih umova i uopšte gradovi osim što moraju da vole svoje ljude neophodno je da vole i svoje ptice da bi ovaj pokušaj metafore došao do nečega a da to ne bude bezveze, jer nije, stvarno nije. Pa dalje, osim ludih Leopolda, navale birokratije tako jedne naduvane administracije kao Evropska Unija, koja je krenula kao što sve dobre ideje kreću – vrlo fino – da bi vrlo brzo ogrezla u karijerizmu, nepotizmu, protekcionizmu i nebrojenim rivalstvima kojima je nemoguće dati ime, pa nelagodnoj simbiozi dve nacije u zemlji kojoj se raspad odbrojava sada već u minutima a neki su baš nestrpljivi, jer sada svi znaju da je najlakše rasturiti da se niko više neće truditi oko nekog višeg cilja – time’s too short, people! – Brisel ima puno imigranata.

U gradu sa dugom tradicijom, koji je opstao uprkos blizini i blještavom nudizmu Pariza, i naizgled piece-of-cake uspehu Amsterdama, imigranti sa njihovim neizlečivo povređenim mentalitetima koje je oštetio niz brutalnosti, su zaista jedan zaseban varijetet u okviru već teško svarljive vrste. Ljude neki vole da posmatraju kao vrhunski domet prirode ili Boga (od kojih i prva i ovaj drugi pate od neoprostivo previše antropomorfizma) ili naročito invazivnu vrstu korova, nešto nalik genetski ojačanoj travi koja ne zna za bolju primenu svojih pojačanih čula i sposobnosti nego destrukciju gde god se ukaže zgodna prilika – kako bilo, ali ekvilibrijum stranih i nativnih vrsta je mnogo teška stvar. Na ulicama osim onih nebrojenih muzičara koji gradu daju jednu orkestralnu dimenziju magičnog leta, na sve strane sede mlade Ciganke umazane i ojađene sa sitnom dečicom u rukama i prose, prolaze do obrva zabrađene arapske žene i uz njih muževi i deca, beli muževi i crne žene (retka kombinacija sa ove strane okeana, pa je to bila baš fina promena), fino ostarele dame u kostimima i kvalitetnim cipelama sa njihovim muževima koji izgledaju kao da je vredelo poživeti da bi sa njima izašli na espreso i kolač svake nedelje, studenti, deca, svi mogući oblici dece… Sa manje ili više nelagodnosti, sve to opstaje na ulicama ovog grada, i drugih gradova, i većina učesnika ne bi rekla pravu stvar da ih neko intervjuiše i pita za mišljenje, što apsolutno spada u najrazornije gluposti – pitati ih za mišljenje. Rekli bi da je teško, što jeste, ili da su žrtve nepravdi, što sigurno jesu, ali verovatno bi zaboravili da kažu da je grad lep i da kad god imaju priliku prođu ulicama, a ako žive daleko, dođu do centra i prošetaju Grand Place-om, kupe deci galete i sladoled, i gledaju u šareniš ljudstva dok iznad svega zvuci Vivaldija ili Betovena omekšaju već debelo mekan dan, i da je zbog toga vredelo krenuti u svet, otisnuti se a da ne znaš kuda te put vodi. Verovatno je zajedničko za sve ljude da ne pričaju dovoljno o stvarima koje vole.

Mi smo volele naših šest dana u Briselu.

(nastaviće se)