Mogla bih i da prećutim celu stvar

Život je neraskidivo vezan za vreme. Rekla bih. Ali mogla bih i da prećutim celu stvar.

Neobrojeno mnogo ljudi se žali da nema vremena. Možda oni pokušavaju da kažu da nemaju ni život. I have no life, ovde obično znači da je neko jadnik u mašini koja ga melje i melje ali nikako da samelje kako treba pa se on tu nešto buni i koprca povrh sveg ostalog mesa.

I have no life but I am alive. Živa, kako da ne. Ogladnim redovno, pijem vodu, sedim na šolji, uvučem se u krevet i svakog puta zahvalim Gospi što je san nephodan jer još budnog stanja bi prosto bilo nepodnošljivo. Snovi su putovanja on a budget. Tj. u njima se (o)setimo. I ne koštaju ništa. Bar se sa mnom to dešava. Ali mislim da je numbness ili otupelost dosta rašireno stanje. Ko zna koliko ljudi širom sveta tiho priželjukuje noć kada će neki drugi deo njih, onaj avanturistički, atavistički, slobodan, preuzeti volan i krenuti u ludu vožnju praznim ulicama.

Volela bih da probam. Ludu vožnju. Volela bih i da sednem na drugačiju šolju. Na primer, jednu džinovsku punu toplog čaja, i ispod me malo golica infuzija nekog finog bilja. Ne mora da bude baš džinovska, moje zapremine i obline postaju sve tanje, ili manje, i sve bez sumnje dolazi sa opisom sranje*.

Volela bih i da je plafon od tankog kartona pa da ga probijem, ali iznad nije naš komšija koji je  neprijatan uprkos vrlo prijateljskom osmehu svakog puta kad ga sretnem. Duševno nije normalan, a možda i biohemijski, ko zna. E pa kad bih probila taj karton glavom, tamo bi bilo nešto veselo, šareno, mirišljavo. Volim takve scene. Volela bih i da narastem. To bih baš volela. Jednom sam pisala i pisala, napisala baš puno, i između ostalog je tu bila jedna scena u kojoj je junakinja pri susretu sa nekim tipom koji joj je uzeo srce kao da je ono na grudima a ne unutra  počela da raste. Narasla je prilično, ali ništa sa time nije uradila, a ni ja. Hm, pa ni bradavicu niko ne može da uzme, ne razumem reference oko uzimanja/davanja srca drugima. Primanje u srce i k srcu – da, to ima smisla. Iako sve to puno miriše na besmislice. A bolje je mirisati sveže kolače. Pečenje kolača kao hobi ili terapija je verovatno vrhunska stvar.

Kad sam pre par godina uzela bila iz biblioteke knjigu David Lodge-a ‘Therapy’, nisam imala predstavu da će ona opravdati svako slovo svog naslova. Autor je jako duhovit i ovo mu je jedna od manje popularnih knjiga, ali imala je sve, apsolutno sve za jednu pravu, vrhunsku stvar. I kad samo pomislim da mi takve stvari dajemo jedni drugima – knjige. Neko bi da od toga pravi karijeru, neko misli da će dostići besmrtnost – ljudi mora da na nivou Svemira važe za šampionske budale – no, desi se da neki ljudi napišu dobre stvari i to bude odštampano pa stigne i do drugih ljudi… i tako terapije putuju među nama. Ponekad nam neko pokloni lepu knjigu. I to je jako dobra stvar.

Dakle, u knjizi ‘Therapy’ ima milion dobrih reči, rečenice nisam brojala, strana je verovatno oko tristotinak, i mnogo je dobra. U njoj takvoj, dobroj, pri kraju postoji jedan deo u kome jedna žena u svojim srednjim godinama – katolička Engleskinja – nakon što je preživela rak dojke i smrt sina, krene na hodočašće u Španiji put Santiago de Compostela, i njegove katedrale. Ona u knjizi uopšte nije bila bitan karakter, osim što je bila prva ljubav glavnog junaka koji je se u svojim kriznim godinama i ostalim problemima odjednom priseća i krene da je traži. Kad je saznao šta joj se sve dešavalo i gde je ona trenutno, nije bio lenj pa je krenuo duž hodočastvenog puta da je sretne. Ispostavlja se da je to hodočašće vrlo hip destinacija za kaleidoskop tipova u okviru jedne tako naporne životinjske vrste kao što je ljudska. Od onih u spandex-u koji trče, do biciklista sa razvijenim listovima, do onih koji se delom voze a delom hodaju, neki idu i na magarcu (u duhu Srednjeg Veka) a neki prosto hodaju, od početka do kraja. Nije ni svaki početak isti. Ima raznih tačaka, uglavnom se kreće iz Francuske i glavna ruta je proglašena za UNESCO kulturnu baštinu. U proseku je distanca oko hiljadu kilometara, i mada može da se odradi bilo kada, dobrom delu učesnika je važno stići u Kompostel u Galiciji 25. jula, na dan sveca i veliko slavlje na cilju. Junakinja ide peške celom tom dužinom, iako nije baš u dobroj fizičkoj kondiciji, ali za nju, kao i za svakoga, to je pravi način. Tu se dalje priča razvija svojim tokom, a i pred krajem je, što nije naročito bitno, ali za mene je to bilo pravo otkrovenje. Pa naravno da su hodočašća cvetala tokom istorije – hodanje je najbolja aktivnost za koju su ljudi sposobni, i najbolja terapija, i zacrtati sebi cilj – od ove tačke do one tamo – sve i da se poklapa sa nekim religioznim marketingom, je vrlo privlačno. Kao džinovska šolja čaja i plafon od kartona iznad koga je svet od kartona, ali u živim bojama, u živim bojama, u živim bojama…

*uncommon word in my vocabulary. I am domesticated and accustomed to shit.