Ne-politika, ne-četvrtak

Otvorila sam bila još jedan blog pre par godina sa namerom da bude radikalno besan feministički. Na engleskom. Bila sam spremna i puna energije, zadovoljna imenom – R.Age - imala par tekstova na umu da postavim za početak, jedan sam odmah krenula da pišem (jer shvatila sam da neko mora), napisala kratki manifest, dala nešto nalik definiciji, ili manifest II, i – ništa.

Nemam gabarite, kako kaže Goran, da održim nivo besa neophodan za bilo šta. Mrzim i da politički angažujem sebe, ili bilo koga. Ja i ne znam šta je to politički angažman, ali ono koliko znam nije privlačno. Kako ja to vidim, sledeći razlog odmah iza moći i samoobožavanja za politički angažman je da kreneš iz pozicije poraza.  Ja sam poražena svakodnevno, i tu malo besa neće og zna šta učiniti. Da je blog politički angažman je prilično smešno, tešila sam sebe dalje, da se kaže ono što treba reći je puno važnije, sve i da niko ne čuje. Naišla sam nedavno baš na tu moralnu dilemu – ako te niko ne čuje, da li se tvoj glas uopšte računa?

U početku sam se osećala krivom. Posle toga sam zaboravila, svratila par puta na blog da pogledam to što sam napisala, malo editujem, preispitam sebe oko ambicije – da li je živa, čime se hrani, i zašto te moje uvek ispadnu bolešljiva deca sklona introspekciji.

Blog ima i statistike poseta. Iako on nije nikada praktično ni zaživeo pa ni zvanično otvoren, videla sam da je bilo nekih poseta. Sve su sledile google search za izraz: lolitaland. Jedan od mojih tekstova je bio tako naslovljen. Ispostavilo se da je Internet pun biznisa i tekstova sa istim imenom.  To me nije obradovalo. Naprotiv. verovatno sam trebala da se setim da je tako. Ali nisam. Uvek se ona stara povtrđuje: sa bilo koje tačke da kreneš, uvek završiš u istom blatu -sve se kupuje i prodaje.

Pre neko veče izašla sam bila sa mojim komšijama. Bilo je snežno veče, belo i blistavo pod uličnim svetlima, dok automobili i ljudi sporo promiču ulicama. Bila je ovo loša nedelja iz više razloga, i ta snežna idila je prijala. Progurali smo se do College Street-a i mesta na kome je veče trebalo da se raspakuje na miru, takav fin poklon, biti izvedena negde, bez ikakve misli i brige na svetu. Dekor je bio i jednostavan i preteran, u kombinaciji crno-belog, i veliki prozori sa onom belinom spolja i tramvajima koji su prolazili redovno su omekšali svrhu dekoracija i davali neočekivani utisak pomalo magičnog. Ja se normalno ne opirem magičnom, ali prosto su takve stvari bile poslednjih nedelja pa me je takva slika iznenadila. Zatim je u sliku ušao jedan kriminalac.

Kad analiziram svoje godine gostovanja na planeti i u svojstvu ljudskog bića, malo sam kriminalaca srela, što smatram velikom srećom. Sigurno nisam znala za njih da su kriminalci. I to mi je drago. Mada je muž jedne moje mušterije neka vrsta, ubeđena sam, iako je to pitanje interpretacije pretpostavljam – biti biznismen za brojne ljude i dalje znači baviti se legalizovanim kriminalom gde je skoro sve dopušteno. One druge koje sam sretala ili nisam sam uspešno zaboravila, na čemu mi treba čestitati. Ovaj u snežni čevtrtak je bio baš kao iz filma Martin Scorsese-a, a i drugih koji su posle njega imitirali.
Digresija: pošto sam dobar deo ako ne i najveći onoga što znam naučila iz filmova, razmišljam da otvorim blog sa takvim nazivom i tamo pišem o filmovima, ali videćemo.
Dakle, nisam imala potvrdu da je tip i zaista kriminalac osim što bi bio idealan casting izbor za izvesnu industriju, i za to bi bez sumnje bio dobro plaćen što je, mora se priznati, neočekivana privilegija za kriminalce otkad je filmova, ali nije bilo nikakve sumnje da jeste i odjednom su se u meni haotično i vrlo bučno probudili alarmi. Oni praiskonski koji upozoravaju na opasnost. Nisu ni na ekranu prijatni kriminalci, naročito kad shvatiš šta im ide u opis uloge/zanimanja, ali ovako uživo sve je to otpalo kao malo sasušenog šećera na kartonskoj torti, i ja sam se apsolutno i istinski prepala. Uz nas dve su bili i dvojica muškaraca koji bi umeli da se nose sa opasnostima pa i takvim tipovima, što je smirivalo donekle, ali instinkti i mozak unutar ovog malog sklopa koji se odaziva na ‘ja’ su pali u hiperaktivno stanje koje je najviše ličilo na nadrealizam. Dakle uopšte ne treba izlaziti četvrtkom, zaključila sam. Lep dekor i lepo veče je sada prekrivala senka kojoj se nije mogao videti izvor, ali sve je izgledalo drugačije. Ovaj deo grada je lep u svako doba godine, pun ljudi, restorana i mesta gde se nešto uvek dešava, i kao i svaki popularni trend, skupo košta sve one koji u njemu pokušavaju bilo da zarade ili ostvare svoj san, međutim nikada ali baš nikada nisam osetila strah na ovoj ulici a prolazila sam u svako doba dana i noći. Svrha ove ulice je da se svako ko njom prođe oseća dobro, i za to smo svi mi bili voljni da platimo skupo piće i večeru, slušamo glasnu muziku, guramo se strpljivo u gužvi, otrpimo nekog dosadnog pijanca koji voli celi svet. Kada je ovaj kriminalac istupio iz pozadine, odjednom je ona ogoljena strana izašla na scenu, zadnja soba u kojoj se prave deal-ovi, ispiraju pare od krvi i drugih ljudskih fluida, finansira entertainment za mase, održavaju u životu načeti i istruleli snovi kojima jedino još žešći otrovi pomažu. Organizovani kriminal je organizovaniji nego ikada, pišu ozbiljni ljudi. Paralelni svetovi nas drže u uspravom stanju, inače bi mi svi ležali, pretpostavljam. Mrtvi? Ko zna. Ni smrt nije tako željna ljudske krvi i znoja kao drugi ljudi. Katatočni je verovatnija verzija. Negde ovaj shit ipak mora da se završi. Ako ne pre, u odbijanju da se bude deo ovoga je neki izlaz.

Kriminalac nije bio neka preteća veličina. Sitan i mršav, lepuškast, bio je prilično jadna slika. Da bi bio toliko istrošen, morao je da krene vrlo mlad. I nije bio od onih kapaciteta koji će se visoko popeti u jednoj takvoj hijerarhiji. Na slobodi ili u zatvoru, on je bio muva upetljana u debelu mrežu i sve što je zaradio svojim nelegalnim aktivnostima on je debelo, previše platio. Nikada takve oči nisam videla, verovatno je i džanki. Bednik, po svim merilima. Ali sažaljenje ovde nije imalo šta da traži. Svaka dlačica na mom telu nije sumnjala da je on vešt u nanošenju zla drugima, i tu se sažaljenje nema za šta zalepiti.

Cela scena, u kojoj smo mi bili jedini gosti, je nastavila u nadrealnim tonovima. Kelner, nedavni imigrant iz Francuske, zgodan i mlad, je verovatno bio upetljan u sve. Još jedan mršavac, pa je tu bila čak i devojka, koja je prvo pružila malo utehe jer žene oplemene i najvulgarniji prostor, ali potom sam se setila šta se sve dešava ženama u svetu takvih biznisa pa je moj unutrašnji dijalog postajao sve tiši, jer prosto ništa nisam razumela. Još jedan krik ugušen pre nego što se formirao u grlu.

Muzika je bila prekrasna. Nina Simone, Edith Piaf, Sade… soulful tonovi u slici koja je prelazila iz stanja krajnje lepote u mračnu okorelost svojim nezavisnim ritmom. Postojaće sve ovo još dugo, dugo.

Moje društvo nije izgledalo tako zabrinuto kao ja.  Joe je pozvao kriminalca i sa njim se lepo ispričao, što smo posle raščlanjivali, jer iako su oni videli neverovatno loše stvari, ovo je i za njih bila neobična kombinacija. Svaki minut je nešto dodavao i noć je postajala sve gušća.

Kad mi je Mikey dosadio kao tema za razmišljanje, okrenula sam se tipu koji je sedeo preko puta mene. Simpatičan je. Ali moja razmatranja i utisci su bili čista kalkulacija. Nikakva reakcija nije krenula iz stomaka, ili onih tačaka na grudima gde povremeno nešto zagolica i sve bridi, jer takve reakcije se pamte. Ne, ovde je u pitanju samo kalkulacija. I bilo mi je žao zbog toga. Skoro podjednako žao kao susreta sa kriminalcem. Sve je ovde u znaku kalkulacija. Deca se tome nauče jako brzo – kako i od koga da izvuku što više, što se uglavnom svodi na kupovinu besmislenih stvari – mladi odrasli, koji pronalaze svoj par kroz kompleksne matematičke transakcije koje uključuju prinos, hipoteke, status i happily ever after, svadbe iza kojih stoji opscena industrija masovnog egzibicionizma, za čime slede dugačke decenije neprekidnih računanja. I Mikey, koji je mogao da izgradi solidnu glumačku karijeru, je radio svoje kalkulacije kad se upustio u svoju ličnu verziju kriminala. Međutim, postoji i druga strana. Svi se preračunaju. Celokupna istorija sa svojim industrijama dobrog života od tamo prapočetaka, i svi pogreše u procenama i projekcijama. Neki Og matematike verovatno nalazi svoju satisfakciju u tome. Iz moje pozicije, ne znam koga mi je više žao. Ljudi verovatno, sebe, za Ogove nema smisla ovo jadno dvorište u kome se sve odvija.