Džek redovno šalje elektronske razglednice. On zna da ih ljudi čitaju, stalo mu je sigurno da ih čitaju, još mu je važnije da slušaju njegovu muziku i ostave koju donaciju na sajtu. Ali debeli jastuk osame stoji između njega i nas i to je dobro.
Ono što ne bih pomislila da je moguće se ostvarilo. Zavidim Džeku. U poslednjoj razglednici poziva nas čitaoce da mu se pridružimo na turneji po Australiji i Novom Zelandu. Na biciklima. Nastavlja da nastupa po dnevnim sobama sveta. Bio je u Srbiji, stigao do juga Grčke i okrenuo krug. I to je odradio delom na biciklu, delom vozovima. Ja nisam neki biciklista. Nisam nikakav, u stvari. Ne volim ni da mi je previše toplo ni previše hladno, da mi sunce bije u oči, da mi duva jak vetar tek mrzim, sa bilo koje strane, da jedem suvi hleb ili junk food, uh… nisam za bicikl, i bicikl nije za mene. Ali odjednom mi je ova Džekova ludost neopisivo privlačna. Odmah sam zamislila boje Australije, kao na slikama, jer ne znam uživo. I zeleni New Zeland je sigurno lep.
On to radi sa nekih 30 godina. Što duže putuje izgleda da nalazi više smisla u kretanju. Ništa nema smisla, pa je on tako u velikom plusu. Možda će mu se pridružiti mešovito društvo. Možda će ga neko staviti na vesti ili vrlo popularan youtube video pa će postati poznat, slavan čak. Nikad se ne zna gde će ga sačekati preokret. Nadam se samo da ga on ne čeka. Jer onda nije trebao ni da se pomera iz svoje radnje u Amterdamu u kojoj je prodavao hip muška odela po svom dizajnu. Kako zatvara radnju, rasprodaje odela. Ja bih kupila sebi jedno. Za 50 eura, i stavila bih ga na zid, da me podseća da je to nekada bio moj san, da ću i ja jednom krenuti. Nekud.
Krenuti nije teško, kao što sada znam. Zaustavljanje je problem. Svi se zaustavimo. Valjda tako mora. Možda treba?
Ko zna.
Мени је већи проблем кренути, али ја сам из другачије приче.Некако замишљам да бих, уколико успем да се покренем, умео да препознам где да се зауставим. Али кренути, е то предстоји – и зато нека је са срећом свима вама који смете и умете да кренете
I meni je problem pokret, tesko se pokrecem ali to ima svoje razloge…
A kad krenem onda ide
kao ni ti ne volim ni previse toplo ni previse hladno, ali ja ne bih u Australiju, ber trenutno ne
Ne racunam sebe u te lako poretljive vise, Gorane. Ne znam ni da li sam ikada stvarno bila, ali jesam bila zeljna. Potrebna je sreca u svemu tome. Ne znam sta jos, ali od srece i ne treba dalje. Mislim, ko jos krece na put bez nje
Srecno bilo svima nama, jer odrzati se u mestu je tek izazov.
Nesto mora uvek da nas vuce, sarah, vazno je.
Ima mnogo lepota u toj Australiji. I odjednom mi je cak i na biciklu izgledala privlacno
Bilo gde da smo ako nismo zadovoljni sobom ćemo da imamo problem. E kada to nučimo možemo i na Mars
. A do tda možemo da se međusobno čitamo. Da li bi htela da razmenimo linkove. Nisam našao kontakt na blogu, pa moram ovim putem. Pozdrav
To nije neka novost sa ove strane iskustva, Branko.
Razliciti su izvori nasih nezadovoljstava. Monohormatska paleta zime koja traje mesecima ume da bude jedan izvor. A i zivot na sedistu bicikla je izazovan, mora se priznati.
Razmislicu za link, hvala na ponudi i podsecanju. Ja stavljam kod sebe linkove blogova po nekom svom redu i osecaju, i ne ocekujem reciprocitet. Ali pogledacu tvoj blog kad stignem.
Sve je ok dok osecamo da ispunjavamo svoju misiju na Zemlji. Bar ja tako osecam.
Nema problema
Imali misiju ili nemali, svi smo mi ovde. Treba napraviti mesta za sve.
Blog cu pogledati kao sto sam rekla. Previse sam zauzeta tokom nedelje.
Pozdrav,
Slažem se, ali i obrnuto. Svi treba da napravimo mesta za sve i da poštujemo i cenimo jedni druge.
Pozdrav
Pa TO ja govorim svih ovih godina