Blago iz perspektive jednog atoma

Na mom novom poslu – i u mom novom životu – imam priliku da nekoliko puta dnevno prođem dugačkim hodnikom. Hodnik nije lep, apsolutno ništa na/u njemu i oko njega nije lepo; svetlo je ružno, pod, zidovi – ružan, ružan hodnik. Ali ja volim da njime prođem. Ljudi koje srećem su ljubazni, i bar se nasmeše a većina i poželi dobro jutro što u svetu kakav jeste nije mala stvar, ali ovo o čemu pričam je samo između hodnika i mene. On je tu da bi se prošlo od korisne tačke A do korisne tačke B, i ja volim da budem korisna iako nisu možda baš sve moje prilike da njime prođem opravdane, ali ni korisnost nema veze sa ovime o čemu pričam. Volim da se krećem, pričala sam o tome ranije, i hodnik mi se ne bi sviđao – jer ružan jeste, baš ružan – da je kriv, uzlazan, silazan…. ne, samo ovakav, dugačak i prav. To mu je prava mera. I meni. Mogao bi da bude lepši, i šteta je da nije, ali ja oprostim da je takav kad krenem korak po korak duž njegovih linoleumskih  pločica. Ritam koraka u tom hodniku je nešto čemu se obradujem svakog dana. U ritmu ima više smisla od većine smišljenih ljudskih invencija. Ritam srca i koraka su oni osnovni, masivni, veći ne trebaju. Sve je ritam. Pop muzika me sve više nervira. Kao i pop seksualnost. Banalizuju ono za šta je publika vezana samom svojom prirodom. Ali takve misli ne prolaze mojom glavom dok me noge nose duž hodnika. Lepo je.

Nije hodnik moj jedini novi friend. U sklopu te zgrade, industrijske po trenutnim standardima koji znače nisku četvrtastu gradnju, unutar koje je prostor izdeljen po nečijem planu, što ne mora da znači da je koristan, efikasan ili bilo kakav drugo osim da je takav kakav jeste, svrsishodan u najboljem slučaju – u toj zgradi, dakle, postoji prava pravcata fabrika. Ili bar proizvodnja. Uz proizvodnju postoji i skladište. Elacija, euforija – ne znam koja je senzacija tačno, ali kad prođem kroz skladište na putu negde drugo, što mi se ne dešava svakog dana, ja proživim pravu seansu art performansa svakog puta. Prostor je ogroman. Do tavanice ima bar trideset metara. Visoke metalne police nose uredno poređane kutije. Negde daleko, daleko, neko vozi traktorčić kojim verovatno nešto prenosi. Vazduh miriše pomalo na prašinu, ali u tolikom prostoru ona je tek koji atom tu i tamo. Svetlo nije jako; i ono se izgubi u tolikom prostoru. Buka je difuzno rasčlanjena. Nešto bruji, najviše zvuči kao da samo diše – mašina, biće, nešto između? - a na podu su žutim trakama označene staze kojima se treba kretati, sigurnosti radi. Viđala sam ljude koji ne slede staze ali ja ih uvek sledim. Pa to je deo celog doživljaja! Postoji i mezanina. Tamo je kao na balkonu u gigantskom industrial art teatru. Ako hodnikom hodam kao da nekud putujem, ovde – ovde poletim. Betonska kutija ima betonski krov. Da su makar i prljave staklene ploče na vrhu, sa one druge strane, strane neba, bile bi ptice. Nešto bi zaživelo, okućilo se i na takvom jednom svrsishodnom mestu, koje bi ljudi napustili čim profit poklekne, ali prostor i ptice bi ostali. Ptice spolja, ptice iznutra. Slobodne, ili utamničene, nema veze, one lete. Nikada nisam manja nego dok hodam između žutih traka, i smešim se sebi, smešim se i dobro je biti tako neznatan deo sveta, tek atom prašine.

Pre nekoliko godina sam prvi put ušla bila u jedan industrijski prostor. Ne znam da je moguće ne poštovati rad vrednih ruku na takvom jednom mestu, ali moguće je, sve govori da je upravo tako, ovde, tamo, svuda.  Ja sam se napunila poštovanjem do vrha, ali sa mnom je uglavnom lako oko takvih stvari. Iako je prilično zastrašujuća tako očigledna ambicija ljudi da sve pokore, naprave, organizuju, kontrolišu, pređu granice… Onaj sasvim drugi deo je bila čista senzacija pred tako neočekivanom estetikom. Pokušala sam nakon toga da se pridružim nekim lokalnim ljudima koji su išli u male fotografske avanture zapuštenih urbanih prostora, najčešće industrijskih, ali osnovna razlika između part-time umetnika i ostatka sveta je da oni uglavnom nemaju decu pa samo nalaze načine da ubijaju vreme. Rasporedi nam se nisu poklapali. Niti ja uopšte volim rasporede. Ali nije važno. Pronađem i sama prava blaga, i to gde im se uopšte ne nadam.

(Fotografije su sa tog prvog susreta sa industrijskom arhitekturom. Dobar broj je van fokusa, pa je bolje ne zagledati ih previše blizu.)