Beleške iz Nice (1)

Ideju sam dobila jednog jutra kad sam posle  svraćanja u ’La Fougasserie’ pekaru na uglu rue Poissonnerie u koju se išlo svakog jutra po nešto sveže za doručak krenula dalje, imajući na umu jedan market u kome smo već nekoliko puta kupili vrlo slatke dinje, i tako izašla na Place Rossetti. Trg je ispred katedrale Sainte-Réparate i popunjen je stolovima i suncobranima ispred gusto naređanih kafea i restorana. To nije bilo naročito rano ujutro i bilo je mirnije nego obično, ali u Nici jutra i ne počinju rano, ni za trgovce ni za turiste. Dobar broj radnji je tek otvarao, iznosili su se stolovi i roba, prali prozori, ulice su se polako punile. Pod suncobranima su sedeli nasumice poređani ljudi, uglavnom su pili espresso, kroasan na tanjiriću pored, ili nešto drugo za lak doručak. Tu sam spazila jednog muškarca kako sedi sam, zamišljen, polako je kašičicom mešao svoj espresso, opuštene noge pod stolom, dan tek pred njim. Izgledalo je da je tu dolazio svakog dana i tišina njegovog jutra mi je privukla pažnju. S mesta gde sam stajala, posmatrala sam ga neopažena, i bio je iz nekog razloga neobična pojava u tom gusto ispletenom Starom Gradu gde ma kako da sam skrenula nisam bila dalje od nekoliko kratkih koraka od kuće.

Čim mi se ukazala prilika – par dana kasnije – uzela sam par sati za sebe jednog popodneva i korak po korak došla do trga, našla sebi jedan stočić i poručila cappuccino. Sedela u centru ljudskog vrtloga, glasovi sa njihovim jezicima su preletali u svim pravcima, konobar je vešto klizio između stolova i ljudi, i za moj sto svraćali su jedino vetar i golubovi. Uveče je ovuda teško probiti se od gužve, naročito pred sladoledima kuće Fenocchio, kojih ima i bukvalno sto vrsta. Da bi se sve izložile frižideri su poređani jedan uz drugog i zauzimaju dobru trećinu te strane trga, i opslužuje ih osoblje od njih 10-15. Moj pogled je istim neužurbanim ritmom prelazio od šoljice do ulice, susednih stolova, fasada, da bih na jednoj od zgrada oko trga uočila, na poslednjem spratu, kako se bela zavesa nadima od vetra kroz otvorena vrata terase. Ona je to radila u blagim talasima nepredvidive frekvencije, ponekad jedva ivicom da je prešla okvir, a ponekad bi se velikom oblinom koja je ličila na razigranu podsuknju iz nekog od prethodnih vremena izvila daleko napolje. Možda sam sedela pola sata i gledala u zavesu, možda duže, svaka fasada u Starom gradu praznik za mene pa i taj isečak terase sa lepršavom zavesom. Pratila sam pomno varijacije pokreta, izvukla aparat, ali fotografija ne bi uhvatila verno njenu tihu egzibiciju tog popodneva visoko iznad gužve. Imale smo dva jedina tiha mesta u Staroj Nici, zavesa i ja.

U gradovima gde su uzane ulice kanjoni između bliskih zgrada koje se dižu uvis po pet-šest strmih spratova, tišina je retka i kad naiđe, neobična je. Svaki zvuk doživljava čudesnu amplifikaciju u tesnim koridorima, i kroz otvorene prozore oni ulaze u stanove iznad ulice kao da sa njima ulaze i ljudi koji ih prave, ili vespe na kojima tandrču i sve se odvija u svakom stanu i svačijem životu, svuda jednako, svuda istovremeno. Slušati šta ljudi pričaju dok prolaze tik ispod naših prozora bi bilo jako zanimljivo, pomenula je klinka jednog dana, ali treba poznavati sve ove jezike. Ona je bila fascinirana prozorima Nice, i ulicama, ljudima, svime. I ja. Najlepše je bilo kad izjutra prođe kolona dečice koju vaspitači i vaspitačice vode nekud, i oni pevaju, ili prekidaju strofe uzvicima i pitanjima. Najgori su bili zvuci kasno u noć, kada se čuveni noćni život Nice ne gasi, i ne gasi, i… nemoguće je spavati.

Sa trga sam krenula ulicom kraj katedrale, bez određenog cilja, i uočila da deo ulice rue Colonna d’Istria koji se pruža iza katedrale nema praktično nikoga. I to je bilo neobično, pa sam krenula tim putem. Zgrada katedrale čije je lice na strani trga strogo, vertikalno, gotika i barok izmešani u pravom omeru, sa ove zadnje strane je velikim, glomaznim oblinama pritisla ulicu i zaklanja poveći deo neba svojim tvrdim suknjama. Radnjice imaju otvorena vrata, povremeno neko besposlen izađe napolje, baci pogled šta se dešava, i vrati se unutra. Privukla mi je pažnju jedna galerija. Ličila je spolja na kombinaciju galerije i ateljea, i pozadi je sedeo umetnik. Ušla sam da malo razgledam. Podsećao me je na nekoga, moguće arhetipskog slikara sa svojom prosedom kosom i bradom. Dobar deo radova je na podu, u gustim pakovanjima naslonjeni jedni na druge, zidovi su puni, i pogled mi je pao na jedan ram na podu. Sarajevo iz ratnih godina ’90-ih. „Ovo je bila moja zemlja,“ rekla sam mu. Složili smo se da gradovi ne smeju da budu target. Nikada. Rekla sam mu da preko puta nas živi autentični ubica, koji je star i siromašan. Dominira ovim periodom njegovog života tema toreadora i scene koride. Govorim mu da sam upravo pročitala ’Sunce se ponovo rađa’ od Hemingveja posle puno godina, i Hemingvej ume da izdrži test vremena. Razumem ga bolje sada. Mislim da razumem i umetnika. Ulazim u drugu sobu. Tu je nered ateljea još veći i prostor je tako intiman, kao da je takav bio unazad ko zna koliko dugo. Na čiviluku vise radni mantili, šeširi, stvari su bez reda ali znam da nije tako. Pitam ga za dozvolu da uslikam par detalja, ne, ne njegov rad, već bih htela da uhvatim deo atmosfere, ako je to uopšte moguće. Pitam ga o staroj štamparskoj presi, i on se sada zagrejao pred mojim radoznalim pogledom. Rasklopio je, pokazao mi kako radi – nema ih više puno, ova je originalna iz doba Napoleona III. On je i danas koristi i održava sa velikom pažnjom. Njegovo ime nije pseudonim, objašnjava. Ruine nekadašnjeg zamka na brdu u Carcasson regiji u južnoj Francuskoj su gde su nekadašnji plemići Kabaret živeli, ima fotografiju. Očarana sam mirom koji vlada u ovoj ulici, u njegovom prostoru. Volim takve stvari, prostor i ljude koji se dopunjuju. Stari gradovi odišu takvim vidom mudrosti. Trajanje i prolaznost,  dva neprolazno nespojiva koncepta za ljude u njima imaju svoju najpuniju ilustraciju. Ljudi to ne bi mogli, ali gradovi kao prirodna ekstenzija života u njima proživljenim, sakupljaju sve, nose ih, pamte.

Odlazim dalje. Rue de la Prefecture je bučna, široka za ulicu u ovom delu grada, ali tu su važne građevine i uvek se nešto dešava. Apoteku na Place du Palais vode dvojica apotekara koji imaju držanje i fine profile aristokratije. Kod Opere sam okrenula krug i vraćam se duž Cours Saleya, ali ne pre nego što sam ušla i polako obišla ekskvizitnu Auer radnju. Vratiću se ovde sa klinkom. Kraj Opere vredi proći svakog dana jednog života. Popodne prostor Cours Saleye zauzmu restorani sa njihovim stolovima i vreva postaje sve veća kako se približava noć. Skrenula sam opet s ulice i u jednu crkvu. Unutra je potpuno prazno, tišina ima matiranu i prozračnu plavu boju zidova, i vazduh je iste boje, i ja, sigurno. Svi smo atomizirani delimično u ovakvim prostorima. Sa drugog kraja, iza oltara izađe jedna povijena figura, sporo, hramlje. Pred oltaorm se okrenuo licem i poklonio, sporo krenuo dalje. Kad sam ga videla jasnije shvatila sam da je u pitanju grbavac. Izgleda jako star. Crkva izgleda kao njegov prirodni dom i utočište. Napolju nastavljam svoj spori hod ka kući. Nailazim na sto za kojim sede četvorica tinejdžera, i igraju šah. Na svakom koraku me sačekaju najobičnije stvari i ja im se radujem. U ovakvom ambijentu sve je izložbeni komad, ili meni tako izgleda. Pitala sam klince da li mogu da slikam njihovu tablu. Oni su spremni da poziraju, ali meni je uvek neprijatno da slikam ljude, a nekad mi prosto smetaju. Možda je u pitanju potreba da uhvatim scenu koja u sebi sadrži toliko potencijala kad je prazna, i ko god je ispuni, to čini na kratko, uzme je, i ostavi za nekog drugog kad krene dalje. Prolaznost i trajanje. Nisam odmakla dalje u konceptima.

Nica je puna tihih mesta.