Prvi utisci

Prošla su dva dana ali ja bih potpisala da ih je bilo bar 180. Šest meseci, u prevodu.

Prvi utisci su da sam puna utisaka.

Kindness. Ne postoji način da se izmeri moć takvih postupaka i reči. Nisu teške ali su i dalje retke. Recimo, danas na ruti busa 34 ponudila sam jednom mladiću sa Bliskog Istoka sedište jer je nosio neku poveću kutiju i na slobodno sedište do mene se smestila njegova majka, koja je isto nešto nosila, a meni se činilo da je on sa tom svojom kutijom prilično labilan i da bi za sve nas bolje bilo da on sedne. On je zahvalio na ponudi i odbio, nisu išli daleko, nasmešio se široko. Ali mi je naročito zahvalio, posebno, što sam se uopšte setila. Da njemu ponudim sedište. Ne verujem da mu se ikada desilo. Najveća verovatnoća koja može da zapadne nekome ko izgleda kao on je da bude označen kao terorista.

Nešto kasnije, ponudila sam sedište jednoj trudnici, koja nije bila baš sa velikim stomakom ali dovoljno je štrčao da prepoznam da je trudna a ne u zbunjenom stanju gojaznosti. I ona je odbila, nije išla daleko, plus je bila zdrava i osećala se dobro. I ona je zahvalila što sam uopšte ponudila. Ona je isto bila tamnije kože. Ističem zato što sa mojim belim licem i engleskim koji odaje vrlo malo akcenta, ili ga vrlo malo ljudi detektuje, ja ne ostavljam utisak imigranta. A ovde su imigranti i ovdašnji puno više podeljeni, ili odvojeni, nego što bi se očekivalo. A ‘očekivanja’ postoje na mikro nivou – ona koja se stvaraju putem prepričavanja - i onda dolaze ona zvanična, po kojima je ovo zemlja neviđenog blagostanja i ispunjenih obećanja ako vam je ikada palo na pamet da postanete imigrant. Što je, naravno, obični bullshit, ali u poređenju sa drugima… Poređenje je ključni faktor kod cvetanja bullshit-a svih vrsta.

Na mom novom poslu svi su imigranti. Belih ima najmanje, i oni koji su beli su iz Istočne Evrope. Da budem preciznija: na tom nivou posla, svi su imigranti. Praktičnim jezikom rečeno: ovo su sweatshops za obrazovane imigrante. Oni su bolje plaćeni, imaju beneficije, i uopšte su pravi srećnici – među imigrantima. Neki od njih postanu i menadžeri – drugim imigrantima. Dobar broj primenjenih nauka i industrija, i svakakvih drugih polja i industrija, vrvi upravo takvim ljudima. Princip je vrlo sličan kao kad se segragacija ukinula u Americi: crnci su počeli da napreduju u obrazovanju i blagostanju, i kad su počeli da se naseljavaju u belim komšilucima, belci su se iz njih iselili. U ekonomskim uslovima vlada sličan princip: priliv obrazovanih imigranata u bojama duge je pojeftinio poslovanje kompanijama – što je bio ogroman bonus za te iste kompanije - a ovdašnji, uglavnom beli, su se premestili na poslove koji su bolje plaćeni, i zahtevaju… da se bude beo ili ovdašnji.

Ako su imigranti žene, to dodaje jednu još poželjniju dimenziju poslovanju korporacija. Jer žene će otrpeti što niko drugi neće, i radiće do poslednjeg daha, ne zato što ne umeju drugačije, već uglavnom imaju bar nekoliko ljudi koji zavise od njih.

Svi koje sam srela su vrlo ljubazni. Belih lica ima najmanje, i među njima su skroro sva iz Istočne Evrope. Oni tamnije boje su uglavnom iz Azije, ali ima i drugih kontinenata. Slična je situacija kao u busu: kao neko ko je ovde duže od većine njih, i bez lako uočljivog naglaska, ja sam im vrlo čudna. Čak i nakon što su čuli da sam i ja samo još jedan imigrant, činjenica da sam ovde dugo, plus to neobično odsustvo akcenta, čini me retkom pticom koja je sletela na putu ka nekom drugom mestu. Jedino što ja nemam plan leta, i slećem gde slećem, često ne po svom izboru, a neretko mi se dešava i da padam. Niko još nije u opis posla, bar od poslova koji obezbeđuju preživljavanje jedinke, porodice, vrste, uveo posmatranje. Kao posmatrač, smatram sebe vrhunskim stručnjakom. U drugim sferama posla, ovog konkretno, biće puno toga za učenje. Što nije loše, jer će brže proći sati u radnom danu. Što je isto daleko od lošeg, jer sati ima puno. Priveležila sam sebi da kupim tablete vitamina D - neću puno sunca videti tokom zimskih meseci, a ni onih prolećnih kad sunce opet ojača.

Sve ovo što sam rekla ne znači da su beli ljudi nestali, oni neimigrantskog porekla. Ne, oni su se samo povukli sprat više. Bukvalno. U ovoj kompaniji, i svakoj drugoj. Ako su imigranti ušli u menadžment, onda su oni drugi u egzekutivnom krugu. I oni su nesumnjivo na tim poslovima jako dobri, jer organizovati sve ovo na ovakav način je bez ikakve sumnje ingeniozno. Vrlo inteligentni i obrazovani ljudi su zahvalni za priliku da imaju pristojnu platu – od one vrste koja obezbedi osnovne stvari a ko je štedljiv može da proba i ceo paket aranžman američkog sna – i trudiće se jako puno da pokažu da to zaslužuju, jer u njihovim zemljama je sve puno gore, i na kraju svako bude srećan.

Ili to tako zvuči.

Biti inteligentan u ovakvom vakuumu kao što su ljudske hijerarhije i sav bullshit na kome su izgrađene, stvara uslove za svakakve aberacije. Kojima smo svi svedoci svakodnevno. Ima među njima i onih koji prolaze sa glamuroznom titulom ’umetnost’, ‘inovacija’, i svakakvo drugo perje se tu smešta, ali bullshit je to što jeste, sa bilo kakvim pakovanjem. 

Neverovatno je da su ljudi ovakva živina, je jedan od dominantnih utisaka. A mislila sam da me ne može puno iznenaditi. Svi ostali utisci se takmiče, i ukazuju na šareniš oko mene, i lica različitih fizionomija, i trude se da me ubede da neću nigde i nikada biti zarobljena – ako bi neko trebao da dobije nagradu za posećivanje i nepripadanje, to bih bila ja - iako im uopšte ne verujem.

A one male ljubaznosti s početka – kod mene to je pitanje osnovnog vaspitanja koje je duboko uvreženo, ostatak sam izvela na osnovu posmatranja, mog zanimanja po izboru: neverovatno je koliko možete postići lepom reči ili postupkom. Od najmanjih nagrada kao što je osmeh do onih koji promene živote. Nije ni teško. Zašto to nije u osnovi svakog ljudskog društva ostaje nerešiva zagonetka za mene.