Novi život

U subotu smo klinka i ja svratile u supermarket u kraju koji vode Iranci i zove se simpatično ‘Friends’. Nedavno je odmah do njih otvoren mnogo veci supermarket od strane velike korporacije, koje ovde obično poseduju i vode takve biznise. Iako sam ja od onih koji uvek biraju da podržavaju nezavisne i male biznise, u poslednje vreme redovno kupujemo u onom ‘velikom’ a kod Iranaca svratimo povremeno za neku delikatesnu stvar. Oni nam to ne zameraju, i uvek su široko nasmešeni za svakoga. Iza kase se smenjuju različiti muškarci, ponekad je tu i jedna žena, i očito je u pitanju family business, gde ako biznis i nije veliki familija jeste.

U subotu je iza kase bio jedan pripadnik srednje generacije i odmah je pitao da li smo kupile lutriju. Izgledalo je da je on stvarno zabrinut oko toga da ne propustimo ovakvu šansu – jackpot od 30 miliona dolara – i konverzaciju je uglavnom vodio sa klinkom jer ja nisam odmah ni shvatila o čemu priča. A on je uveliko slikao ružičastu budućnost, sa nesumnjivim priovedačkim talentom u sebi koji još nije otkrio blogove i druge opcije koje Internet pruža, pa krenuo da me ubeđuje da ako ne zbog sebe, moram zbog nje, i zar ne želim da započnem novi život… Klinka je s lakoćom ušla u njegovu priču a meni je trebao koji trenutak da se snađem, i pošto sam ja držala novčanik, odjednom su oboje gledali u mene sa velikim iščekivanjem.

Ja sam od svega čula ’novi život’, što je izazvalo naglu reakciju kočenja. Iranac je sa takvim ubeđenjem i entuzijazmom govorio o novom početku i životu na jastuku od 30 miliona da nije bilo sumnje kako su svakome ko je ušao u radnju neverovatno skočile šanse da ih dobije – i jastuk i milione – ali ipak… ‘novi život’…

Kupile smo jedan ticket – samo jedan? – i izašle napolje, klinka baš zagrejana idejom kako bi mogle da potrošimo te i tolike pare, dok sam ja i dalje visila nad ponudom novog života.

Moj život nije loš. Ima spoljnih faktora, ali i tamo gde je dobar i tamo gde je loš, ja sam odgovorna - VIP, službeno lice, glavni krivac i poduzetnik. I moram da mu priznam da u svetu kakav jeste i uz sve moje krivice, on zaista uopšte nije loš. Nema sumnje da pare kupuju sreću, ali za promenu karaktera nema pilule koja pomaže. Jedina olakšavajuća okolnost sa parama je da neke strane karaktera ne moraju da se pokazuju pa dremaju u hladu, ali kod nekih karaktera ni to ne pomaže. Ne znam kako bi se moj karakter snašao sa puno para. Nije da sumnjam u njega, ili mislim da je neki nepodoban, prosto ne znam, i ne bih imala ništa protiv da probam, ali baš me je uzdrmalo bilo to sa novim životom a da nisam razumela sasvim zašto.

Nekoliko dana kasnije, zvali su me iz one firme u kojoj sam imala dva nezaboravna suseta pre nekoliko meseci i o kojima sam napisala studiozni exposé, i ponudili mi posao.

Oni su u strahovitoj žurbi i sve zavisi od toga da krenem što pre. To je prilično neobično u poslovanju ovde – možda sam ja stvarno njima neophodna kako sam predvidela bila onom prethodnom prilikom – i taj neočekivani upad je odjednom rasturio moj ležerno sastavljen život kao kulu od karata. Nisam se setila da proverim loto, ali eto novog života kad mu se najmanje nadaš. Rade se dugi sati, počinje se pred zoru, plata je ispod proseka, niko ne hoda već svi trče do sledećeg zadatka, gde se dok oni stignu sakupilo još bar tri nova…

Prihvatila sam bez oklevanja. Zato što ako bih oklevala… nije nemoguće da bih odustala. A odustajanje nije znak dobrog karaktera. Zbog toga sam prihvatila, zbog dobrog imena i reputacije svog karaktera. I još, zbog svega što se zove razumna odluka, i iz straha…
Možda sam zbog toga sada ispunjena strahom pred novim životom.

Vest je još uvek sveža, prvi dan predstoji u ponedeljak; sa svakim minutom koji me približava ponedeljku uviđam sve više koliko će ovo promeniti sve. I ne samo za mene. Klinka i ja pravimo nove strategije i organizaciju, i obe znamo da neće biti lako. Njoj je na početku srednje škole potrebna sva moja podrška, sa novim poslom imaću manje vremena. Moraće da poraste brže nego što smo planirale. Ovaj blog, na kome pišem redovno više od tri godine, svedoči da sam živela život gde nisam puno pažnje posvećivala vremenu, i uglavnom se postizalo. Započeti roman i par filmskih scenarija, ideje za buduće romane i scenarije, priče za blog, časovi plesa, šetnje ulicama, čitanje, razmišljanja, razgovori, ideje i rešenja…  Moj život je, dobar ili loš, imao moj ritam, i sada više neće.

Ovo je poslednji dan mog starog života i ne znam kako da ga provedem. Imam dosta toga da završim, i napolju je hladan decembarski dan. Trebala bih da uradim nešto, volela bih da od ovoga napravim mali celebration, samo ne znam kako. Možda se izvučem do destilerije na šoljicu čokolade… ni tamo stvari nisu više kakve su bile. Promene stignu svuda, i uglavnom bez puno obzira prema nama koji smo ih prizvali.