Dobro mesto za nas

Lomljenje srca je jedna ozbiljna finalnost.  Često se pominje i iskorišćava jer često se i javlja ali se mahom izbegava kao završetak. Obrađuje se jedino kao interlude, dok ne naiđe neka druga finalnost, i poželjno je da bude bolja. Prosto se ne uzima kao kraj sam po sebi, takav jedan lom. Tako smo svi određeni, takve su i priče koje nam pričaju – nađe se zgodan kraj kome su prethodile druge finalnosti kao dramski zapleti, pa svi ustanu i krenu dalje, sa svojim danom, ručkom, čime već popunjavaju vreme. Samo ručkova u jednom prosečnom životu će biti 27,375. Našla sam se bila na ulici nedavno u vreme ručka, i među tolikim ljudima koji su sledili glad, naviku ili uredbu da tada treba jesti, poželela da vrisnem, polomim vazduh oko sebe, polomim nešto. Možda takve stvari rade ljudi kad im se slomi srce – nakon što ti se slomi srce, ti onda slomiš nešto drugo. Lomovi su redovna pojava u ljudskim životima.

Našli smo se opet na ulicama grada u subotu veče, David i ja. Grad postaje sve prazniji. Ulice su prepune automobila; ljudi u njima idu negde, ali to nije ovde gde mi hodamo. Udaljavamo se jedni od drugih kao galaksije – ekspanzija u ništa mikro i makro kosmosa  na ulicama u subotu uveče znači da su ulice prazne, sa ponekim pijancem, džankiji se kriju negde gde je toplo, i mi tražimo mesto gde će nam prijati da popijemo piće, provedemo par sati među strancima. Piće nije neophodno, ni stranci nisu neophodni, a opet – tu smo, u potrazi za zabavom, ili izbegavamo da našem hodanju damo drugo ime. Idemo ulicama polako, preskačemo tragove povraćanja koje su ostavili pijani šetači, prelazimo na semaforima, čudimo se, razmišljamo, i dobro nam je zajedno. To nije mali uspeh. Kad smo izlazili iz svojih kuća osećali smo se puno gore.

Pitam ga kakav je on bio kad je imao 14 godina. Depresivan, svakog dana na ivici samoubistva, nevoljen, išao je kod psihijatra, bežao iz škole, pio antidepresive i duvao travu. Njemu je neobično i čudno da i u porodicama gde su deca voljena može da bude puno problema. Meni je sve čudno. Kad sam ja imala 14, mojoj mami je predstojala još godina života, i ona je tokom te godine bila bolesna, propadala sve više. Seme brojnih nesrećnih života počne da klija tih godina, prosuđujem. Iste stvari a tako različite. Gde se krije seme dobrih života, pitam se. On je porastao, ja sam porasla, desilo se i drugima. On se još uvek nosi sa familijom koja ga ne razume i ne podržava. Meni je lakše, i to prosuđujem, ali ćutim. Ne volim poređenja, naročito ovakve vrste. Ulazimo na par mesta i odmah izlazimo. Kod svakog izlaska osećamo se sve bolje.

Prošlo je 10 kad sam ga zvala. Hajdemo napolje, predložila sam. On se obradovao. Pola sata pre toga klinka je rekla nešto i povredila me. Možda sam reagovala preterano, možda nisam reagovala dovoljno. Znam samo da se čula lomljava, i ja sam morala da sednem. Spustila sam se na stolicu ispred kompjutera. Ona je došla i bilo joj je žao. Videla je da sam na ivici suza. Nedavno je neko rekao jednu liniju u skriptu koja je prilično dobro opisala stanje stvari – volela bih da se ovo desilo nekome ko puno plače. Tako bih i ja. Imam osećaj da ljudima koji liju potoke suza svi pristupaju vrlo pažljivo, niko ne želi da se ukvasi. Ovde kod mene je uvek suvo. Kao New Mexico ili tako neki sličan dehidrirani jug.

Pogled mi je pao na monitor. Stigao je bio novi mail. U naslovu je pisalo: ’ivana the lovely’. Prodaju viagru ili mlade Čehinje, možda Ukrajinke, pomislila sam. Zatim sam videla ime pošiljaoca. Podsetilo me je na nekoga prvo labavo, zatim konkretno. Da li je… – pitala sam se, radoznalost se probila kroz suvi teren. Jeste, stvarno je on. Da li sam to ja, pita uzbuđeno u mail-u. Naravno da sam ja,  nikoga drugog ovde nema, uvek sam samo ja. Nekoliko reči, par znakova interpunkcije, to je bilo sve. I ja se više nisam osećala tako izlomljenom. Malo pažnje, lepa reč, može i bez tačke, me je zakrpilo na neko vreme, taman dovoljno da podignem telefon i pozovem Davida. Moguće je. Kako ne bi bilo moguće. Samo da naiđu u pravom trenutku. Oni, mi, svi. Sedela sam i gledala u slova. Moguće je i da me većina muškaraca koje sam sretala tokom života pamti na lep način, razmišljala sam. Ima u tome nečega, koji cent, možda bih kad ih sve sakupim mogla da kupim hotdog na uličnom štandu. 

Jave se s vremena na vreme, to je rezultat kad te zapamte po dobrom. Kad su usamljeni, ili slomljeni, ili traže nešto u noći koja traje duže nego obično. Ja se nikada ne setim da se nekome javim. Uvek gledam samo u jednom pravcu. Budućnost počinje i završava na mom licu, i kad žmurim; neprozirna magla. A ovo je sve samo stezanje zuba, škripa razbijenog metala, gašenje umorne mašine, dok gledam u reči ’ivana the lovely’. Kako je to lepo, priznala sam. Kako je to nesvakidašnje lepo. I am such a fool. And this feels good.

David i ja prelazimo ulicu i ulazimo u Supermarket. Pod je lepljiv od prosutog alkohola, gužva je, naplaćuju ulaz i u 1 po ponoći, stigli smo pre zatvaranja bara. DJ pušta funk. Ovo je uvek bilo dobro mesto za nas, zaključujemo i nazdravljamo jedno drugom.