Laži od zlata

U subotu smo fina dama iz Otave i ja otišle na ručak u Fixx kafe na Yonge ulici, malo ispod St. Clair-a. Ovo mesto je moje nedavno otkriće. Vlasnici su sitan par tamnoputih ljudi iz, nagađam, Libana, ali mogli bi da budu i iz Izraela, možda čak i Egipta… nisam ih pitala jer mora da im je dosta takvih pitanja, kao i svim imigrantima. Odakle ste – posle hiljadu puta može jedino da ide na nerve što je poslednja inkarnacija strpljenja, i koga je uopšte briga odakle je ko, važno je da smo svi tu. Ovo dvoje prave fantastičnu klopu, odnosno ona to radi – sredovečna, sitna, voli šljašteće bluze i visoke čizme, i neverovatno kuva. On vodi biznis i uzbuđen je velikim planovima koji sežu daleko u budućnost. Meni je drago da su ovde dobro posećeni a ako to krene još bolje, što da ne, neka.

U subotu, kad smo se mi našle u kafeu, sve je išlo vrlo dobro, kad sam ja odjednom registrovala razgovor za stolom do našeg. Tu su sedeli jedan tata i dvoje dece, dečak i devojčica, od oko 7 i 9 godina. Nasuprot njima, na zidu je bio veliki LCD ekran i ne znam da li je on komentarisao nešto sa ekrana, moguće je da nije, jer deca su bila premala da obraćaju pažnju na tako šta. On im je objašnjavao šta je to diktator kad sam se ja uključila. Mora da mi je to privuklo pažnju. Nisam ga čula jasno, do mene su dopirali tek odlomci njegovih rečenica. On je nastavio priču jednim suprotnim primerom – stabilnog društva. Društva u kome vladaju red i mir, u kome ljudi plaćaju porez i stvari se rešavaju za dobrobit svih. Bilo je to neverovatno dirljivo, slušati oca koji govori svojoj maloj deci, pokušava da u njih ugradi vrednosti koje će im trajati i čuvati ih za sva vremena, a ko zna kakva će vremena naići kad oni porastu. Tata i deca su bili tamnoputi kao recimo Pakistanci, možda Egipćani, ili Indijci. On možda zna iz ličnog iskustva i o diktaturi i o drugim lošim stvarima, ali ono gde on želi da se fokusira, i usmeri svoju decu, su države gde postoje dobre šanse da ljudima bude dobro. Ne mogu da se otresem te slike.

U našem gradu, u toku su izbori za gradonačelnika i razne gradske funkcionere. Ako je igde važno učestvovati, to bi bilo u političkom životu svog grada. Samo se meni ne da. Osećam se krivom što odbijam da učestvujem, ujedno i kivnom što mi uvaljuju krivicu jer odbacujem olako svoju ‘građansku dužnost’. Moje neučestvovanje ne dolazi od toga da nemam potrebu da grad bude bolji, već je u pitanju nepoverenje prema političarima i svakome ko se prihvati zadatka. Nije ni do prihvatanja, već lomljenja da se u zadatak uđe. Ljudi su previše slabi i koruptivni za takve idealizovane funkcije, kojima među tolikim idealima nikako da dodaju realnu dimenziju: odgovornost za svoje postupke, i to vrlo opipljivu, u vidu novčane, zatvorske i svake druge kazne. Kad se to bude uvelo, legitimna odgovornost ne samo za obećanja već i za sve što se pod njima uradi ili ne uradi, onda ću se i ja rešiti da budem deo sistema.

Na gradskom nivou, predizborna kampanja se ogledala u plakatima na travnjacima ispred privatnih kuća, podsetnika u svim medijima da odgovorni ljudi glasaju, izveštaja o svakom kandidatu, do telefonskih poziva svima koji u ovom gradu poseduju telefone, i kojima bi se po javljanju vrtela snimljena poruka jednog od kandidata, do samih kandidata koji kucaju na vrata kuća i stanova, rukuju se sa tobom i hoće da popričaju, ubede te da su oni odgovor na sve tvoje brige u vezi ovog grada, a i šire, jer svi oni imaju daleko šire ambicije. Moje mišljenje o ljudima koji bi da se bave politikom se može videti ovde (i ostaje nepromenjeno).

Danas je dan izbora i prošao je u nekim drugim aktivnostima i mislima za mene, međutim političari i sistem ne miruju. Glasa se od ranog jutra, svuda po gradu su podsetnici da odgovorni građani glasaju, i glasaće se sve do 8 uveče pa tako ni najzauzetiji nemaju izgovor da nisu stigli.  

Negde oko 5 zazvonio je telefon. Kad sam podigla slušalicu, sa drugog kraja se javio mladi muški glas da me podseti da Josh Matlow hoće moj glas, a on se nada reizboru za nekog političara u školskom sistemu. Ja sam na Josha naišla jednom prilikom kao roditelj i nije mi se uopšte dopao. Čak bi se slobodno moglo reći da je potvrdio svaki stereotip i svaku mudrost o političarima. On je još mlad i tek na početku ali ako jednog dana dogura do premijera, ovo će ostati zabeleženo na Internetu, pa ko je još tu, neka proveri. Zahvalila sam na podsećanju i spustila slušalicu. Oko 6 mi je neko zakucao na vrata. Tamo je stajao neki drugi mladić, sav okićen nalepnicama i bedževima koji su nosili Joshovo ime. On je bio tu da me podseti da… – can you, please, leave me alone?-  prekinula sam ga. Jasno mi je da vi pomno pratite ko je već glasao, ko nije, možda se Josh i ne kotira tako dobro u ovom trenutku, par sati pre zatvaranja glasačkih stanica pa vas šalje, svoje volontere da kucate ljudima na vrata, ali ja želim da me ostavite na miru, i sa telefonskim pozivima i sa posetama - leave me alone, can you get that? Ljudi imaju stvarne živote, sa stvarnim problemima, koje nijedna politika neće rešiti, i koji vam je zakon dao za pravo da me pratite, pronalazite, zovete i kucate na vrata, ne znam, ali sigurno nije zakon za koji sam ja glasala, stoga – back off!

Momak se izvinio, što nije bilo iznenađenje, svsi su ovde izuzetno ljubazni, budući političari, svi čekaju svoj red. I ja sam se opet setila tate iz Fixx kafea i njegove lekcije svojoj deci, pune srca, nade, i vere da je bolje sutra moguće. I tu mi je naišla neka duboka žalost. U svakom društvu, osnovna stvar je pošten pravosudni sistem. Onaj koji će kontrolisati nasilno ponašanje, korupciju, skupljanje poreza. Kako se lako ljudi zaborave, to je jedna od najtužnijih lekcija savremenog društva. Ni pet minuta nakon što su shvatili da stvari mogu da budu bolje. Niko nikada neće toliko žaliti za ovim vremenima od ljudi koji su skoro imali nešto tako dobro kao savremeno društvo. Ne savremeno u smislu trentunog, već savremeno kao najbolji modernizam ikada osmišljen. Možda su prerano odrasli, možda nisu nikad odrasli, ali ako pokušaju, verujem da će se dobar broj njih setiti lekcija svoji očeva, u kojima se govori o stvarima kao što su odgovornost, poštenje, trud. Svi smo mi došli na domak savremenog društva, i svima nam izmiče. Nikada neće biti ovakve prilike, i mi smo je propustili.

Sada je pola devet, i verujem da su nezvanični rezultati svuda objavljeni i pobednici uveliko slave a gubitnici se kuraže za sledeći krug. Ne znam zašto imam osećaj da vremena nikada nisu bila tužnija iako je bilo puno tragičnijih. Nadam se da tata iz kafea to nikada neće ispričati svojim malenim. Neke laži su vredne suvog zlata.