Tek sam stigla kući, izula se, presvukla, spustila u fotelju. Zazvonio je telefon. Martin pita da li sam slobodna večeras i da li hoću da mu se pridružim u Trane Studiju. Trane kao Coltrane. Imaju neki lokalni festival, mesto nije loše.
Slobodna sam i nismo se dugo videli, ali tek sam stigla… – kad počinje?
Imaš tri sata da se opustiš, možemo nešto da pojedemo.
Neću izdržati toliko dugo da ne večeram, ali doći ću, možemo da popijemo nešto.
Važi, vidimo se u 9.
Nisam ogladnila pa nisam ništa pojela. Popila čašu vina. Prevrat u planovima, u glavi, ništa veliko. Čitala nešto, zakasnila. U žurbi da ga sretnem, razmišljam kako mrzim da kasnim. Mrzim da žurim zato što moram, inače žurim redovno. Ali kad ne moram žurba je kao zalet pred poletanje, i takvu harmoniju duha i tela volim. Mržnja i ljubav su možda lice i naličje, ali ne iste pojave. Slučajnost je ništa više da se svakome guraju u grudima.
Zašto ne bih usporila, zapitala sam se na desetak metara od Bathurst stanice metroa, usred koraka, umalo izgubila ravnotežu – nije hladno, Martin me ionako ne čeka napolju već je udobno smešten u Trane environment-u, i nikad se ne ljuti ako kasnim. Prevrat u planovima, u glavi, ništa veliko.
Martin je sedeo za barom i studio je bio pun. Osvrnula sam se da pogledam oko sebe dok me je Martin odmerio. On to uvek radi i obično je najneprijatniji deo večeri. Trane Studio ima enterijer koji odgovara muzici iz ozvučenja, diskretno osvetljenje. Sa moje desne strane sedi jedna devojka, ispred mene a iza bara guraju se jedan nasmejani crnac i nasmejana crnkinja. Martin je dobio svoje malo zadovoljstvo u međuvremenu, ja sam sela i barmen je prišao da mi objasni da zbog promene vlasništva nemaju još dozvolu za služenje alkohola ali imaju egzotične sokove od pravog voća i pružio mi je još i meni odštampan na finom papiru. Tako dobro ide ovo sa prevratima, zadovoljno se smešim i osećam da sada jesam gladna a piće sam već popila, i sve je u savršenom skladu.
Daleko od nas, pod osvetljenjem, smenjuju se bendovi i vokalisti. Svi dobro zvuče, i pripadaju manjinama – različite vrste Azijaca i crnaca. Šta će se desiti konceptu manjine kad neke od njih prerastu u većine. Kakav će tek to prevrat biti. Gori od ovih kojima sam ja sklona, nema sumnje. Vokalisti pevaju sa puno talenta i vrlo su mladi. Ne znam šta je potrebno za uspeh u show biznisu, osim dobrog menadžera, ali oni su tako puni nade i snova, zapljuskuju nas na barskim stolicama sa dugačkim nogama, i sedimo mokri od nade i snova, nas grupica, meni tog trenutka stiže narudžbina, i Martinu sipaju đus. Barmen objašnjava da je u međuvremenu nestalo to što sam naručila pa je on dao sebi slobodu da mi donese nešto drugo, ali ovo je podjednako dobro, i još – dodaje – neće mi naplatiti. On sve to govori sa tako iskrenim osmehom na licu, kao da je jedina svrha tog mesta da deli neku vrstu koktela koji mnogo liči na ljubav među ljudima, i ja se zahvalim njemu da nema potrebe, i Martinu što me je pozvao na to mesto. Hrana je izuzetna, i mala porcija je taman po meri moje gladi. Malo slušamo, malo pričamo. S vremena na vreme okrenem glavu i spazim da svakog puta sa moje desne strane sedi neko drugi. Martin je postojano tu već godinama. Barmen je otišao i nije se više vratio. Umesto njega iza bara efikasno posluje još jedna devojka, i na sceni su opet novi muzičari. I ja sam tu već godinama. Još uvek je sve novo, puno puta nije.
Martin priča da u poslednje vreme piše poeziju. Vadi iz ruksaka svežanj papira. On u njemu nosi sve. Čovek koji toliko malo ima kao Martin, nosi previše na leđima. Pruža mi papire, i razmešta dve male crvene čaše sa upaljenim svećama sa moje leve i desne strane, da mi ponude bolje osvetljenje. Poezija je u obliku haiku slagalica od uobičajenih izreka iz jezika i klišea. Smeštene po sredini stranice, nižu se jedna ispod druge. Cerebralne mrlje znoja njegovog truda i nebrojenih sati, ne sviđaju mi se u prvih nekoliko redova. Da bi se i tu desio prevrat. Stranica za stranicom, njih dvadeset pet, uz crveno treperavo svetlo sveća, ritam njegovih slagalica, znoj i nade i snovi, sve izmešano, i staro i novo, uvek novo, utapaju glasove sa pozornice i osim crnih slova na belom papiru vidim samo obrise crvenog puta pred sobom, njegovo prisustvo sa leve strane me zaklanja od gužve, na desnoj je neko opet ustao i na stolicu se spustio neko nov.
Vraćam mu papire i zahvaljujem. Objašnjavam da sam reagovala uzbunom na poznato u prvi mah, da bih odmah zatim shvatila da sam upala u jedan novi tuđi svet. I dopalo mi se tamo. Drago mu je. Pričamo o detaljima, ja slušam, učestvujem, ali one dve crvene svetiljke još uvek trepere i odvlače mi pažnju. U filmu ’Love Jones’, koji je fina atmosferična ljubavna priča u kojoj bi mogao da statira i Trane Studio, urbani angst Čikaga se u finom ritmu prevodi u poeziju, intimnost i dinamične a nenapregnute prevrate između poznatog i novog. Volim takva mesta. Pre svega, pre nego što se desi – dan, noć, uspeh, poraz ili kraj druge vrste – bilo šta, postoji jedna opojna smeša, i ko tu prođe često, zahvati koju kap, neka s vremena na vreme sedne kraj mene, volela bih da malo pričamo, malo ćutimo, biće dobro.
Pred polazak je Martin obavestio devojku iza bara da nam je bilo obećano da nećemo platiti moj deo. Ona o tome nije ništa znala. On to uvek radi. Ali njemu je lako, njemu hrana nije bila u stomaku. Nije važno, insistiram, važno je, on insistira, devojka rešava da je bolje da ona popusti, ali ne želim da onaj lepi Trane osmeh™ zapadne u nevolju, i zaista nije važno, važno je, dobacuje opet on, i sve se završilo dobrom napojnicom. Možda je zaista bilo važno, razmišljala sam kasnije. Znaš, podsetila sam ga na ulici, ja sam sve pojela i bilo je stvarno dobro. Nije to važno, odgovorio je.
Rekla sam mu na rastanku da je njegova poezija bila najlepši deo te večeri. Nije to bilo sasvim tačno jer veče takvih prevrata donese puno, puno dobrih stvari, ali to bi bila preduga priča a bilo je kasno, i taj deo priče je bio samo moj.
0 Odgovori na „Prevrat u planovima, u glavi, ništa veliko“