Bila sam u biblioteci da vratim jednu knjigu. Bolje je nazvati je knjižicom, jer je baš tanka i nerviralo me je da se trudim oko vraćanja jedne tako tanke knjige. Nije bila loša ali nije mi se dopala. Nije ni to. Ne znam – tanka knjiga.
U biblioteku sam otišla nespremna. Čitala bih nešto, a imala sam malo vremena, ni inspiracija mi nije jaka ovih dana, sve preporuke nakupljene prethodnih nedelja i godina sam negde zaturila, i tako sam se setila kako me ovdašnje biblioteke nerviraju. Imaju sistem ređanja knjiga koji je samo neko jako dugo besposlen mogao da izmisli. U stvari, iskreno se nadam da nije nasleđen britanski sistem, koji je ovde i danas merilo postojane vrednosti, jer oni retko iznevere a ovo nikome nije trebalo. Naime, sistem uopšte nisam provalila, osim da jedno slovo guraju istovremeno u više redova, jedan ispod drugog, i samo se odjednom redosled prekine – kao, recimo, kod Dor-, i krene dalje negde nazad, s leva, u drugom redu, ispod. Ali nije tako uvek. Jer u tom drugom redu je odjednom Dwa-. Okay, moguće je da Dur- ne postoji, iako Lawrence Durrell postoji, ili je postojao, ali i kad sve govori da ja prosto ne gledam kako i gde treba, nije retko da uopšte ne nađem Dur, iako Dur- nisam ni tražila. Princip je u pitanju.
Princip me ne muči dovoljno da odem po pomoć, ono što me muči je da mi kvare zadovoljstvo. A nekad mi pokvare i dan, ako tražim nešto konkretno i ne mogu da nađem. Nije mi ni princip ni problem da priznam da ne kapiram sistem, ja se čak ponosim time da se ne trpim sa sistemima, a da me neko smatra glupom me tek uopšte ne bi uznemirilo, ali traženje knjige u biblioteci je solitarna aktivnost, gde ljude treba ostaviti na miru da gledaju i tu i tamo na nešto vredno naiđu. Tako je oduvek, bar otkad ja idem u biblioteke.
Pa i knjige su im nikakve. Uglavnom u tvrdom povezu, sa kitnjastim slovima i različitim fontovima, prezime pet puta veće od imena, pa dok pohvatam šta je ime autora a šta naslov knjige, prođe mi dobar deo posete. Najveći deo imena koja na kraju uspem da pročitam glave iskrivljene u stranu uopšte ne prepoznajem. Ne tvrdim da sam neki poznavalac, ali da sam toliki nepoznavalac me odjednom uteši da sam na pogrešnom mestu.
Te tvrdopovezne knjige su teške. Osim što je drveće masakrirano bez razloga, i metafore i nešto mudrosti na teme koje svi ionako previše dobro znamo zaista nisu vredne života ni jednog jedinog drveta, ne volim ni kad me od tereta knjiga zabole leđa. Ja od njih neću biti ništa pametnija, ali ću od bola u leđima biti vrlo loše raspoložena. Plus, kad sednem da čitam, treba mi tri puta veće krilo. I uvek pritiskaju na pogrešnom mestu. Less is more, izgleda još uvek ne dopire do izdavačke industrije, gde se uporno žale kako im opada profit, kao što se žale u svakoj industriji, iako je, tvrde provereni izvori, broj sve bogatijih ljudi sve veći. Go figure.
Neophodno je istaći da sam od velikog broja ljudi slušala hvalospeve ovdašnjem bibliotekarskom sistemu, koji bukvalno sve ima – oni tvrde - pa još možeš svašta, da naručiš knjige, imaju i knjige na svim jezicima, i… ne znam šta još možeš, ali neka bude da tvrde kako možeš svašta. Naručila sam i ja par puta neke knjige, od toga sam za jednu knjigu zakasnila da je pokupim i nije je više bilo. Povrh toga da knjigu nisam dobila, nabacila sam i osećaj krivice da sam neodgovorna i ne cenim tuđe vreme, jer neko je sve to morao da odradi – naruči knjigu, pozove me putem centralnog elektronskog sistema, i ostatak.
Najgore od svega je da sam u tom neprijatnom lutanju ne vrlo inspirativnim prostorom naše biblioteke na St. Clair ulici uvidela ono što znam od ranije ali nije me trebalo podsećati – bez obzira na umeće autora (u širokom rasponu umeća), sve te nebrojene gomile reči su napisane od strane ljudi koji su bili i ovakvi i onakvi, neretko krajnje antipatični, anemični, politični u sumnjivim kombinacijama , i sa sumnjivim motivima, i etikama, i ko zna čime još, bez sumnje ambiciozni jer ljudi uporno maštaju o nekom vidu besmrtnosti i knjige iz nekog razloga spadaju u takve ambalaže, i to da ja provodim vreme zbunjena pred njihovom ponudom je odjednom bilo tako apsurdno da sam se našla zatečenom. Transparencija je bitna stvar, ali x-ray vision nije još nikoga usrećila da sam čula. Na kraju sam od svega toga u brzom hodu izletela napolje. Nešto je počelo da me hvata – možda panika, možda bes. Usput sam videla jednog beskućnika koga sam spazila i ranije, koji je na stolici uz izlog spavao, jednog postarijeg čoveka koji je čitao novine sa dva cm rastojanja, jednu mladu ženu koja je namestila svoj laptop i krenula da piše, očito inspirisana tako književnim okruženjem, i osećala sam se suvišnom.
Ali se zato kad sam došla kući sve promenilo. Imam jednog miša ovde – kakvog miša – i taj ponekad baš zna gde da otputujemo. Čarobni miš – nije, ali nije ni loš.
Otkrili smo tako nedavno miš i ja jednog Toma, eno ga u blogroll-u, a evo i linka za druge avanturi-sklone miševe. Obratiti pažnju na ‘Hollywood in the Purple Sage’ (preskočiti uvod oko Eberta), i ‘What Happened with Carolyn Cassady’ – njih sam pročitala. Ništa bibliotekarski, više domaćinski i bez primesa besmrtnosti.
Osećaj avanture. Možda se to sada elimiše iz sistema, ko zna. A bilo je tako jednostavno nekada.
http://tommydark.blogspot.com/
Evo ovde i drugačijih biblioteka, da prevare i najgore cinike:
0 Odgovori na „Avanture u biblioteci“