Bila sam toliko gladna da sam odmah iza vrata zbacila cipele i utrčala u kuhinju, uključila ringlu dok sam skidala mantil i jedva izdržala da spremim sebi jaja – sve u jednom zamahu praktično. Morala su da budu jaja: 3 komada, smućena u scramble, plus komad hleba i dva ukiseljena krastavca. Nikad nisam pojela toliko jaja pre ovog popodneva, a i u ukiseljenim krastavcima mora da se krije poveća mera – nečeg kiselog? Možda ih zbog toga retko jedem. Ovi stoje u frižideru nekoliko godina. Strpljenja, Ivana, strpljenja - je njihova vrsta poduke, na kiseli način.
Kako sam samo bila gladna. Sve me je bolelo od gladi, i u glavi mi se mutilo. Jaja sa krastavcima i hlebom su bila savršeno rešenje, jedino što osećam da uz njih, ili pre njih, ako nisam baš pojela samu sebe, negde sam odgrizla dobar komad. Stomak je pun, ali neka praznina me prožima, ili negde kroz mene duva vetar.
Bila sam premlada kad sam zaključila da bi najbolje za mene bilo da nemam želja i očekivanja. Podučavanje je prilično standardizovano: mudraci ti kažu šta raditi i šta izbegavati u životu, i tu stanu, pošto su mudri. Iako ti možeš da nastaviš da čitaš, ili postavljaš pitanja. Ja nikada nisam bila sklona slušanju autoriteta pa sam sve morala sama. Ubrzo posle prvog zaključka shvatila sam da sam premlada da nemam želja i očekivanja. Tek sam tu zastala. Od tada se vrtim oko sebe, nerviram se, vreme prolazi a ja nikako da dođem u godine kad bilo šta od toga ima smisla.
Pre nekoliko godina, u okolnostima koje ne vredi sada opisivati, imala sam jedan frižider. Od onih omanjih, zdepastih, nemodernih bar koju deceniju, i on mi je verno služio. Zatim je došlo vreme kad mi više nije bio potreban. Nisam htela da ga se oslobodim, iako verovatno bih da mi je neko ponudio pristojnu (ili bilo koju) sumu za njega. Frižider je stajao u jednom uglu dve-tri godine, i nije se video od još mnogo toga natrpanog povrh njega, niti je smetao.
Stvari su se zatim promenile, i frižider mi je opet zatrebao. Još je bio savršene veličine da stane na jedino mesto koje je za njega ostalo. Lepo od njega. I dalje je radio kako treba, što ga je baš potvrdilo kao pouzdanog u mojim očima.
Prošlo je još dobrih šest meseci možda i cela godina pre nego što sam mu sasvim slučajno otvorila komoru za led. Nisam je nikad ni dirala ni otvarala – frižider mi nije trebao zbog leda. Unutra, jedva staje, ležala je boca italijanskog belog vina. Trebao mi je koji trenutak kod tog neočekivanog susreta da rasklopim prošlost i bocu smestim na pravo mesto. Jedini put kad sam upotrebila komoru za led, u njoj sam zaboravila tu flašu. Ona je tu u međuvremenu proživela zaleđeno stanje dobar broj meseci ili godina, život u mraku jos par godina, proslavila ponovno vraćanje elektriciteta i zamrzavanja – puno, za grožđe sa nekog italijanskog brda.
Što je krenulo kao jeftino belo vino za neuspešan pokušaj publiciteta, pretvorilo se u dobro odležalo vino koje je prošlo svašta. Bilo je jedno od najboljih koje sam ikada probala – pitko i glatko, lepe providne žuto-zlatne boje.
Danas u prodavnici alkohola prođem francuskom sekcijom, pošto mi je dosadila australijska, a pre nje kalifornijska. Razgledam, ne znam šta bih uzela, kad vidim jedan dobar deo police prazan, i u sredini stoji jedna jedina flaša merloa. Pogledam je bolje: na nalepnici piše da je vino iz 2000-te, i košta $11.80. To je vrlo pogrešno. Deset godina odležalo francusko vino bi povuklo bar pet puta veću cenu. I nalepnicu s cenom je neko rukom napisao, što je neviđeno u uslovima ovih radnji gde centralni Halster vlada svime.
Pred tolikim skupom neverovatnih stvari, ja sam krenula dalje, pa se zatim predomislila. Šta je sa ovim vinom, pitala sam se, i bi mi ga žao dok sam ga gledala crnog i usamljenog kako štrči, nalepnica sa cenom na njemu ukrivo, ali umesto da se mučim oko odgovora koji ne znam, odnela sam ga do kase da njih tamo pitam. Žena za kasom nije znala o čemu se radi. Predložila je moguće objašnjenje u prekidu snabdevanja pa je neko rešio da rasprodaju šta imaju i isprazne sebi prostor. Proverila je u sistemu – zaista toliko košta i to je poslednja boca.
Tek kad sam izašla pomislila sam kako je to jedna sasvim opipljivo životna situacija da je vino, pa i da je kiselo kao krastavci, čučalo po raznim mrakovima poslednjih deset godina, da bi konačno dobilo svoj spotlight na toj polici kad su svi drugi otišli. Nije boca neka naročito privlačna, nisam ni ja neka naročita publika, ali svejedno, srele smo se tog dana. Vino je tu svoju cenu verovatno dobilo po silasku sa broda, u nekom skladištu sa svim tarifama i troškovima overenim. Cena je trebala da raste sa godinama, i vino bi se preselilo u prestižnije društvo među vinima kako je starilo, ali nije. Dešava se: stvari idu po redu, preko reda, bez reda - ili uopšte ne idu. (Celu veličinu situacije sam mogla da shvatim tek nakon što sam pojela jaja; pre toga mi razmišljanje nije išlo naročito uspešno). Vino bi zaslužilo neku specijalnu priliku, zbog svega kroz šta je prošlo, zbog svega kroz šta svi mi prolazimo, ali je malo verovatno da postoji bolja prilika od ovog dana, ili da postoji bilo šta osim ovog dana, i za vino i za mene.
Vino je još neotvoreno, jaja nisu to mogla da izvedu sama, ja nisam izvela ništa, ali osećam se bolje. I oklevam. Donela sam vino kući i odjednom imamo odnos. Ne znam kakav, kakav je uopšte i moguć. Mogla bih malo da se doteram, obučem nešto fino - to bi nas možda prevarilo oboje da je posebna prilika u pitanju. Volim posebne prilike, uprkos tome što se izjašnjavam suprotno. Daleko važnije od vina, ali ne bez njegove pomoći, imam novu filozofiju: hit me with a good thing, every day, je filozofija od čije mudrosti ne moram da se oporavljam.
Sve više naginjem ka neotvaranju. Imamo odnos, kako rekoh. Koji je u mojim rukama. Vrlo, vrlo neravnopravan odnos. Mislim da ću ga staviti u frižider.
0 Odgovori na „Zahvalnica frižideru“